Бразил ће се сигурно анализирати као последњи случај примене меког хибридног рата иза кога стоји Америка.

Обојене револуције никад неће бити довољне; „Изузетнистан“ (мисли се на САД; игра речима као алузија на идеологију америчке изузетности; прим. прев.) непрекидно тражи нове стратешке надградње које би требало да обезбеде дуготрајну хегемонију Царства хаоса.

Идеолошки матрикс и modus operandi обојених револуција данас су предмети јавних дебата. Међутим, ствари не стоје баш тако са концептом неконвенционалног рата (UW). UW се први пут појављује 2010. у приручнику за неконвенционално ратовање специјалних јединица. Ево кључног цитата:

„Сврха америчких неконвенционалних ратова је да се искористе политичке, војне, економске и психолошке рањивости непријатељске земље образовањем и подржавањем снага отпора које ће радити у циљу испуњавања стратешких интереса САД… У догледној будућности, САД ће се углавном ослањати на асиметричне ратне операције.“

„Непријатељске“ силе нису само оне које представљају војни изазов; свака држава која се усуди да устане против било ког важнијег начела амероцентричног светског поретка – од Судана до Аргентине – може бити означена као „непријатељска“.

Опасна веза између обојених револуција и неконвенционалних ратова данас се назива хибридни рат; изопачена верзија „цвећа зла“ (назив Бодлерове збирке песама; прим. прев.). Обојена револуција је само прва фаза оног што ће се касније претворити у хибридни рат, а он може бити интерпретиран као примена теорије хаоса – неприкосновени концептуални љубимац америчке војске („Политика је наставак рата лингвистичким методама“). Моја књига Царство хаоса из 2014. суштински раскринкава његове безбројне манифестације.

Врло добро аргументована троделна теза објашњава кључни циљ хибридног рата: „Подривање мултиполарних транснационалних везивних пројеката кроз споља изазване идентитарне конфликте (етничке, религијске, политичке итд) у таргетираној транзитној држави.“

БРИКС – екстремно незгодна реч (енг. цигле; прим. прев.), концепт у осовини Белтвеј-Волстрит морао је да буде примарна мета хибридног рата. За то постоји безброј разлога; између осталог размена и трговина у националним валутама, чиме се заобилази амерички долар; стварање БРИКС развојне банке; проглашени курс кретања ка евроазијској интеграцији, симболички оличеној у кинеском Новом путу свиле – или Један појас, један пут (OBOR) како је пројекат званично назван – и руској Евроазијској економској унији (EEU).

Ово значи да ће хибридни рат пре или касније погодити Централну Азију. Киргистан, главна лабораторија за америчке експерименте обојених револуција идеалан је кандидат.

Познато је да се хибридни рат активно води на западним руским границама (Украјина), док се у Ксинјангу – далеком западу Кине, којим Пекинг јастребовски управља не препуштајући ништа случају – налази у ембрионалној фази развоја. Хибридни рат се води и да би се спречио кључни гасни гамбит – изградња Турског тока. Такође ће у пуној мери бити примењен да би се спречила изградња Балканског пута свиле – кључног пројекта за интеграцију кинеске трговине са Источном Европом.

Будући да је БРИКС једина истинска препрека „Изузетнистану“, морала је да буде развијена посебна стратегија за сваког кључног играча. Све је бачено на Русију – од санкција до пуне демонизације, од напада на валуту до рата ценама нафте, укључујучи чак и (патетичне) покушаје организовања обојене револуције на московским улицама. За слабије чланице БРИКС мораће да буде разрађена нешто суптилнија стратегија. То нас доводи до комплексности хибридног рата, који тренутно изазива огромну политичку и економску дестабилизацију Бразила.

У приручнику за неконвенционалне ратове се наводи се да је измена перцепције огромне „неопредељене средње класе“ кључна за постизање успеха, па се ови неопредељени на крају окрећу против својих политичких лидера. Процес обухвата све, од „подржавања побуне“ (као у Сирији) до „изазивања широког незадовољства пропагандном, политичком и психолошком дискредитацијом власти“ (као у Бразилу). Ако се деси да дође до ескалације демонстрација, „биће интензивирана пропагандно-психолошка припрема друштва за побуну“. Кратко речено, баш то је оно што се управо догађа у Бразилу.

ТРЕБА НАМ НАШ СОПСТВЕНИ САДАМ

Крајњи стратешки циљ „Изузетнистана“ обично је спајање обојене револуције и неконвенционалног рата (UW). Али бразилско грађанско друштво и живахна демократија су превише софистиковани за тврдолинијашки UW приступ, као што је рецимо увођење санкција или R2P (responsibility to protect; енг. одговорност за заштиту).

Није изненађујуће што је Сао Паоло претворен у епицентар хибридног рата против Бразила. Сао Паоло, најбогатија бразилска држава и уједно складиште економско-финансијског капитала Латинске Америке, кључни је чвор међусобно повезаних националних и интернационалних структура моћи.

Глобални финансијски систем, предвођен Волстритом – који управља буквално целим Западом – просто не може да дозволи пуни израз националног суверенитета тако великом регионалном играчу као што је Бразил.

Бразилско пролеће у почетку је било практично невидљиво, нека врста феномена на друштвеним мрежама – баш као у Сирији почетком 2011.

Потом је у јуну 2013. Едвард Сноуден раскринкао злогласне NSA праксе. У Бразилу се NSA највише бавила Петробрасом. И онда изненада, право ниоткуда, регионални судија Серђо Моро на основу једног извора – оператер за валутне размене на црном тржишту – добија приступ великој архиви Петробраса. Двогодишња истрага о аутоперионичкој корупцији (један од највећих корупционашких скандала у Бразилу познат под називом Операција аутоперионица или Operação Lava Jato; прим. прев.) до данас није успела да открије одакле им толико података о ономе што називају „криминалним ћелијама“ у Петробрасу.

Оно што битно је да је modus operandi обојене револуције – борба против корупције „у одбрани демократије“ – већ био покренут. То је био први корак у хибридном рату.

„Изузетнистан“ је створио „добре“ и „лоше“ терористе који изазивају хаос по „Сираку“ (ауторов заједнички назив за Сирију и Ирак; прим. прев.), док је у Бразилу корупцију поделио на „добру“ и „лошу“.

Викиликс је такође открио како „Изузетнистан“ сумња да Бразил може да направи нуклеарну подморницу – што је ствар која спада у домен националне безбедности; како је грађевинска компанија Odebrecht постала транснационална; како је Петробрас сам развио технолохију експлоатације несланих (pre-salt) слојева земље – што представља највеће нафтно откриће 21. века којем, због Лулине личне одлуке, Big Oil (назив за осам највећих светских нафтних компанија; прим. прев.) није имао приступ.

Потом је, због Сноуденових открића, Русефова захтевала од свих владиних агенција да за технолошке услуге користе државне компаније. То ће значити да америчке компаније губе ни мање ни више него 35 милијарди долара прихода у наредних две године, због тога што ће им бити ускраћена могућност пословања са седмом највећом светском економијом, што је податак до кога је дошла Фондација за информационе технологије и иновације.

БУДУЋНОСТ СЕ ДЕШАВА САДА

Хибридни рат у Бразилу нема много везе са политичком левицом или десницом. Суштински се радило о мобилисању неколико богатих породица које заправо управљају земљом, држе велике делове конгреса, контролишу мејнстрим медије, понашају се као деветнаестовековни плантажни робовласници (робовласнички односи још увек прожимају све сфере друштвених односа у Бразилу) и све то легитимизују великом, али лажном интелектуалном традицијом. Они ће дати сигнал за мобилизацију средње класе.

Социолог Џес де Соуза идентификовао је феномен фројдовског „супститутивног задовољења“, због којег бразилска средња класа – чији се добар део сада залаже за смену режима – имитира неколицину најбогатијих док их ови истовремено немилосрдно експлоатишу кроз пореске намете и превисоке каматне стопе.

Богатих 0,0001 одсто и средња класа имали су потребу да – по америчком принципу – заједно демонизују „остале“. А ко би полицијској, медијској и старој компрадорској елити за то могао боље да послужи од фигуре тропског Садама Хусеина – бившег председника Луле?

Ултрадесничарски „покрети“, које финансирају злогласна браћа Кох, изненада су се појавили на друштвеним мрежама и уличним протестима. Бразилски државни тужилац посетио је Царство хаоса предводећи „перионички“ тим да предају информације о Петробрасу које би могле да подупру евентуално подизање оптужнице од стране министарства правде.

Перионица и – неизмерно корумпирани – бразилски Конгрес, који одлучује о могућем импичменту председнице Русеф, показали су да се ни по чему не разликују.

До тада ће сценаристи обезбедити да се социјална инфраструктура за смену режима угради у критични слој антивладиног друштва, што ће омогућити потпуни процват обојене револуције. Утабан је пут до меког пуча за који чак неће бити потребно коришћење смртоносног урбаног тероризма (као у Украјини). Проблем је у томе што ће, ако меки пуч пропадне – а сада се барем назире та могућност – бити врло тешко зауставити тешки пуч у Пиночеовом стилу и неконвенционални рат који се води против опкољене Русефине администрације. Прелазак у ту фазу би означио коначно комплетирање свих сегмената хибридног рата.

На социоекономском нивоу, перионица ће бити потпуно „успешна“ само ако доведе до ублаживања бразилских закона о експлоатацији нафте, отварајући се за амерички Big Oil. Паралелно с тим, сви социјални програми ће морати да буду укинути.

Међутим, тренутно се одвија све напреднија мобилизација бразилског грађанског друштва против сценарија белог (меког) пуча. Кључни фактори у бразилском социјусу снажно су иступили против импичмента председнице Русеф, од католичка цркве и евангелиста; најважнијих универзитетских професора; најмање 15 државних гувернера; масе синдикалних радника и оних у сфери „неформалне економије“; уметника; водећих интелектуалаца; правника; огромне већине адвоката; и на крају – али не и најмање важно – „дубокиог Бразила“ (енг. Deep Brasil; овај израз не треба мешати са често употребљаваном америчком синтагмом „дубока држава“, која има сасвим различито значење, прим. прев.), који је легално изабрао Русефову са 54,5 милиона гласова.

Није готово док неки дебељко у бразилском Врховном суду не каже своје. Оно што је сигурно је да независни бразилски академци већ полажу теоријске темеље за проучавање Перионице; не као просте масовне антикорупционашке акције, већ као последње анализе случаја америчке геополитичке стратегије, примењене у софистикованом и глобализованом окружењу којим доминирају информационе технологије и друштвене мреже. Све „земље у развоју“ би требало да буду врло опрезне и да извуку важну поуку, будући да ће се Бразил сигурно анализирати као последњи случај примене меког хибридног рата.

Превод за Нови Стандард Александар Вујовић

Извор: The Saker

Oznake: Brazil, geopolitika, Pepe Eskobar, SAD, hibradni rat