Pročitaj mi članak
Један свет на кијевском Мајдану нестаје, други још није настао; добро је време да се распламса нада, још боље да се загине.
Док Б92 са кијевског Мајдана извештава као да је Србија одувек један велики Лавов, свет ће у Украјини наредних недеља одговарати на нека важна иако очигледна питања. На пример, да ли је Кијев ближи Москви или Бриселу (свака сличност са питањем да ли су Високи Дечани ближи Богу или Вашингтону није случајна)? На страну што ће све чешће коришћење тог типа питања кад-тад поставити и оно да ли је, рецимо, Авињон ближи Паризу или Каиру или – прилагођено нашим условима – да ли је боље да се у Србији живи добро или лоше, тек свашта ће свет о себи и оним другима сазнати наредних недеља из тог Кијева.
На пример, да су некима и распродаје постале прескупе. Елем, са Украјином као делом западног геополитичког корпуса, Русија – која је на међународној сцени баш узлетела у овој години – била би враћена не на њен почетак, него на ону позицију где је била пре него што је испрашила Сакашвилија. И са непријатељским линијама забијеним у свој меки европски трбух, као после операције Барбароса, натерана на дефанзиву, са битно смањеним изгледима за нови геополитички узлет.
ПАРА НИ ЗА РАСПРОДАЈУ
Дакле, колико таква Украјина може да вреди за Вашингтон и Брисел? Непороцењиво! Колико би им требало да ту вредност наплате из руских ресурса, надомак којих би са Украјином стајали? Врло мало! Колико сам разумео, Јанукович је, да би подигао привреду, тражио око 130 милијарди евра, мада, знајући лидере тих држава у транзицији који беже од сопствених судбина, задовољио би се он и са 30. Из Брисела су му понудули милијарду, и то на неколико година.
Да ли је могуће да Брисел и Вашингтон нису знали шта су имали у рукама? Да ли је могуће да су се предомишљали пред тезгом на тој расподаји века, и то само неколико година пошто су за неупоредиво мање важну Грчку искеширали тих 130 милијарди?
О АУТОРУ
Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард
Искључено! Добро су знали шта држе у руци, шта им доноси Украјина. Али пара није било ни за ту распродају, ма ни најповољнију. И то је добро знати, посебно овим нашим, који се још надају европској поплави млека и меда. Истина, новац је могла да искешира Немачка, али, колико год западна демократија стајала најлошије за последњих сто година, светским лидерима ипак није без значаја шта каже народ, додуше само онда кад су у питан ју паре.
Наравно, једно од питања које ће се тек поставити јесте и то да ли Немачка има интереса за пољско-украјинским интермаријумом, који ће ојачати атлантистички геополитички концепт – који је можда највећи противник даљег немачког раста. Или јој данас више одговара прекид тог атлантистичког интермаријума, пораз Пољске и преко Украјине отварање континенталистичког концепта према Русији и Кини.
Уосталом, Пољаци су у Украјини наступили са јаком поставом на чели са Сикорским, а Немци са „покојним“ Вестервелеом. На крају, у истом контексту поставиће се и питање да ли Немачки отпори почетку преговора са Србима јесу део континенталистичке тратегије или тек незапамћене ароганције, тек Берлин данас више ради на одвикавању Србије од погубне Европске уније него иједан унутрашњи фактор.
ДА ЛИ ЈЕ НЕЧЕМ ВРЕДЕО 5. ОКТОБАР
Други украјински одговор за свет је, о Србији да не говорим, још важнији. Наиме, док Кличко и екипа покушавају да провале у кијевске институције и сруше Јануковича, није више питање да ли је тамо могућа наранџаста револуција. Наравно, да је могућа, знали су и у Београду 2000, и у Кијеву 2004. Питање је дакле да ли је могућа њена реприза? Да ли је могуће да би Срби и Украјинци, који су тако скупо платили своју демократију – да би се показало да то и није демократија, већ сам пакао – још једном масовно изашли на тргове да сруше власт под истим оним паролама на којима су у наранџастим револуцијама срушили себе?
Ако не би, значило би да је нечему ипак вредело, да су искуства плаћена сопственом кожом скупа, али су ипак искуства. Али шта ако би поново? То би сведочило о свету који је нестао, не постоји више, свету у коме привиди циклично обављају исте радње, без свести, без ичега што их граничи са људима. То би био крај.
У тај свет Украјинци и Срби позивани су први пут слатким речима слободе, благостања и демократије. А данас? „Навалили су домаћи издајници и њихови ментори из Русије“. Ове речи није изговорио ни Троцки, ни Хилер, ни Буш Млађи. Поверила их је Пешчанику Весна Пешић, ламентујући да „много је случајног поклапања“, које сведочи да све више света у Србији размишља о алтернативи која није ЕУ.
А демократија? А људска права? А што нико не прозива аутократу Путина који уцењује Украјину? Вапије Весна као некад, све даље од свог народа и његовог избора, узгред, још док се Путин није много мешао, најуцењенијег у Европи још од Другог светског рата. Слободни људи, попут Сноудена данас не беже из Русије у Америку, већ обратно.
И, као што је политичка спознаја живота овог аутора била да Запад није мрзео ону Русију због тоталитаризма, већ мрзи тоталитаризам због Русије (како нам је Сноуден сведочио, без Русије тоталитаризам им није мрзак), тако нам ни наши „западњаци“ не би повадили очи због демократије, већ због стране света на којој је тражимо.
А та нервоза говори о само једном: један свет на кијевском Мајдану нестаје, други још није настао; добро је време да се распламса нада, још боље да се загине.
(Нови стандард)
