Прочитај ми чланак
Турски премијер први је пут објавио своју намеру да његова земља уђе у Шангајску организацију за сарадњу (Шангајску петорку), у интервјуу 25. јула прошле године за турски ТВ канал близак његовој странци. Ердоган је тада рекао: „Ја сам се нашалио с Путином, с времена на време ви се шалите са нама па нас питате шта радимо с ЕУ. Сада је мој ред за шалу. Хајде, прихватите нас у Шангајску петорку а ми ћемо размотрити ЕУ. „
У то време Ердогана нико није схватао озбиљно, но 25. јануара ове године, на истом ТВ каналу заговарао је чланство Турске у Шангајској организацији. Кадри Гурсел, турски новинар и сарадник регионалног медија Ал-Монитор, сматра да се Ердоган овај пут није се шалио већ да му је намера била озбиљна.
Ево шта је Ердоган овај пута изјавио: „ЕУ нас жели заборавити, али не може. То је против воље. Биће нам много пријатније ако она тако каже. Уместо да нас одуговлачи, нека то тако каже, а ми ћемо ићи својим путем … Наравно, када та ствар (око ЕУ) не иде добро, као премијер 75.000.000 људи почињете се освртати за алтернативама. “
Кинеска Синхуа преноси остатак Ердоганове изјаве од 25. јануар: „Ако уђемо у Шангајску организацију рећи ћемо збогом Европској унији. Шангајска организација је боља – много снажнија. Пакистан жели ући, Индија такође жели ући. Ако нас Шангајска организација жели, ми ћемо постати чланови ове организације.“
Ердоганове изјаве као уцјена Запада?
Одмах на почетку мора се разјаснити једна ствар, Шангајска организација није и не може бити алтернатива Европској унији јер је прва безбедносна организација која протеже неке своје интересе у област енергетике док је Европска унија пре свега организација утемељена на економској сарадњи. Шангајска организација упоредива је са другим организацијама за безбедност попут НАТО пакта или ОЕБС-а.
С тиме се у потпуности слаже и турски председник Абдулах Гул који је изјавио да се Турска труди извршити што више критеријума постављених од стране ЕУ како би Турска успешно закључила дугогодишњи процес преговора ..
Ердоганово хваљење Шангајске организације за сарадњу у одређеним америчким и европским круговима засигурно није примљено најбоље. Као резултат тога Француска је 12.фебруара 2013. објавила да ће помоћи Турској у отварању једног од пет блокираних поглавља која Париз треба одобрити Турској на путу у ЕУ. Француски министар спољних послова Лаурент Фабиус изјавио је „Француска ће проширити своју подршку Турској у преговорима за чланство у ЕУ. Рекли смо турским званичницима да ћемо им помоћи у отварању поглавља број 22“.
Француска би могла проширити ову иницијативу док ће САД вероватно дати подршку и притиснути остале чланице да учествују. Уз то, Турска је веома заинтересована за укидање визног режима са ЕУ пошто сматра да није поштено што јој је као земљи кандидату визни режим још на снази.
Турска је недавно била на удару критика због стања људских права у земљи. Једна од тих критика долазила је из Вашингтона где се у извјештају „Слобода у свету 2013“ Турску идентификовало као „делимично слободну земљу“ у подручју политичких права и индивидуалних слобода за које се оценило да далеко заостају за ЕУ. Могуће да су слична извештаја о Турској разљутила Ердогана који је похвалним изјавама о Шангајској организацији поручио Западу да смањи очекивања и да престане одуговлачити јер Турска има алтернативу.
С
тратешка дубина и нео-османизам
Почетком сиријског сукоба Турска је поднела захтев за статусом партнера за дијалог у Шангајској организацији. Тај статус, који је ниво нижи од статуса посматрача, Турској је потврђен неколико месеци касније на самиту у Пекингу.
Ово приближавање Шангајској организацији плод је вишегодишње добре сарадње између Турске с једне, те Русије и Кине с друге стране.
Но с развојем сукоба у Сирији дошло је до погоршања односа с шангајским земљама и до ревизије дотадашње спољне политике према региону. Политика коју је Ердоган представио кад је дошао на власт била је политика „нула проблема“ са суседима која је приближила Турску региону – посебно Сирији, Ираку и Ирану.
Примоз Манфреда у кратком прегледу односа Турске и Сирије наводи: „Турска је била оруђе у разбијању сиријске међународне изолације, утирући пут Ассаду за посету Француској 2005. и посредујући у мировним преговорима између Сирије и Израела 2008. године“. Све се ово промијенило кад је Турска стала на страну побуњеника у Сирији.
Турски министар спољних послова Ахмет Давутоглу објавио је 2001. године књигу „Стратешка дубина“. У својој књизи Давутоглу излаже геополитички модел развоја и позиционирања Турске према региону и свету. Давутоглу сматра да Турска поседује стратешку дубину, која омогућава вођење вишедимензионалне спољна политике којом Турска може потраживати средишњу улогу у глобалној политици. Географска позиција на којој се Турска налази омогућује јој да буде „централна сила“ пошто Турска може истовремено остваривати своју утицај у више регија између којих се налази.
За Давутоглуа Турска је истовремено блискоисточна, балканска, кавкаска, средњеазијски, медитеранска, заљевска и црноморска земља – Турска је средишња сила између њих, чвориште које их повезује. Дакле, не ради се о томе да Турска постане регионална сила на Блиском истоку него да искористи своју „централну позицију“ између регија чиме би преузела глобалну стратешку улогу.
Оно што је важно истаћи, Давутоглу одбацује перцепцију Турске као моста између ислама и Запада, пошто би то гурнуло Турску да буде инструмент за промоцију стратешких интереса других земаља. Грчки политолог лоаннис Григориадис који анализира Давутоглуов доктрину, сматра да она дијели мало концептуалног садржаја са турским нео-османизмом из 80-тих година 20. века. Давутоглу оргинално не тежи ни секуларистима ни исламистима већ настоји помирити обе групације либералним консензусом.
Давутоглуов концепт „стратешке дубине“ има сличности са моделом грчког геополитичара Дмитрија Китсикиса. Китсикисов геополитички концепт познат као „Интермедиате Регион“ позиционира Турску и Грчку у сами центар централне регије између Запада и Истока. Истражујући везу између Китсикиса и Давутоглуоа, нашао сам да Китсикис у једном свом говору спомиње да је Давутоглу његов бивши ученик.
Као иу случају политике „нула проблема“ са суседима, чини се да је Давутоглуов концепт поклекнуо иу осталим питањима – Турска је постала инструмент за промоцију стратешких интереса САД-а, а исламисти унутар Турске јачају на штету секулариста.
Александар Дугин, руски геополитичара евроазијског усмерења сматра да су САД подметнуле Турској „‘османску геополитику’, у којој је чекају крв, нереди и распад“. Дугин још наводи: „Неоосманизам је фикција, илузија. Неће Турцима донети ништа позитивно, а негативно хоће – највероватније у најскоријој будућности. Турска је кренула погрешним путем. Креће се правцем који слаби турску државу и донеће Турцима непријатности. Ататурков наслијеђе биће фактички ликвидирано. Радикално исламско друштво у Турској, навикнутој на световне норме, неће успети да створи ништа позитивно. „
С тренутном политиком чини се немогућим да би се Турска могла приближавати Шангајској организацији, дапаче она се наочиглед удаљава. Много тога зависиће о расплету сукоба у Сирији. Турска је енергетски зависна о земљама с којима је покварила односе док у међувремену јача своје односе са НАТО пактом. Тренутно су НАТО и ЕУ очити турски спољнополитички приоритети.
Према Давутоглуовој доктрини Турска би могла окренути леђа Западу, но очито да тренутно постоји већа штета од тога него корист. Питање је може ли се Турска уопште с нарушеном репутацијом вратити на позицију да буде енергетско и саобраћајно средиште у које се други ослањају? Турска си оваквом политиком затвара врата у многим регионима где тежи стећи утицај – од Блиског истока, Црног мора, Централне Азије па до Кавказа.
(Адванце)
