Pročitaj mi članakDONEDAVNO smo mi u Rusiji sa svojim liberalnim sunarodnicima živeli u istom prostoru, smatrajući da su njihovi pogledi donekle deo nesporazuma od kojeg ne može biti posebne štete.
Нисмо баш схватали како је могуће остати веран „демократским идеалима“ прокламованим крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века.
Јер, Русију су покушаји да се ти идеали реализују невероватно скупо коштали, толико скупо – да смо морали да се разаберемо шта није у реду са самим „идеалима“.
Због чега су се вредности као што су слобода, демократија, људска права, тржишна економија изродиле у своју супротност: демократија – у наметање нове елите која немилосрдно пљачка сопствени народ, слобода у хаос, људска права у крајње сиромашење народа, а тржишна економија – у игру без правила и морала, у масовно претварање људи у грабљиве животиње које не знају за самилост.
Ми смо се разабрали, а наши наивни чудаци и даље верују у заслепљујућу срећу коју ће донети обједињавање са сунчаним Западом који је нашао формулу идеалног друштвеног уређена и спреман је да је и нама открије.
Такви су на сва уста критиковали „крваву власт“ на челу са „тиранином“ – не примећујући да власт и „диктатор“ уопште не желе крв својих критичара и мрзитеља.
Наши путеви су се разишли 2. маја 2014-те године.
Тај дан је међу нама направио вододелницу јер смо ми са ужасом примили варварско убијање наших људи у Одеси, а либерали су су за то имали фактички нељудске коментаре.
У Одеси су људе живе спалили. У Одеси су ти људи мученички умирали… А нашим либералима је било најважније што ти мученици нису припадали либералном лагеру. Зато их нису ни жалили.
Примера ради, Дмитриј Биков је – подржавши власт у Кијеву – изјавио да је тај злочин у Одеси онемогућио стварање Новоросије.
На тој тачки су идеје предивног либералног света показале своју људождерску природу.
Зато су либерали и у Русији оправдали убице као приврженике „евроатлантске Украјине“ која је себи и тим злочином прокрчила пут према западном свету.
Међутим, 2. мај 2014. у одеском Дому синдиката био је само почетак.
Наша либерална сабраћа су потом мирно посматрала на убијања која су украјински револуционари приређивали по Донбасу. Притом су маштали да сами у Русији организују „мајдан“ попут оног у Кијеву.
Зачуђујуће је како се либерализам – који је некада тврдио да никакве друштвене промене не вреде ни једне једине дечије сузе – нашао у улози правог канибала спремног не само да одобрава људске жртве у некој Украјини, него и у сопственој земљи.
ЈУНУС-БЕК ЈЕВКУРОВ, мајор руског Спецназа који је 1999. заузео аеродром Слатина https://t.co/TVl7vr09ea
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 7, 2018
Отада је постало јасно да ми више не можемо ићи истим путем са фактичким помагачима убица.
Њихови снови о будућности Русије уопште нису безазлени као што изгледају.
Ми уопште не желимо да њихови нељудски модели и шаблони буду примењени код нас.
Зато се према тим смешним чудацима морамо односити као према опасним пројектима… који могу утопити Русију у крви. Ако им се за то укаже прилика.
