Pročitaj mi članakKrizu koja destabilizuje Venecuelu, jednako kao i one koje počinju u Nikaragvi i Haitiju, treba proanalizirati da bi se pravilno postavili prema njoj. Tjeri Mejsan nas podseća na tri hipotetične interpretacije,a argumentuje u korist jedne od njih. On ovde podseća na strategiju SAD-a i načine na koje joj se može suprotstaviti.
|
На исту тему: Vídeo : «Thierry Meyssan : El plan de Estados Unidos contra America latina» (entrevista con Russia Today), 22 de Mayo de 2017. |
VOLTAIRE NETWORK| ДАМАСК (СИРИЈА) | 12. ФЕБРУАР 2019
Венецуела је данас подељена између два легитимитета – уставног кога репрезентује председник државе Николас Мадуро и оног другог, представљеног председником Народне скупштине, Хуан Гуаидом. Гуаидо се именовао за привременог председника, наводно на основу чланова 223 и 233 Устава. Све што треба је да само прочитамо ова два члана, па да видимо да се они ни на који начин не могу применити на његов случај; и да он не може на основу њих да приграби било какав легитимитет за положај који жели да узурпира. Па упркос томе, он је ипак акредитован од стране Сједињених Држава, Лима групе[i] и дела Европске уније.
Неки од присталица Николаса Мадура тврде да Вашингтон понавља већ виђено обарање левичарске владе, баш као што је то учинио против Салвадора Аљендеа 1973. године, током мандата председника Ричарда Никсона. Сасвим супротно њима, реагујући на открића Макса Блументала и Ден Коена о каријери Хуан Гуаидоа [1], други верују да је реч о обојеној револуцији сличној онима које смо видели под председавањем Џорџа Буша млађег.
Суочавајући се с агресијом непријатеља који је далеко јачи од себе, кључно је утврдити његове циљеве и схватити његове методе. Само они који су способни да предвиде нападе које ће уследити, имаће иоле шанси да преживе.
ТРИ ДОМИНАНТНЕ ХИПОТЕЗЕ
Савршено је логично да Латиноамериканци упоређују оно што тренутно доживљавају са оним што су већ искусили, као што је то био чилеански државни удар из 1973. године. Међутим, било би рискантно по Вашингтон да репродукује исти сценарио 46 година касније – јер данас сви познају детаље ове обмане.
Штавише, недавно откриће постојања везе Хуан Гуаидо-а са Националном задужбином за демократију НЕД (National Endowment for Democracy[ii]) и тимом Џин Шарп-а, још више подсећа на обојену револуцију, будући да је Венецуела већ преживела такав догађај, који је пропао 2007. године. Имајући то у виду, било би опасно по Вашингтон 12 година касније, да окуша поново план који се већ показао неделотворним.
Да бисмо укапирали намере Вашингтона, прво се морамо упознати с његовим планом борбе.
- октобра 2001. године, само месец и по дана након напада на Њујорк и Пентагон, амерички секретар за одбрану Доналд Рамсфелд основао је Канцеларију за трансформацију снага (Office of Force Transformation), чија је мисија била да револуционарно измени оружане снаге САД-а, да потпуно измени њихов менталитет као одговор на радикално нови циљ утврђивања америчке надмоћи широм света [тзв. Пројекција моћи, Радо Мир]. Он је за тај посао задужио адмирала Артура Цебровског, који је дотле већ остварио умрежавање војних јединица САД-а, и учествовао током деведесетих година у разради доктрине дигиталног ратовања (Network-centric warfare) [2].
Цебровски је стигао са унапред планираном стратегијом коју је представио не само Пентагону, него и војним академијама широм земље. Иако од великог значаја, његов рад у оружаним снагама није био медијски покривен све до објављивања чланка у Венити Фаир-у. Након тога, појашњење његовог рада је објавио његов помоћник Томас Барнет [3]. Подразумева се да ти документи нису нужно били у складу са замислима и плановима Пентагона, које опет, уопште и не покушавају да објасне, већ да оправдају. Ипак, главна идеја је да Сједињене Државе преузму контролу над природним ресурсима половине света, и то, не да би их користиле за себе, већ да онда одлучују коме ће бити дозвољено да их користи. Да би у томе успели, они би морали ове области лишити било какве политичке моћи, те стога уништити све државне структуре присутне у региону.
ова стратегија, званично никада није имплементирана. Ипак, оно чему смо и сами сведоци последњих двадесет година одговара управо Барнетовој књизи. Пре свега, 1980-их и 1990-их година, дошло је до уништавања региона «Афричких Великих Језера». Ми се углавном сећамо геноцида у Руанди и 900.000 мртвих, али је и читав регион био девастиран низом ратова који су проузроковали смрт шест милиона људи. Оно што је заиста запањујуће је да и двадесет година касније многе државе нису повратиле суверенитет над целокупном својом територијом. Ето, ова епизода претходи доктрини Рамсфелд-Цебровски. Не знамо да ли је Пентагон планирао оно што се догодило, или су уништавали те државе док су истовремено осмишљавали и разрађивали свој план. Касније, између 2000. и 2010. године, били смо опет сведоци уништавања «Великог Блиског Истока»; е, овај пут већ засигурно према доктрини Рамсфелд-Цебровски. Наравно, можемо ми и да поверујемо како је ово само след «демократских» интервенција, грађанских ратова и револуција. Међутим, осим чињенице да и саме погођене популације не успевају да ускладе нарацију ових догађаја, напомињемо да су и државне структуре биле уништене, а да се са завршетком војних операција мир није вратио. Пентагон сада евакуише „Велики Блиски Исток“ и припрема своје распоређивање у „Карипском басену“.
Многи нам елементи данас указују на наше погрешно претходно схватање ратова Џорџа В. Буша и Барака Обаме, као и то да су исти савршено одговарали доктрини Рамсфелд-Цебровски. Ова анализа догађаја стога није случајно у коинциденцији са Барнетовом тезом и присиљава нас да поново поразмислимо о ономе чему смо сведоци.
Ако бисмо усвојили овакав начин размишљања, морали бисмо узети у обзир да је процес уништавања Карипског басена почео декретом председника Барака Обаме, 9. марта 2015. године, према којем Венецуела представља претњу националној безбедности Сједињених Држава [4]. Ово нам се испрва може учинити прилично бајато, али у стварности није. На пример, председник Џорџ В. Буш потписао је “Закон о одговорности Сиријаца“, 2003. године, а војне операције у Сирији су започеле тек осам година касније, 2011. године. Толики временски интервал је био потребан Вашингтону да би обезбедио услове за невоље које ће тиме изазвати.
НАПАДИ НА ЛЕВИЦУ ПРЕ 2015. ГОДИНЕ
Ако је ова анализа тачна, морамо узети у обзир да су догађаји до 2015. (државни удар против председника Уга Чавеза 2002. године, покушај обојене револуције 2007. године, операција Јерихон у фебруару 2015. и прве гуаримба[iii] демонстрације) одговарали другачијој логици, док су они који су уследили касније (гуаримбас тероризам 2017.) већ део целовитог плана.
Моја логика се и заснива на мом разумевању ових елемената.
Тако сам 2002. године објавио анализу државног удара у којој сам открио улогу Сједињених Држава из позадине, које су стајале иза Федекамараса “Venezuelan Federation of Chambers of Commerce and Production“ (Федерација привредних комора) [5]. Председник Уго Чавез је желео да провери моје информације и послао двојицу емисара у Париз. Један од њих је од тада постао генерал, а други је тренутно једна од наважнијих личности у земљи. Мој рад је за своју истрагу користио и тужилац Данило Андерсон међутим, ЦИА га је убила 2004. године.
Године 2007., бројни студенти-троцкисти основали су покрет у знак протеста због необнављања дозволе за радио-телевизију RCTV из Каракаса. Захваљујући Блументал-у и Коену, данас знамо да је Хуан Гуаидо већ био умешан у то, а да га је обучио ученик теоретичара ненасилног свргавања режима, Џин Шарп. Уместо да читате о сузбијању ширење покрета, (председник Уго Чавез, поводом церемоније потписивања споразума АЛБА “Bolivarian Alliance for the Peoples of Our America“), боље одвојите двадесет минута на исчитавање старог чланка који сам написао о Џину Шарпу и његовом концепту ненасиља у служби НАТО-а и ЦИА-е [6]. Схвативши манипулацију којој су подвргнути, велики број демонстраната се повукао из борбе. Неспретно поричући чињенице, Шарп је тада писао председнику, а потим и мени. Ова иницијатива створила је конфузију међу америчким левичарима, за које је Шарп до тада био респектабилна личност, неповезана са америчком владом. Професор Стивен Зунес (Stephen Zunes ) га је узео у одбрану али, суочен са доказима, Шарп је затворио свој институт, оставивши своје место Отпору и Canvas -у (Центар за примењене ненасилне акције и стратегије). [7].
Но, Вратимо се у садашњицу. Наравно, недавни покушај атентата на председника Николаса Мадура подсећа нас на начин на који је председник Салвадор Аљенде био присиљен на самоубиство. Такође, и демонстрације које је сазвао председник Народне скупштине, Хуан Гуаидо, подсећају на обојену револуцију. Али, то уопште и није контрадикторно мојој анализи. Напоменимо да је и покушај атентата на Моамера Гадафија блиско претходио војним операцијама против Либије. А, када су ученици Џин Шарпа надгледали прве демонстрације против председника Хоснија Моубарака у Египту, чак су и дистрибуирали арапску верзију своје књижице која је већ кориштена у другим земљама [8]. Али, како нам то показује даљи след догађаја, то није био ни државни удар нити обојена револуција.
ПРИПРЕМА ЗА РАТ
Ако је моја анализа исправна – а за сада, изгледа да све указује на то – морамо се припремити за рат не само у Венецуели, већ и у целом Карипском басену. Никарагва и Хаити су већ дестабилизовани.
Овај рат ће бити наметнут споља. Његов циљ више неће бити збацивање левичарских влада у корист десничарских странака, чак и ако ће нам испочетка деловати збуњујуће. Логика догађаја неће правити разлику између једне или друге стране. Мало по мало, цело друштво ће бити угрожено, без разликовања идеологије или друштвене класе. Исто тако, постаће немогуће и другим државама региона да се “склоне од олује“. Чак ће и они који сада верују да се могу заштитити служећи као позадинска база за војне операције, бити делимично разорени. На пример, иако то медији једва да су икада помињали, уништени су на тај начин цели градови у региону Катиф (Qatif), у Саудијској Арабији, иако је ова земља главни савезник Вашингтона на “Великом Блиском Истоку”.
Судећи на основу претходних сукоба у регионима Афричких Великих језера и Великог Блиског Истока, овај рат у Венецуели би се требао одвијати по следећим фазама:
- Пре свега, уништавање симбола модерне државе, напади (и рушења) на статуе и музеје посвећене Уго Чавезу. Ово не би требало да изазове било какве жртве, али би дестабилизовало ментално стање становништва. Затим, ту спада и набавка оружја, накнаде и обештећења за борце како би се организовале [у почетку мирне, попут Мајдана; Радо Мир] демонстрације које ће се потом дегенерисати у насилне.
- Штампа ће се побринути за (неверификована) објашњења злочина за које ће власт унапред бити окривљена и против којих су се наводно побунили наводно мирни демонстранти. У овој фази, важно је да полиција поверује да су били мета пуцања из гомиле, а да маса поверује да су били мета пуцњаве од стране полиције, јер је прави циљ овакве операције сејање поделе [опет по угледу на Мајдан; Радо Мир].
- Трећа фаза ће бити организовање крвавих напада широм земље. За имплементацију ове фазе биће неопходно врло мало људи, довољно је да се два или три тима крећу по региону.
- Једино у овој фази ће бити корисно слати стране плаћенике. Током последњег рата, Сједињене Државе су послале најмање 130.000 странаца у Ирак и Сирију, којима је придодато 120.000 локалних бораца. Напомена, ове војске јесу биле бројне, али слабо обучене и утрениране.
Напоменимо и да је могуће одбранити се јер ето, Сирија је то успела. Међутим, у ту сврху, би се се морало под хитно предузети неколико иницијатива:
- На иницијативу генерала Јакинта Переза Аркај-а и председника Уставотворне скупштине, Диоздадо Кабело-а, виши официри венецуеланских армија већ проучавају нове облике борбе (четврта генерација вештине ратовања). Међутим, војне делегације Венецуеле морале би што пре у посету Сирији, како би се детаљно упознале са редоследом и развојем догађаја који следе. Ово је веома важно, јер се ради о потпуно новој врсти ратовања, различитог од свих претходних конфликата. На пример, у Дамаску је највећи део града остао нетакнут, као да се ништа није догодило, али је зато неколико насеља у потпуности девастирано, као Стаљинград након нацистичке инвазије. Ово претпоставља употребу посебних борбених техника.
- Битно је успоставити национално јединство свих патриота. Председник мора направити савез са опозицијом и укључити неке од њених лидера у своју владу. Проблем није у томе да ли и колико ценимо председника Мадура – неопходно је борити се под његовом командом да би се спасила земља.
- Војска мора формирати народну милицију. У Венецуели већ постоји таква снага, која броји близу два милиона људи, али су углавном необучени. У принципу, војници не воле да цивили долазе у посед и рукују оружјем, али само су цивили способни да бране свој крај, своју територију, јер познају подручје и све који у њему живе.
- Велики посао мора бити урађен како би се осигурали државни, војни и болнички објекти. И, све ово мора бити учињено што је брже могуће. За спровођење свих ових мера потребно је иначе пуно времена, а непријатељ је готово спреман.
УПУТНИЦЕ:
[1] “The Making of Juan Guaidó: US Regime-Change Laboratory Created Venezuela’s Coup Leader”, Max Blumenthal & Dan Cohen, Grayzone Project, January 29, 2019.
[2] Transforming Military Force: The Legacy of Arthur Cebrowski and Network Centric Warfare, James R. Blaker, Greenwood, 2007.
[3] The Pentagon’s New Map, Thomas P.M. Barnett, Putnam Publishing Group, 2004.
[4] “Declaration of a National Emergency with Respect to Venezuela”, “Executive Order – Blocking Property and Suspending Entry of Certain Persons Contributing to the Situation in Venezuela”, by Barack Obama, Voltaire Network, 9 March 2015.
[5] « Opération manquée au Venezuela », par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 18 mai 2002.
[6] “The Albert Einstein Institution: non-violence according to the CIA”, by Thierry Meyssan, Voltaire Network, 4 January 2005.
[7] « Impérialistes de droite et impérialistes de gauche », par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 25 août 2008.
[8] “The U.S. colored revolution user manual for Egypt”, Voltaire Network, 2 March 2011.
[i] Група Лима (шпански и португалски: Grupo de Lima) је мултилатерално тело које је основано у складу са Декларацијом из Лиме, 8. августа 2017. у перуанској престоници Лима, гдје су се представници 12 земаља састали како би успоставили мирни излазак из кризе у Венецуели. Између осталог, садашња група од 14 земаља (Аргентина, Бразил, Канада, Чиле, Колумбија, Костарика, Гватемала, Хондурас, Мексико, Панама, Парагвај и Перу. Гвајана и Света Луција су се придружиле касније) захтева ослобађање политичких затвореника, позива на слободне изборе, нуди хуманитарну помоћ и критикује слом демократског поретка у Венецуели под влашћу боливарске владе Венецуеле.
[ii] НЕД је основан раних 1980-их под председником Реганом након свих негативних открића о ЦИА-и у другој половини 1970-их. Нешто се морало учинити. Оно што је учињено није да се престану радити те страшне ствари. Наравно да не. Учињено је да се многе од ових ужасних ствари пребаце у нову организацију, са добрим звучним именом – Национална задужбина за демократију. Идеја је била да би НЕД донекле радио оно што је ЦИА радила тајно деценијама, и на тај начин елиминисати стигму повезану са тајним активностима ЦИА-е.
Национални фонд за демократију непрофитна је организација са седиштем у САД основана 1983. године са циљем промоције демократије. Фонд добија највећи део финансијских средстава од Конгреса и Министарства иностраних послова САД. (Википедија)
[iii] Гуаримба је термин у Венецуели који се односи на неку врсту уточишта, скровишта, скровишта међу осталима, који се користи током неких демонстрација без мобилизације. Влада Николаса Мадура повезује тај израз с вандализмом, насилним променама и произвољним затварањем улица у којима долази до сукоба.
Са енглеског на српски, за Србин.инфо, превео и приредио Радо Мир.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
