Pročitaj mi članak
(Видовдан)
Већ више од 20 година политички делатници и руководство Литваније објављују Руској Федерацији «рачун»: штету, причињену Литванској Республици такозваном «совјетском окупацијом». Та штета мери се не у литима или рубљама, већ у валути САД, под чијим утицајем се налази савремена Литванија, и достиже ни више ни мање него 80 милијарди долара. Те претензије прецртавају све међудржавне договоре Литваније с Русијом и оријентишу се на такав фактор међународних односа, као што је суверенитет Литваније. Истовремено, МИД Литваније је изјавио, да према Немачкој Литванија нема претензија.
Мада, јасно је да никакве преговоре о томе Кремљ неће водити, није први пут да балтичке републике покрећу питање компензације. Ако им је драго, „пребићемо дугове“.
Почнимо од тога, да је излазак совјетске војске из савремене Литваније био реализован на основи двостраних међудржавних договора, који негирају окупациони статус Совјетске Армије. Дефиниција «анексија» такође је неумесно, пошто насилног присаједињења Литваније СССР-у није било. Напротив, све се десило на законским основима. Совјетска војска била је уведена у републике Балтика на основи правно оформљених договора и строго поштујући успостављени поредак. Зашто је то било потребно Совјетском Савезу?
Ствар је у томе, да су по резултатима литванско-немачких преговора 20. септембра 1939. г. били парафирани «Основни ставови договора о одбрани између Немачког Рајха и Литванске Републике» Први члан тог договора гласио је: «Литванија постаје протекторат Немачког Рајха». 30. септембра 1939. Хитлер је, за сваки случај, наредио да се у Источној Пруској сачува војска, «да би брзо окупирала Литванију, чак и у случају њеног војног супротстављања». Да то учини Хитлеру је пошло за руком у 1941. години.
Хитлеровци су уништавали све показатеље државности Литваније. Било је укинуто име Литваније, цео Прибалтик називан је кратко «Остланд» (Источни крај, Источна земља). Литванија је ишчезла с политичке карте света, а литвански фашисти помагали су хитлеровцима. Хитлеровци су затворили при Совјетској власти створену Академију Наука, све образовне установе, позоришта, библиотеке, спаљивали су на ломачама књиге (исто тако поступали су и сепаратисти у 90-им годинама), уништавали су интелигенцију. Државни језик постао је немачки.
За три и по године фашистичке окупације Литваније била је нанета огромна штета. Укупно је уништено и мучено више од 700 хиљада људи – више од 500 хиљада цивилног становништва и 230 хиљада ратних заробљеника. У Литванији је погинуо сваки шести човек. У Немачку је било одвезено више од 10 хиљада јединица опљачкане индустријске опреме. Фашисти су до темеља спалили 21 село, уништили 87 хиљада зграда и грађевина, 27 хиљада стамбених кућа, 1148 мостова, 56 електростаница. У целини републици је била нанета штета од 17 милијарди рубаља (у ценама 1941. г., када је рубља била вреднија од долара).
Савремена Литварнија, како декларише њен естаблишмент, „предратна је држава која је поново успоставила независност“, што је благо говорећи некоректно. Актуелна Литванија је територија Литванске ССР, при чему послератног доба. За време режима који ју је, како она говори, „окупирао“, Литванци су увећали своју територију за трећину. Другачије говорећи, Литванија, одлазећи из Совјетског Савеза као «обновљена предратна држава» однела је са собом територије које је добила у саставу СССР – Клајпедску област, одмаралиште Друскининкаj и чак своју престоницу Виљно.
Све је започело у октобру 1939. године, када су са задовољством примили поклон од СССР – Виљно и Виленску покрајину, које су припале Москви по пакту Молотова-Рибентропа. Литванија га је, јасно је, осудила, али „де факто“ била је трећа држава која је учествовала у подели Пољске. Да ли се осећај правде простире тако далеко да се врате ове територије законитом власнику – Пољској?
Даље, Клајпеда, или Мемељ, ослобођен од фашиста 1945. године, предат је заједно са ушћем Немана и северним делом Куршке косе Литванцима 1950. године. Још један „комадић“, Вилкавишки регион, ушао је у састав Литваније у совјетско време. То је велики рачун. А за ситнице се може тражити од Литваније компензација, рецимо за бесплатно школовање њених стручњака ван граница републике. И да се започне од председника земље – Дали Грубаускајте, која је завршила Економски факултет Лењинградског универзитета и одбранила дисертацију на Академији друштвених наука при ЦК КПСС у Москви.
Зашто је данас потребна реанимација питања „окупације“ и дугова на рачун ње? То није ни у чијим интересима, ни у литванским, ни у пољским, ни у руским. Питање окупације одводи односе суседа из региона у ћорсокак, и у директном смислу речи увећава међународну напетост. Никакве резултате осим негативних ова прича неће имати.
Литванске примедбе су бесперспективне и с тачке гледишта међународног права. Дефиниције које оно садржи, између осталог „окупација“, треба да буду признате од стране државе којој су упућене, као и од стране међународне заједнице. Али руска дипломатија много пута је изјавила да се СССР и земље Балтика нису налазили у стању рата, зато термин «окупација» не може да се користи. А још се може по стоти пут навести одлука Потсдамске конференције, која је између осталог дела легитимност боравку балтичких република у саставу СССР. И такође сетити се ко је кога ослободио у мају 1945…
Власти Литваније покушавају да препишу историју. Прво на националном нивоу, када литванска „шумска браћа“ стичу звање хероја, а затим да преведу ту кривотворену верзију прошлости на међународну сцену. То је покушај да се историја користи као инструмент спољне политике, покушај новог Нирнбершког процеса, Нирнберга-два, овог пута против Совјетског Савеза.
Ствар је у томе што су све те државе, нарочито прибалтичке, својеврсни тампон између Русије и земаља Запада. Оно што не би било опроштено ниједној другој земљи, њима се повлађује: и кршење права према националној припадности, и постојање огромног броја недржављана. Без обзира на маршеве есесоваца – у Риги, Талину или другим градовима – све се сматра нормалним. Њима се повлађује управо као својеврсном тампону између Русије и Запада.
„Шумска браћа“ су у Литванији већ одавно преведена у ранг хероја, бораца за националну независност, који су се активно борили против такозване совјетске окупације. У ствари, све је било другачије. Већина њих се у Другом светском рату борила на страни фашиста, помагала да се реши „јеврејско питање“ и чувала логоре са совјетским заробљеницима. Борили су се и против Литванаца, Летонаца и Естонаца антифашиста. Тако да не може бити ни речи о хероизму и служењу своме народу. Статистика њихове послератне активности то потврђује. Од 25 хиљада њихових жртава на територији Литваније 23 хиљаде су сами Литванци. Од њихових руку је погинуло хиљаду деце. И после свега тога, сама идеја подићи споменик „шумској браћи“ у центру Литваније акција је која крњи сећање на многобројне жртве.
Реченом се може додати да се «окупиран» совјетски Прибалтик увек налазио у особитом привилегованом положају, недоступном ни за једну другу савезну републику бившег СССР. Управо у Прибалтику (и још у Западној Украјини) СССР се фактички одрекао од масовне колективизације: више од 65% робне пољопривредне производње у земљама Балтика на крају 1990. године обезбеђивала су приватна и кооперативна газдинства.
Само у Прибалтику од 1960-их година стварале су се кооперативна – ван општесавезне својине – индустријска, транспортна, трговинска и туристичка предузећа.
Половина доходака од тих објеката остајала је у њиховом располагању. По нивоу акумулисаног профита управо је прибалтичка економија у 1991. години заузимала прво место у СССР. Још раније – од друге половине 60-их година Прибалтик је премашивао све друге регионе по стопама раста производних инвестиција, нивоу плата и пензија. Важно је и то, да више од половине доходака прибалтичких лука од експортно-импортних операција од средине 50-их година њима није изузимано.
Укупни бруто производ три прибалтичке републике за 1940-1988 године увећао се више од 7 пута – и то узимајући у обзир обнову разрушеног у Другом светском рату! А за време «независног постојања» 1918-1939 године он порастао само за 35%. Рекорд развоја у совјетско време био је условљен и симболичним проценама на енергенте: до друге половине 40-их година у Прибалтику није било ни хидроелектростаница, ни сопствене прераде нафте. И скроз до 2005. године Русија је дотирала економију земаља Балтика на рачун ниских цена енергосировина.
У послератном периоду Литванија је достигла међу републикама СССР највише стопе индустријског раста. Литванија је почела да доставља на унутрашње савезно тржиште велике риболовачке бродове, електрозаваривачку опрему, хартију, каблове, грађевинске материјале и минерална ђубрива. Република је једна од малобројних у Савезу производила електронске рачунске машине и копир апарате.
Улагања у развој литванске индустрије остваривана су на рачун савезног буџета. Опрему за изградњу крупних предузећа достављало је више од 300 предузећа из разних региона СССР. У наследство од «окупатора» независној литванској држави остала је развијена индустрија и социјална сфера. Чак и објекти које је оставила совјетска војска, сада користе за своје циљеве контингенти НАТО. Не треба заборављати и литванско учешће у спољним дуговима СССР, које је добровољно на себе преузела Русија.
Током деценија у Литванију су улагана средства, еквивалентна десетинама милијарди данашњих долара. Основну тежину при томе имале су републике чија привреда је чинила основу економског потенцијала СССР, то јест Русија, Украјина и Белорусија. Економија Литваније и сада умногоме функционише на рачун предузећа која су чинила део такозваног совјетског наследства.
У Виљнусу прекрасно схватају сву несигурност литванске правне позиције у овом питању. Између осталог, постоје у републици и прагматичари, њих подстиче искуство руско-пољске комисије за сложена питања. Слична комисија руских и литванских историчара већ је објавила први том зборника «СССР и Литванија», припрема се други.
Али случај залази у ћорсокак када савесне истраживаче и њихове резултате покушавају да искористе у строго политичке, користољубиве сврхе. Види се и тежња да се стекне политички, а можда и материјални капитал на расту антируских расположења у руководству западних држава. У сваком случају, просто игнорисање изјава литванских политичара чини се неконструктивним.
Није ли време руководству Руске Федерације да погледа на развој међудржавних односа с Литванијом с позиција принципа историјске праведности?
