Прочитај ми чланак
(Глас Русије, РТ, Адванце, САНА, Ал, Џазира, Србин.инфо) За Адванце написао – Н. Бабић)
Демонстранти поручују: „Ово није био пуч“
Након два дана протеста присталица Муслиманске Браће и свргнутог Мохамеда Морсија, данас су на улице Каира и других градова поново изашли анти-Морси демонстранти због чијих је масовних демонстрација Морси и свргнут с власти средином ове недеље.
По чему је значајан пад Мохамеда Морсија и Муслиманског братства у Египту? Да ли је то крај политичког ислама или почетак новог раздобља нестабилности и сукоба у арапском свету? Од Марока па све до Ирана постоје они који славе, али и многи који су с разлогом забринути.
Нема никакве сумње да ће директна интервенција египатске војске која је развластила Муслиманско братство у Каиру имати последице на цео арапски свет и Блиски Исток. Египат је најмногољуднија земља на северу Африке и барем теоретски (ако ћемо се држати података ММФ-а) са највећом тежином у привредном смислу.
То је и земља која има најбоље односе са Западом, што је потврђено чак и за време једногодишње владавине Морсија и његовог Муслиманског братства. Наиме, они су у протеклих годину дана потврдили и наставили да спроводе све стратешке уговоре које је са Сједињеним Америчким Државама, Европском Унијом и Израелом потписао бивши председник Мубарак.
Вест о уклањању такозваног ‘умереног политичког ислама’ с позиција власти у Египту са задовољством је примљена у Сирији и Ирану, јер су протеклих година управо те две земље биле на мети савезништва Муслиманског братства и бројних арапских земаља, те САД-а, ЕУ, Турске и залевских петромонархија.
Морси се придружио бојкоту и отворено непријатељски наступао против Асадове Сирије. Подржавао је Муслиманску браћу у побуни против владе у Дамаску и Техерану. Вршио је војни, дипломатски и економски притисак против двије земље које се већ годинама, свака на свој начин, успевају одупрети покушајима дестабилизације. Асад пропаст Морсија не вади из контекста целокупне послератне историји Муслиманског братства којега описује као ‘лицемјерни пројект којему је једина сврха унети раздор у арапски свет’ и оптимистично тврди како је ово ‘крај политичког ислама’.
На истој линији је и просиријски дневни лист „Ал Акхбар“, који догађаје у Египту упоређује с онима из 1954. када је по сличном сценарију, тада млади официр, Гамал Абдел Нассер ставио ван закона и потпуно маргинализовао Муслиманско братство.
Позивати се на Насера има посебан значај, јер само спомињање његовог имена буди осећај поноса и јединства у египатском народу, чији је председник Морси одлучио подржавати и слати издашну помоћ сиријским плаћеницима и побуњеницима. Свима је јасно да је потпуно неспојиво у арапском свету стати на страну Вашингтона и Тел Авива у агресији на једну братску арапску земљу.
МЈеђутим, то Муслиманском братству није ништа значило. За многе је Египћане генерал Абдул Фатах Ал-Сиси „нови Гамал Абдел Насер“ И у деловима Сирије које под надзором држе побуњеници, због културоцида, строгих исламских закона и небриге за потребе становништва, у бројним круговима и заједницама све више расте незадовољство због таквог приступа исламистичких милиција. Једнако као и у Египту, али под сасвим другим околностима, побуњеници су се показали неспособнима да организују цивилну власт и колико толико живот доведу у нормалу.
Пад Муслиманског братства у Египту, слабљење Ердоганове АКП у Турској, те растуће незадовољство против владајуће Енахде у Тунису сигурно ће дати одушка Сирији и Ирану, који су све до сада, како за ‘умерене’, једнако и за ‘радикалне’ исламисте (Салафисте из залевских петромонархија) били највећа сметња.
Од таквог става, који само уноси раздор у муслиманском свету, већ раније су се издвојиле неке салафистичке странке, као нпр Ал-Нур у Египту, чији се лидери надају да ће на паду муслимаског братства профитирати на начин да ће се понудити као једина алтернатива либералима и прозападњачки странкама. Ал-Нур је на прошлим изборима као странка освојила 30% гласова и било је за очекивање да неће бити уз Морсија у време његове пропасти.
Чак је и у Тунису савез између Енахде и салафиста, ако не прекинут, барем знатно ослабљен и то нипошто не треба да се потцењује. Енахда је међутим реаговала и на покушај да се као у Египту кроз покрет Тамарод прикупе потписи за ускраћивање повјерења влади, те одговорила његовом забраном. Рашед Гануши је забрану за рад активистима тунишког Тамарода попратио изјавом:
‘Неке младе усијане главе мисле да иу Тунису могу направити исто што иу Египту, али се су се преварили’.
Више од 1.000 присталица свргнутог с власти египатског председника Мохамеда Мурсија, 7. јула је блокирало пут ка каирском аеродрому, јавили су локални медији. Активисти захтевају повратак Мурсија на власт.
У исто време, постоје подаци да су се у недељу увече на тргу Тахрир у центру Каира почеле окупљати хиљаде противника бившег председника. У својим паролама, они тврде да желе да заштите револуцију.
Протести у Египту су ескалирали након што је египатска војске у ноћи 4. јула сменила са власти Мохамеда Мурсија.
Једнако тако не треба потценити ни, промену стратегије у спољној политици утицајне земље као што је Катар. Катар без обзира на затварање Ал-Џазире шаље честитке ‘новом’ египатском председнику
Као што је познато, одмах након свргавања Морсија је војска угасила све телевизијске станице које су контролисали исламисти, па тако и моћну катарску Ал Џазиру која је инструмент за продор катарске елите и осталих феудалних краљевина с Арапског полуострва у муслимански свет.
Међутим, како се понаша Доха? Нови 33-годишњи владар Катара, Тамим бин Хамад Ал Тани, нетом што је наследио трон од оца, приступа ‘египатском случају’ с пуно више филозофије. Он ‘новом’ египатском председнику, адли Мансоуру, ни мање ни више, шаље поруку са срдачним честиткама и тиме се придружује Саудијској Арабији и краљу Абдулаху који „поздравља позитивне промене у Египту и позива генерала Ал-Сисија да ‘употријеби сву мудрост која ће му помоћи да разреши ову кризу ‘. Уз Саудијску Арабију и Катар у честиткама адли Мансоуру су се придружили и Уједињени Арапски Емирати, Бахреин и Кувајт, наводи Миддле Еаст Он-Лине.
Морсијев пад неминовно води у преиспитивање унутрашње и спољне политике званичне Анкаре
Свргавање Морсија би могло имати последице и на Турску, која је била земља ‘модел који треба следити након арапских пролећа’ и која је гарант како је могућ суживот између (све мање) умереног ислама и либерализма. Сличности између Анкаре и Каира су бројне, почевши од кључне улоге коју има војска. Није случајно у протеклих неколико година Ердогану и његовим сарадницима приоритет био обезглавити војску.
Трудили су се да је ‘прочисте’ од елемената који су остали верни секуларном национализму. Војска је у Турској извела од 1960. до 1980. извела три државна удара, а последњи 1966. баш против исламиста које је тада предводио Неџметтин Ербакан. Ердоган је добро знао да то мора учинити, а све како би угушио било какав потенцијал који би му се био у стању супротставити у јецање његове исламистичке владе.
Оно што се догодило у Египту би могло за последицу имати јачање либералних и секуларних политичких странака и организација у Турској и није немогуће да и тамо војска одигра своју улогу. Можда није могућ египатски сценарио у којем би свргнула Ердогана и АКП државним ударом, али би му могла оспорити легитимитет.
Све то има везе и са Сиријом, јер је управо јуче Сиријско Национално Веће којим доминира Муслиманско братство у Цариграду изабрало новог челника, Ахмад ал-Џарба. Анкара је у врло незгодом положају, јер због ситуације у Египту, те због победа на бојном пољу Асадових снага, мора преиспитати како унутрашњу, тако и спољну политику што се тиче сиријске кризе.
Прво што би Ердоган могао да направи, а већ се назире смер такве политике, је улога турске владе на сиријски огранак Муслиманског братства. Разлог таквом поступању је притисак секулариста и либерала с једне стране, као и салафистичких струја блиских заљевским петромонархијама. Либерали и лаици су за сад немоћни пред Ердоганом, но екстремистичке групе су све јаче и у самој Турској. Иако и сам исламиста, Ердогана и сама помисао на могућност сиријског сценарија у Турској, а којега нападима на владине снаге, минирањем гасовода покушавају да испровоцирају и екстремисти у Египту, неминовно води ка заокрету у приступу сиријској кризи.
Збивања у Египту имају директан утицај и на унутрашње прилике у Тунису, Либији и Мароку.
Као што смо рекли, у Тунису је одмах дошло до окупљања у покрет под истим именом као и онај који је у Египту са преко 20.000.000 потписника петиције ускратио легитимитете Морсø, но иако је Ганучи реаговао забраном, није сигурно да ће успети да обузда отпор.
Арапски медији наглашавају како се осећа немир у исламистичким странкама у Мароку и Тунису, а све због страха да се египатски случај не понови и кдо њих као нека врста домино ефекта која је обележила ‘арапско пролеће’. У те две земље је Муслиманско братство добило изборе након тзв. ‘Пролећа’, али је као и у Египту убрзо дошло до пада њихове популарности јер су се једноставно показали неспособнима да воде државу. То се највише осетило у паду животног стандарда, порасту сиромаштва и незапослености, капитулацији пред ММФ-ом који им је успио да наметне ригорозне мере штедње за зајмове од неколико милијарди долара који у суштини ништа не решавају, те попустљивошћу пред мултинационалним компанијама.
Енахда у Тунису коју води Рацхед Ганноуцхи, као и мароканска Партија за правду и развој Абделилаха Бенкиранеа, нису испуниле нити једно обећање. У Тунису је велики проблем и безбедност грађана, а бројне су знаци да се она погоршава и у Мароку. Да су социјална стабилност и просперитет, што су пред изборе обећавали исламисти, неостварив циљ, то је већ свима јасно.
У целом арапском свету, чак иу земљама са посве другачијим приликама, исламистичке странке нису у стању или не желе да пронађе решења за економску кризу која разара друштво. Због тога губе део по део подршке и у оном делу становништва које подржава политички ислам, али се не слаже с потезима које такве владе вуку у привредној и спољној политици земаља у којима су на власти.
За време прикупљања потписа у Египту, покрет Тамарод је био препун људи у традиционалним одорама и жена прекривених Никаб и фереџама.
Активисти покрета Тамарод којем су се придружили и бројни исламисти који се не слажу с политиком владе ‘Шта се буде догодило са исламистима у Египту, одредити ће њихов статус у осталим земљама у региону. Због тога су нервозни, јер знају ако изгубе Египат да ће то значити њихов крај свугдје гдје обнашају власт ‘, тврди јордански аналитичар Лабиб Камхави.
Његов став објашњава какве ће бити последице збивања у Египту и стога је јасно зашто се тако грчевито боре да покушају повратити одузети им легитимитет. С друге стране, ако је истина да се политички ислам показао неспособним у решавању свакодневних проблема и економске кризе, истина је да ће и будућа влада коју путем прозападњачких фракција наметне запад само да погорша ситуацију.
У том би се случају политички ислам могао вратити још радикалнији што би било равно катастрофи. Свакако да би најбоље решење била народна власт која ће подједнако да заступа интересе лаика, верника и мањина, али која неће бити послушник диктата ММФ-а, САД-а и ЕУ.
У петицији која је срушила Морсија управо се то посебно наглашавало. Да ли ће турски АКП, Енахда у Тунису и остале владе које чији званичници долазе из редова Муслиманског братства покушати спасити Морсија (самим тим и своје позиције) или ће новом египатском ад-интерим председнику адли Мансоуру пожелети успех у раду, остаје нам да видимо.
