(Борис Алексић)
 
Амерички империјализам је успостављан деценијама. Најпре је Монроова доктрина послужила Вашингтону да „огради“ Северну, Средњу и Јужну Америку и стави их под своју контролу, а затим им је Други светски рат омогућио да већи део Европе узму под своје.

Међутим тек су договор из Бретон – Вудса и споразум Ричарда Никсона са Саудијском Арабијом створили глобални финансијски систем којим доминира амерички долар, и уз помоћ којег Сједињене државе и данас контролишу светску економију. Москва је са својим савезницима решила да сруши тај поредак, што за последицу може имати пропаст америчке империје, распад НАТО пакта и ЕУ.

О аутору

Борис Алексић је дипломирани је правник, политички аналитачар, бивши правни саветник др Војислава Шешеља и бивши народни посланик у Народној скупштини Републике Србије.

Монроова доктрина из 1823. године, названа тако по Џејмсу Монроу председнику САД прогласила је амерички континент подручјем у којем Вашингтон има посебна права и привилегије. Иако представљена као „изолационистичка“ ова доктрина је омогућила Сједињеним државама да у Централној и Јужној Америци од 1898 до 1964. године интервенишу чак 784 пута.[1]

Бела кућа је ову стратегију најчешће правдала одвајањем европских сила од њихових колонија, а нешто касније заштитом свог „дворишта“ од комунизма. Вашингтон ће овај последњи аргумент користити и након Другог светског рата све до данашњег дана у Европи где непрекидно повећава број војних база „штитећи“ Стари континент од СССР-а некад, а данас од Русије.

Ипак САД не би биле најјача светска сила да нису развиле систем који им омогућава да господаре светском економијом. Оне нису биле директно угрожене Другим светским ратом који је осакатио највеће европске државе. Рат је дао подстицај америчкој привреди која је своја правила игре полако наметала целом свету. Међутим та привреда је све више постајала шпекулантска и паразитска, а претварање долара у доминантну светску резервну валуту (обрачунску јединицу) постао је њен угаони камен.

Тада је Џорџ Кенан шеф стратешког планирања министарства спољних послова са задовољством могао да изјави како САД имају око 50 посто светског богатства, а само 6,3 процента становништва, те не  могу избећи  завист и презир других, док им је највећи задатак  у наредном  периоду да  осмисле облик односа који ће им омогућити да задрже ову несразмерну позицију.[2]

А ево шта су смислили. На међународној конференцији у Бретон – Вудсу 1944. године усвојен је фиксни систем девизних курсева и долар је прихваћен као доминантна светска резервна валута. Током седамдесетих година прошлог века, удео долара у светским резервама достигао је скоро 85 процената. Данас амерички долар чини око 60 одсто светске резервне валуте. Иако се Бретонвудског система распао 1971. године, долар је остао доминантна међународна валута. Тада је председник САД Ричард Никсон потпуно напустио златну подлогу долара и потписао споразум са Саудијском Арабијом на основу којег ће се искључиво амерички долар користити као средство плаћања у трговини нафтом, док ће се вишак профита чувати у америчким државним обвезницама.

Уместо злата, подлога за долар је постала нафта. Тако је рођен петродолар. Од тада се у свету за куповину нафте искључиво користи амерички долар, а свака држава увозница нафте аутоматски свој суфицит претвара у америчку валуту, како би могла да купује нафту.[3] Касније ће се трговина у америчким доларима проширити и на друге енергенте попут природног гаса. Тако нпр. уколико Русија и Кина закључују уговор о купопродаји нафте или гаса, иако САД нису укључене у ту трговину, цена се обрачунава у америчким доларима. Ова конструкција је омогућила америчкој финансијској елити да штампа велике количине долара. Систем федералних резерви (централна банка САД која је у приватном власништву) и данас може да штампа новац без икакве контроле.

Средином 1990-их свака шеста доларска новчаница у оптицају била је покривена реалном производњом или штедњом. Већ почетком следеће деценије дошло је до праве експлозије фиктивног долара. Само између 2001. и 2005. Федералне резерве су увеле више долара у оптицај (банкарским приписивањем и штампом) него за претходних 200 година![4] Овакав систем је омогућио превласт америчког долара, доминацију америчке привреде и оружане моћи. Управо на овај начин Вашингтон финансира своју армију и ратне походе широм света.

Међутим водеће земље БРИКС-а не желе више да међусобно тргују у америчким доларима и тиме јачају хегемонију САД. Русија и Кина су отворено напала петродолар. Кина која у својим рукама има 1300 милијарди долара државних обвезница САД позвала је на „деамериканизацију“ светске економије и укидање статуса долара као светске резервне валуте. Пекинг је у марту отворио два економска центра у Лондону и Франкфурту преко којих ће се обављати међународна трговина у јуанима. Током марта 2014. године забележен  је и пад цена државних обвезница САД. Повећан притисак на њихову цену изазвала је вест да су страни инвеститори продали рекордан износ државних хартија од вредности САД и да се износ ових обвезница у њиховом власништву смањио за 102,5  милијарди долара, на 2.850 милијарди долара, што је најнижи ниво од 2012. године.[5] Управо је у овом периоду Кина продала велики број америчких државних обвезница.

Русија и Кина су још 2009. године званично најавиле да су предузеле кораке како би смањили количину долара у њиховим девизним резервама чиме ће извршти додатни притисак на америчку валуту већ погођену променом светске економске равнотеже. Русија је саопштила да наставља смањење удела долара у својим девизним резервама, на мање од 50 одсто, пре свега на рачун већег учешћа евра. Тада први заменик председника руске централне банке Алексеј Уљукајев изјавио је да Москва жели да у своје инвестиције укључи још две до три друге валуте.[6]

Међутим криза у Украјини и увођење санкција Русији убрзали су ову стратегију Русије и Кине. Русија и Кина су почеле да разматрају могућност увођења властитог система плаћања. Оне очекују подршку Индије и других земаља чланица БРИКС-а.[7]

Саветник Кремља Сергеј Глазијев изјавио је да ако САД уведу санкције Москви због Украјине, Русија може да смањи на нулту вредност своју економску зависност од САД што ће довести до слома америчког финансијског система.[8] Поред тога Иран и Русија завршавају припреме за бартер споразум „нафта за намирнице“ чија је вредност 20 милијарди долара. Према његовим условима, Москва би куповала дневно око 500 хиљада барела нафте док би Техеран за узврат добијао намирнице и опрему.[9]

Руски министар економије Алексеј Уљукајев је већ дао савет руским привредницима да код међународних уговора избаце амерички долар из употребе и пређу на рубљу или неку другу валуту. Затим је председник Извршног одбора ВТБ банке Андреј Костин изјавио да Гаспром, Росњефт и Рособоронекспорт (највећи руски извозник наоружања) могу да започну са међународном трговином у рубљама преко руског банкарског система. Игор Сечин руководилац Росњефта је још раније позвао на стварање новог система у трговини природним гасом који би подразумевао употребу регионалних валута. Међународни уговори које Росњефт закључује са својим партнерима у Кини и Индији не укључују више амерички долар.[10]

Сви ови потези Москве и Пекинга су очигледно добро усаглашени и представљају тежак ударац петродолару и америчком економском систему. Уколико изгубе ову битку Сједињене државе више неће бити најмоћнија држава на свету, већ ће доживети судбину Велике Британије чија фунта је пре долара била доминантна светска резервна валута. Америчка империја ће се срушити као кула од карата. То би довело до сигурног распада НАТО пакта и евроатлатнског пројекта – ЕУ која Европу претвара у гробље ервопских нација. Управо из тог разлога Бела кућа је почела да звецка оружјем у Јужном кинеском мору и Украјини док се у америчкој војној доктрини припремљеној за 21. век као најважнији стратешки циљеви издвајају Евроазија и Пацифик. Ипак одлучни потези Москве и Пекинга показују да је дошло време за смену на трону светског лидера.

[1] Види: Мр Немања Џуверовић, Улога САД у друштвеним и политичким процесима у Латинској Америци током 20. века, Годишњак ФПН 2009, 3 (III), стр. 479-497.

[2] Ноам Чомски, Шта то у ствари хоће Америка, Чигоја, 1999, стр. 13– 16.

[3] Види: Наташа Миленковић  и Катја Спаловић, Интензивирање руско-кинеске сарадње и трансформација међународног монетарног система, Економски погледи, Вол 15, бр. 2/2013. Косовска Митровица, јул 2013. стр. 35-49.

[4] http://www.nspm.rs/prikazi/izazovi-globalnog-parazitizma.html?alphabet=c#yvComment23148

[5] НБС, Преглед дешавања на светском финансијском тржишту 10–21. март 2014. године, стр. 4.

[6] rts.rs

[7] http://www.srna.rs/novosti/195074/paralelno-trziste-izbacuje-dolar-kao-osnovnu-valutu.htm

[8] http://www.tanjug.rs/novosti/119706/sankcije-rusiji-pogubne-po-finansijski-sistem-sad.htm

[9] http://serbian.ruvr.ru/2014_04_10/Iransko-ruski-barter-crvena-krpa-za-Zapad-7683/

[10] http://voiceofrussia.com/2014_04_04/Russia-prepares-to-attack-the-petrodollar-2335/

(Фонд стратешке културе)

Oznake: Boris Aleksić, devizne rezerve, dolar, EU, NATO, SAD