У многим земљама Европе, па и у Србији, постоје присталице „избацивања” Русије са тржишта. Колико ће их то коштати?

Упркос несумњивим финансијским проблемима и техничким трошковима, руководство ЕУ, оличено пре свега у Европској комисији, наставља са акцентовањем на реализацији пројеката у области течног природног гаса (ТПГ). Одмах после Пољске и Литваније, овој стратегији намерава да се прикључи и Естонија. Циљ је исти – форсирано обезбеђење енергетске безбедности и смањење зависности од Русије. Међутим, конкретан садржај пројекта изазива све више питања, какве то има везе са терминалима у Свиноушћу и Клајпеду.

Кључну улогу у изградњи ТПГ-терминала у Талину треба да одиграју Холанђани. Локална компанија Vopak EOS спремна је да издвоји потребна средства за спровођење радова. Политичко покриће даје ЕУ. Изградња естонског терминала већ је укључена у списак Пројеката од општег интереса за ЕУ. Планирани капацитет регасификатора износи 90 хиљада кубних метара гаса на дан.

То је ситуација виђена са тачке гледишта ЕУ. Међутим, независни стручњаци и оцене цртају нешто другачију слику, анализирајући развој ситуације око ње последњих година и поготово га упоређујући са пољским и литванским пројектима.

И тако, прво што скреће пажњу на себе је то што се естонски ТПГ-терминал, за разлику од пољског и литванског, гради директно у престоници – граду Талину. То би само по себи морало привући пажњу јавности и ревнитеља у локалној средини. Међутим, локални ревнитељи ћуте, очигледно заплашени апсолутно реалном еколошком претњом а никако митолошким „манипулацијама Москве”.

ЗАШТО ИНВЕСТИТОРИ ОДУСТАЈУ

Друго, не може се не приметити да су у последње време од реализације естонског пројекта успели да одустану многи инвеститори, међу њима и Финска. Првобитно се претпостављало да ће ТПГ-терминал служити интересима не само Естоније него и суседних држава.

Нису случајно већ раније разрађиване паметније опције – па тако и изградње завода за производњу течног природног гаса у Финској (у градићу Инко) или у Естонији – притом не у Талину, него у граду Палдиски. Овај објекат би могао постати регионално складиште гаса из кога би се дистрибуирао системом гасовода Balticconnector. Постојао је и пројекат истовремене изградње регазификационих терминала у Финској и Естонији са прикључењем Balticconnector-у.

Међутим, прорачуни рентабилности оба пројекта тада су довели и ЕУ и финске предузимаче у стање депресије. Они су демонстрирали да су пројекти економски несврсисходни, а поред тога потражња за гасом на финском тржишту (на коју је стављан главни акценат) није довољна да надокнади губитке.

Такође, пример ТПГ-терминала у Клајпеду, као и раније оптерећеног свега трећином капацитета, указивао је на песимистичко расположење. Као резултат свега, у јесен 2015. године финска компанија Gasum је званично изашла из пројекта. Одмах потом, сличан корак предузео је и естонски енергетски концерн Alexela – који је такође планирао учешће у пројекту.

ruskigas03Скептицизам представника финског и естонског бизниса нашао је карактеристично схватање код њихових литванских суседа. Саветник министра енергетике Литваније Мантас Дубаускас отворено је изјавио да, „уколико Естонија изгради регасификациони терминал нивоа Клајпедског, то ће се у региону појавити вишак ТПГ-капацитета”.

Што се тиче саме Естоније, то аргументи у корист изградње ТПГ-терминала као средства смањења зависности од руског гаса уопште не могу издржати никакву критику. Естонија има најминималнији показатељ зависности од увоза енергоресурса у целој ЕУ. Куповина гаса из Русије покрива 10-15 одсто потрошње. Узрок се огледа у томе што Естонија не користи гас у својству извора за добијање електроенергије, дајући предност уљним шкриљцима. Поређења ради, увоз гаса из Русије чини мање од 0,5 милијарди кубних метара гаса годишње, а капацитет горепоменутог ТПГ-завода у Палдиски срачунат је на 2,5 милијарде кубних метара.

Међутим, још карактеристичнији су прорачуни цене течног гаса за становништво Естоније у оном случају да терминал буде изграђен. Као што показује пример Литваније и Пољске, то премашује цену гаса који се доставља из Русије, што приморава власти да примењују неекономске полуге.

ИРАНСКИ ГАС НЕЋЕ ЗАМЕНИТИ РУСКИ

У Литванији су кренули раније опробаним путем – директивом натерати потрошаче да плаћају скупљи ТПГ-гас који се увози из Норвешке у складу са петогодишњим уговором са норвешком компанијом Statoil. Цена тог гаса премашује цену руског гаса из гасовода чак и ако не рачунамо те попусте које Газпром даје својим литванским партнерима. Услед тога је влада Литваније донела одлуку да су национална предузећа обавезна да у свој баланс куповине гаса укључе најмање четвртину капацитета који долазе из ТПГ-терминала. И то још није најгора варијанта. Тако је компанија Vilniaus из Виљнуса одговорна за грејање, принуђена да купи 65 одсто потребног јој гаса преко ТПГ-терминала у Клајпеду.

Проблем високе цене природног гаса много суптилније покушавају да реше у Пољској. Локална компанија Пољска нафтна и гасна индустрија, одговорна за снабдевање земље гасом, већ је унела предог влади за такозвану „социјализацију” дела трошкова за одржавање гасне луке у Свињоусту. Препоручује се да се указани трошкови директно урачунају у цену за гас потрошачима како би се на одговарајући начин рефинансирали трошкови ТПГ-терминала.

„Са једне стране, ми очекујемо да ће дејствовати тржишни принципи; са друге стране, губици које нико не жели да преузме на себе оптеретиће компанију Пољска нафтна и гасна индустрија. У нормалном систему тако не сме да се ради”, уверава заменик Министарства трезора Пољске Здислав Гавлик. Међутим, прилично тешко је закључити шта заправо подразумева под „нормалним системом” господин заменик министра. Као што видимо – гас, истовремено и јефтинији и да није руски.

Међутим, то је засад у области маштања. Према признању европског комесара за енергетику Мигела Ариаса Кањете, који је за Европску комисију припремио специјални извештај о гасној проблематици, природни гас и даље остаје најважнија компонента енергетске безбедности Европске уније. Притом, „значајну количину гаса ЕУ купује у трећим земљама“, наводи његове речи британски The Financial Times.

Није тајна да у многим земљама Централне и Југоисточне Европе, па тако и у Србији, такође постоје присталице „избацивања” Русије са европског енергетског тржишта уз помоћ ТПГ-достава. Да ли су они спремни да у том случају плаћају и повећање националних такси за гас? И да ли они воде рачуна о упозорењима које је обелодано шпански часопис Publico.es?

Европски комесар Кањете је Шпанац. А у тој земљи постоји сопствена мрежа ТПГ-терминала, који се свакако не користе у пуном обиму. Али то све не пружа наду Мадриду да рачуна на успех у антируској гасној партији, чак и уколико узмемо у обзир (тако активно разматрано у данашњој Европи) питање доласка на континент иранског гаса (иако сами Иранци пред себе не постављају задатак избацивања Русије).

Ево шта с тим у вези пише шпански лист: „Укључивање Ирана у трговину енергентима дотаћи ће се светског тржишта нафте, али не и гаса. Али чак и у таквој ситуацији Москва је одлучила да промени политику: она тражи нове пројекте за извоз свог гаса, а такође и технологије за истраживање нових налазишта”.

„А, уколико таква гасна супердржава као што је Иран не може да замени Русију у Европи, на каквим основама то хоће да уради Шпанија?”, поставља питање Publico.es. По свему судећи, питање је реторичко.

Ознаке: европа, ЕУ, Петар Искендеров, руски гас