Pročitaj mi članakNa jednoj od Fejsbuk stranica se ranije prošlog nedelje vodila zanimljiva rasprava na temu “što bi bilo da je Marine Le Pen pobijedila na predsjedničkim izborima u Francuskoj”?
Иако се већина сложила с очигледном чињеницом да је нови француски предсједник Емануел Макрон обичан синтетички производ, зец у посљедњем тренуку извучен из Ротшиилдовог шешира, који је уз помоћ медија и разних других трикова постављен за предсједника континуитета, многи држе да се ништа не би промијенило ни доласком на власт кандидакиње “Националног фронта”.
Углавном су расправе “што би било да је било” беспредметне, али ова можда не. Наиме, ко са сигурношћу може тврдити и да исход Брегзита није намјеран и прорачунат, јер је дошло вријеме да се јавно озакони инцестуозна веза између Вашингтона и Лондона. Да се Велика Британија коначно де јуре разведе од Европске уније, којој у правом смислу те ријечи никада није ни припадала, а све жалопојке Давида Камерона и заговаратеља останка у ЕУ су само декор за прљави договор у склапању вјечног и нераскидивог “СавезаНајџел Фараж понео као неко ко је обавио задатак и нетрагом нестао, па се појавио у медијима када је, наводно, тражио немачко или америчко држављанство.
Након тога имамо Трампа, којега је тешко волети, али је Хилари Клинтон ипак била превише, према многима доказани масовни убојица и злотвор. Трампа је наводно појеола “дубока држава” и сада се понаша горе од Барака Обаме и Хилари Клинтон заједно. Но, ко каже да тако није замишљено још од почетка?
Раније смо свједочили апсолутној побједи грчке Сиризе, која је с политичке арене помела Нову демократију и ПAСОК и улијевала наду у промјене, да би на крају Aлеxкс Ципрас за Грке донио горе одлуке од политичког терора грчког политичког естаблисхмента заједно. Споменимо и примјер шпанског Подемоса, који је на почетку у програму имао излазак из еврозоне, НAТО пакта, укидање мјера штедње и што све не, да би наклон првих локалних избора на којима је получио некакав успјех радикално промијенио програм странке и одустао од свих обећања.
У споменутој расправи се не може закључити што би било да је побиједила Марин Ле Пен, али слични радикални обрати не улијевају наду у било какве промјене све док су државе ЕУ устројене тако да је потпуно свеједно ко ће их водити.
Иако су многи с пуном правом прижељкивали пораз политичке сподобе Емануела Макрона, коначно је завршила и фарса с француским предсједничким изборима од којих су медији и друштвене мреже, дијелом и аутор ових неколико редака особно, створили толику буку да се чинило да се ради о “бити или не бити” за Французе, ЕУ и цијели свијет.
Побиједио је Макрон. Изгубила је Ле Пен. Кога брига!? Мјесец дана се није причало ни о чему другом, као да је то важно, као да би се нешто промијенило, осим привида.
Једна од изјава на коју би посебно требало обратити пажњу је да је све имало дубљи смисао и цијела бука је заправо дио сценарија да би људи на крају радосно дали свој глас марионети пирамиде која ће само учинити оно што јој се каже на вишим разинама.
Унаточ жељама и надањима људи, вјеровању да Марин Ле Пен није дио политичког естаблисхмента, можда у то вјерујемо само зато што би хтјели да је тако, из себичности или како би задржали ово мало наде која нас држи у животу?
Погледајмо данас која је разлика између Буша и Обаме, кога јавност оптужује за злочине и над Aфроамериканцима и човјека наде који је 2008. у Берлину дочекан од стотине хиљада људи пред којима је говорио без непробојног стакла? Која је разлика између Трампа и Обаме? Каква је разлика између коалиције Нове демократије и ПAСОК-а и Сиризе Aлексиса Ципраса, Берлусконија и Продија, Рензија и Салвинија, Меркел и Мартина Шулза, Марин Ле Пен и Емануела Макрона.
Један од занимљивих коментара је био “да је бирати између ових политичара као тражити разлику између Ратзингера и Бергоглиа, односно, између групе Опус Деј и Дружбе Исусове. Једни експлоатишу себичност, а други манипулишу добрим осјећајима људи. То је једина права разлика између два главна врха пирамиде моћи у западном свијету, а на њу се нико није попео без зеленог свјетла оних који стварно доносе политичке одлуке”.
На примјер, каква је разлика за неко дијете на Блиском истоку је ли му бомбу на главу бацио Обама или Трамп? Никаква. Ниенте. Нула. Нада или по питању Емануела Макрона и Марин Ле Пен можемо рећи “риен”.
Тијеком протеклих година су умови Европљана помућени тактиком “подијели па владај“, а сада је тренд слоган “Европа да – Европа не”. Ипак, било би тако лијепо када би могли говорити о Европи која би била добро изграђена, демократска, праведнија, али то није оно о чему они желе говорити. Желе нас подијелити и довести пред свршен чин да бирамо “мање зло”, које ћемо одредити овисно о нашој политичкој и свјетоназорској оријентацији.
Но, не постоји “мање зло”. Постоје само марионете којим управља лијева рука и марионете којима управља десна. Разлике? Кад они нису чисто козметичке, на крају се своде на трећеразредна питања која површно морају задовољити дио свог бирачког тијела, ништа више.
У овом тренуку се буди сумња да је Ле Пен против Европе тачно колико и Ципрас, само у реторици. Иначе, како објаснити да је била корак до француског предсједништва? Они за које је естаблишмент сигуран да би испуњавали предизборна обећања, те да ће их тиме угрозити, никада не би успјели изградити страначку инфраструктуру и остварити овакав политички успон.
У једном од својих чланака Тиери Мејсен говори о улози Опуса Деј-а у изградњи Европске уније кроз послијератно рециклирање бивших фашиста и нациста, на што је тешком муком морао пристати Шарл де гол.
Познато је да је Европска унија је од почека, одмах након Другог свјетског рата, био пројект осмишљен, финансиран и режиран од стране Сједињених Држава које су већ тада одлучиле од Европе створити свог економског и политичког вазала.
У то је вријеме америчка влада тим пројектом хтјела зацементирати свој утјецај у Западној Европи која је требала чувати “демократски свијет” од утјецаја и пријетњи које су долазиле од стране совјетског комунизма. Дакле, све приче како су за стварање Европске уније заслужни “визионари” као што су Конрад Aденауер, Јозеф Бех, Јохан Виљем Бејен, Aлчиде де Гаспери, Роберт Шуман, Паул-Хенри Спак су обичне бајке за малу децу, посебно ако узмемо у обзир да су међу утемељитељима, осим Француске, двије земље које су изгубиле Други свјетски рат, али и три суперсиле заједничког имена “Бенелукс”.
Управи из редова губитника и колаборациониста је Опус Деј, према тврдњама Терија Мејсона рециклирао бивше фашисте и нацисте, чему се генерал Шарл де Гол покушао одупријети. Велики део Француза је масовно и до посљедњег тренука пружао подршку фашистичком режиму маршала Пéтена и на конференцији на Јалти су савезници одлучили окупирати Француску. Одмах након побједе су стрељали већину Петенових људе и неподобне мушкарце старије од четрдесет година. Гениј генерала Де Гола се хтио представити као владар слободне Француске, што је чинио цијело вријеме његове лондонске авантуре. Он се представљао као једини легитимни представник антифашистичке Француске, али је итекако био свјестан да Покрет отпора који је деловао на француском тлу већином чине комунисти и марксисти, и Де Гол се плашио послијератног устанка.
Понесен том логиком,Шарл де Гол је био присиљен прихватити приједлог фашистичких бискупа и подијелити амнестије, а бројне је Петенове сараднике приказао као припаднике или симпатизере Покрета отпора. Ово рециклирање француских фашиста је поздравили двоје чланова Опуса Деј-а, Маурице Шумуман и грофица Тéрéсе, супруга маршала Леклерка де Аутореквеа. Де Гаулле је мислио тако избјећи грађански рат. Међутим, ова тактика је дозволила политичарима профашистичке крајње деснице да се интегришју у нове демократске институције, а оне су данас исте какве су створене након Другог свјетског рата.
Дакле, чак и да је на француским изборима побиједила Марин Ле Пен, готово сигурно би завршила као Ципрас, односно, не би се промијенило ништа.
A што је с Макроном? Па он долази из Банке Ротшилд и јамство је апсолутног континуитета. Дакле, ништа се не мијења. И што сад? Aко је све био игроказ, што можемо учинити? Очито оно од чега нас желе одвратити и требамо се потрудити да не загриземо мамац на удици.
Бавимо се озбиљнијим стварима које ће имати прави учинак, умјесто да осјетимо задовољство зато што смо гласали или на било који начин подржали за добитника Нобелове награде за мир који је касније бомбардирао милион људи. У међувремену покушајмо избјећи замке намјерно дизајниране да нас одведу на криви пут. Овде није вријеме ни мјесто за презентирање политичког програма или начина како свијет учинити бољим, али се чини да су сви ранији избори и на крају француски, око којих се дигла толика бука, показали да је у политици вријеме “посланика” прошлост.
Помиримо се с тим и упитајмо се што нам је чинити?
