Pročitaj mi članak
Ујка Сем лежи у постељи, прикључен на инфузију и с топломером у устима. „Амерички пацијент“, исписали су уредници немачког „Шпигла“ испод суморне слике на насловној страни свог угледног магазина, сугеришући да је пацијент, заправо, цела Америка.
„Сједињене Државе траће своју улогу модела за остатак света. Политички систем је затрован апсурдним нивоом мржње, економија стагнира, а инфраструктура пада у јадно стање распалости. Ове изборне вечери, многи Американци губе веру у будућност своје земље“, пишу Немци.
И наслов текста је у том духу: „Разједињене америчке државе“. И поднаслов: „Забелешке о опадању велике нације“. И све тако: „После бриљантног века и грозне деценије, САД су, у овој изборној години достигле тачку у својој историји када очигледно више не може да буде порицано да је реалност живота у САД тако много у супротности с тврдњом да је то најбоља земља на свету“…
Немци деценијама нису хтели (или нису смели?) да на тај начин пишу о Американцима. Немачки новинари, колико пре деценију, углавном су се свађали са саговорницима ако се дрзну да критикују САД, а и у једној популарној ТВ серији из осамдесетих, у којој је Југославија била приказана као земља у којој је магарац важно превозно средство, фина немачка породица сија од среће када чује да треба да се одсели – у Америку. Шта је то сада освестило Немце?
Они кажу: ураган Сенди. И пре страшне олује, инфраструктура на Источној обали је била више налик на Немачку, али од пре Првог светског рата. У Бруклину и Квинсу, деловима магичног Њујорка, водови за струју нису укопани, него висе по бандерама. А показало се да не раде ни генератори. Премда се зна да ће Њујорк, посебно Менхетн, бити с времена на време жртва урагана, град нема било какав систем за одбрану од њих – штавише, пише „Шпигл“, иако је временска прогноза била прецизна четири дана пре потопа, џакови с песком нису били ефикасно нагомилани око електричних централа, болница или улаза у тунеле, већ око облакодера инвестиционе банке Голдман Сакс.
Америка је, међутим, одувек била земља која се брижно стара о својим богаташима, а другима шта бог да, па су Немци то прећуткивали. Сада, међутим, о својим проблемима гласно говоре и мислећи грађани САД.
Тако се познати колумниста „Њујорк тајмса“ Томас Фридман возио најбржим возом у земљи, од Вашингтона до Њујорка, и закључио: „Нешој земљи треба обнова“. А сценариста Арон Соркин, аутор многих легендарних ТВ серија, цинично говори зашто је америчка стварност далеко од „најбоље земље на свету“:
– Апсолутно нема доказа који могу да подрже ту тврдњу. Седми смо у свету по писмености, 27. у математици, 22. у науци, 49. по животном веку, 178. по смртности деце и одојчади, трећи у просечном приходу домаћинстава, четврти у радној снази и четврти у извозу. Предводимо свет у само три киатегорије: по броју грађана у затворима, броју одраслих који верују да су анђели стварни и по трошковима за одбрану, где трошимо више од следећих 26 земаља заједно.
Новинари „Шпигла“ САД описују као земљу ограничених могућности, чија криза је веома обухватна, а као најгору чињеницу виде то што земља и даље одбија да разговара о узроцима свог опадања. Критичка мисао се доживљава као национална издаја.
Немци настављају где је стао Соркин. Сваки четврти од 600.000 мостова у САД је, званично, или „неодговарајући“, или застарео. Према неким студијама, та земља би требало да улаже 225 милијарди долара годишње у инфраструктуру, да би 2050. она била на задовољавајућем новоу – то је чак 60 одсто више него што улаже данас.
Лист помиње и разлике између Вашингтона и унутрашњости, између севера и југа, градова и села… Земља је заборавила дане Френклина Делана Рузвелта и његовог „Њу дила“ који је ојачао Америку на дужи рок. Прошло је време када је председник Двајт Ајзенхауер решио да премрежи земљу ауто-путевима, или када је Линдон Џонсон објавио „рат сиромаштву“ и укинуо статус грађанства друге или треће класе, с обзиром на боју коже. А нема ни оног духа као када је Џон Кенеди објавио да ће Америка послати човека на Месец у наредној деценији.
Колумниста „Тајма“ Фарид Закарија пише да баш тим, прохујалим временима, Сједињене Државе имају да захвале на свом потоњем напретку. Он сада најављује долазак „постамеричке ере“. Млади дипломци америчких универзитета из Кине и Индије све више се после студија враћају у своје земље. Истовремено, све мање младих Американаца може себи да приушти студирање. Држава Калифорнија данас троши више пара на затворе него на универзитете.
Председник Обама за сада не успева да одржи обећање и уједини земљу. Републиканци се тврдо држе своје доктрине и не желе да сарађују с њим, „отимачем новца пореских обвезника“, „социјалистом“. Међу републиканцима утицајна је и ултраконзервативна група „Чајанка“, коју поменути Арон Соркин назива „америчким талибанима“. А талибани у Авганистану, где САД шире слободу и демократију беспилотним летелицама, нису ни близу пораза…
УГРОЖЕН ОПСТАНАК ДРЖАВЕ СВАКА криза, овако или онако, има везе с моралом.
– Мржња према „великој влади“ нарасла је до те мере у САД, да угрожава опстанак државе – пише „Шпигл“.
– Американци су можда одани нацији и њеним поноситим звездама и пругама, али када треба платити рачуне и распоредити трошкове и када је неопходна солидарност, сав осећај заједништва испари.
(Вечерње новости)
