Шокантан интервју – Антиглобалиста Јуриј Рошка: Путин је истурени човек кабалиста?

22:07 11.02.2024.

Путин покушава да помири јеврејске олигархе с националним интересима, секту Хабад Љубавич с православљем, а то је немогуће

У низу текстова објављених прошлог мјесеца, молдавски новинар Јуриј Рошка иступио је са заиста радикалним предлогом: можда је вријеме да искорачимо из лажне дихотомије која поједностављује представу о руском предсједнику Владимиру Путину у западним „алтернативним“ општилима.

Зато сам му морао поставити неколико питања поводом тог провокативног предлога.

Рајли Вагаман: Недавно сте објавили три текста (Пол Крејг Робертс: Недостатак визије и политичке воље код Путина могао би довести до Трећег свјетског рата; Политичка коректност и злочин мишљења у данашњој Русији; О лажној дихотомији и „корисним идиотима“) који доводе у питање преовлађујућу причу коју нам потурају о Русији и Путину, како у режимским, тако и у алтернативним медијима на Западу. Шокантно је колико је узак Овертонов прозор кад год „независни“ медији на Западу говоре о било чему у вези с Русијом, и мислим да Ваши недавни коментари представљају неопходни први корак ка отварању суштинског дијалога о овим питањима.

Јуриј Рошка: Хвала Вам на позиву. За неког попут мене, ко није близак ни либералистичко-глобалистичком дискурсу колективног Запада, ни пропагандистичкој причи Кремља, то је ријетка прилика. Јер, нажалост, већина алтернативних општила на Западу, која одбија америчку хегемонију и глобалистички план Запада као цјелине, зилотски промовише замисао да Путин представља модел алтернативне цивилизације. То ствара лажну дихотомију и не оставља много простора за расправу у алтернативним медијима.

Ваша процјена Путина знатно се разликује од преовлађујуће приче како у системским, тако у алтернативним општилима. Руског предсједника описујете као „неодлучног, бојажљивог и надасве опсједнутог потребом да задобије признање од западних партнера“. Јесте ли увијек тако мислили о Путину, или се Ваше виђење мијењало током година? Можете ли навести одређене догађаје, одлуке или „нова сазнања“ који су Вас подстакли да изнова процјењујете Путина као вођу?

Ради разумијевања неке политичке фигуре или појаве неопходно се вратити њеним почецима. Путин и његов режим су директан наставак Јељциновог доба. Односно, насљедници вођа из прве посовјетске деценије су, као у доба перестројке, експоненти некадашње комунистичке номенклатуре и службеници КГБ-а, који су се удружили с јеврејским бизнисменима, који су потом постали олигарси у саучесништву с овим раније поменутим.

Каријеристи као што је Путин посматрају политику са становишта финансијске користи, и имају менталитет трговаца који знају како се по оптималним цијенама продају природни ресурси и национални интереси. Њима је туђа еминентно политичка логика државних интереса. Ситуација створена у покомунистичкој Русији иста је као ситуација створена на Западу по паду монархија и успону трговаца. Политичко је постало подређено економском. Другим ријечима, велики пословни интереси постављају и одржавају своје слуге на кључним државним положајима. И Путин се потпуно уклапа у ту логику.

Као националиста у Молдавији, могу бити само опозиција руском предсједнику Путину, и даље опсједнутом истом империјалистичком идејом наметања потпуне контроле над некадашњом периферијом Совјетског Савеза. Али, схватајући да колективни Запад са својим демонским елитама представља апсолутно зло, у неком тренутку сам се понадао да се Путин отргнуо из окултних мрежа Запада.

Био сам потпуно сагласан с Путиновим ријечима о пучистима у Кијеву током преврата 2014, подстакнутог и координисаног од стране неоконзервативаца (циониста) из Вашингтона. Међутим, по преузимању Крима услиједило је остављање Донбаса на цједилу и срамни преговори у Минску – и још осам година издаје, кад су ционистички режими у Кијеву током мандата Порошенка и Зеленског терорисали и убијали Русе.

Кључни, пак, тренутак кад је постало јасно да је Путин потпуно под контролом глобалиста дошао је 2020, кад је активирана лажна пандемија ковида-19. Кремљ је показао потпуну послушност непроглашеној Свјетској влади под плаштом Свјетске здравствене организације, намећући свом становништву исту врсту тираније, укључујући обавезну вакцинацију. А војна интервенција у Украјини 2022, за коју се испрва учинило да представља тачку раскида са Западом, показала је да Русију воде слаби људи, који немају ни стратешку визију нити су способни да воде успјешан рат.

Ако Путин није тај свемоћни вођа, како га представљају западна и руска пропаганда, ко је тај ко заиста одлучује у Москви?

Не постоји једна особа с неограниченом моћи у Русији. Политику у тој земљи обликују интересне групе. Међу њима су кругови јеврејских олигарха и милијардери с кључним функцијама унутар вертикале моћи. Сви високи достојанственици у Русији нестварно су богати! Можда најутицајнији блок моћи могао би се описати као кабалистичко-ционистички по природи.

У том смислу, Путин је њихов истурени човјек, гласноговорник кругова који држе власт и моћ, а не свемоћни диктатор. Представљање Путина као особе која контролише скоро све у Русији није ништа друго до стратегија за манипулисање. А онда црну пропаганду глобалиста допуњују њени наводни противници, који спроводе „бијелу пропаганду“ Кремља.

Кад смо код тог, чиме се објашњава идолатрија Путина у „алтернативним“ медијима Запада?

Лично мислим да фанатична вјера у Путинове врлине и заслуге, које величају алтернативни медији на Западу, има неколико објашњења.

Прво, пошто глобалистички медији Путина демонизују, алтернативни медији га виде као противника Система. Ту илузију потхрањује чињеница да писци Путинових говора имају дар да се удварају „дисидентима“ на Западу критиком западне политичке класе и наметања ЛГБТ-а.

Такви реторички трикови изазивају фасцинацију и дивљење међу западњацима, спречавајући било какво реално сагледавање правог стања ствари у Русији. И кад тим опчараним људима покушате да прикажете сурову стварност у Русији, дочекају вас оптужбама да радите за глобалисте.

Можете им наводити бројеве и непобитне чињенице – на примјер, да Централна банка Русије поступа по глобалистичким узусима, да је под контролом Међународног монетарног фонда и Банке за међународна поравнања, да намеће дигиталну рубљу; можете показати да се убијање вакцином врши под Путиновом влашћу, можете показати да се чак и у данашњој Русији обавља производња инсеката за исхрану, итд. – али ништа их не може тргнути из стања опчараности. Узрок том феномену, уобичајеном у алтернативним општилима, није ни глупост ни неспособност. Искушење да се пожељно представи као стварно изузетно је психолошки пријатно.

Идолизовање Путина знак је новопаганске природе западне интелигенције, која допушта да њом манипулишу јер је изгубила свој небески компас и осјећај за мистично. Чак и кад се неки наши пријатељи изјашњавају као протестанти или (бивши) католици, ријетки су случајеви да одговарајућу геополитичку анализу прати духовна луцидност.

Други разлог за то стање обожавања, које се испоставља као продужена рука кремаљске пропаганде, јесте дјелотворност руских обавјештајних служби, која руске академске личности блиске власти гура у западне дисидентске кругове. Вриједи поменути и дјелотворност Спутњика и РТ-а, који дворе и ласкају нашим „дисидентима“, редовно их позивајући да критикују политичку класу у државама Запада. Нека неко од њих изнесе једну једину критичку опаску о власти у Москви и видјеће како ће га заувијек избјегавати исти они који су му до јуче свакојако ласкали.

Најзад, најприземније објашњење чињенице да велика већина алтернативних општила на Западу прати званичну причу Кремља финансијске је природе. Руске тајне службе нису заборавиле како се антисистемски активисти заводе новцем. Ту технику навелико су употребљавали Совјети.

Даћу Вам најновије примјере оног што Дејвид Ајк зове МАМ – mainstream alternative media. Другим ријечима, лажно дисидентство повезано с окултним круговима власти и моћи. У питању су Американци Алекс Џонс и Такер Карлсон. Обојица су за Трампа, обојица се спријатељили с чудовишним технократом Илоном Маском, и обојица воле Путина као оца. Али оно што их уједињује, као и друге „вође јавног мњења“, јесте блискост с интересима ционистичког лобија у САД, укључујући избјегавање помињања недвосмисленог геноцида у Појасу Газе.

Да поједноставимо – могли бисмо рећи да организације попут Хабад Љубавича знатно утичу на политичаре попут Трампа (Џаред Кушнер) и Путина (Берл Лазар) и, посљедично, њихове слуге у алтернативним општилима. У том смислу ваља примијетити да ријетки руски интелектуалци позвани у емисије медијских личности попут Алекса Џонса хвале и Трампа и Путина, демонизујући глобалисте in abstracto – као да Трамп и Путин нису криви за наметање државног тероризма под шифром ковид-19, и као да нису више пута јавно позивали на вакцинисање лажним вакцинама; као да нису били обични алат глобалиста који дјелују преко Уједињених нација и њиховог Плана за 2030.

Успут, извори у лажним алтернативним медијима тврде да је Такер Карлсон у Москви и да ће водити интервју с Путином лично. Големо! Колико милиона кошта тако баналан пропагандни трик? А ако то није подвала, да видимо хоће ли ова чувена ТВ звијезда поставити икаква незгодна питања вјечитом кремаљском вођи и спаситељу човјечанства, господину Путину.

Шта мислите да је подстакло Путина да покрене „специјалну војну операцију“ у Украјини? Та операција улази у своју трећу годину – је ли Москва близу остварења својих циљева (како их Ви разумијете) у Украјини?

Ваљало би да се питамо зашто је Путинова Русија почела интервенцију 24. фебруара 2022. а не 2014, кад је украјинска војска била изузетно слаба. Два су разлога, по мом мишљењу: медиокритетство и кукавичлук руских вођа и велики утицај „пете колоне“ на доношење одлука.

Усљед спорости и неспретности које су пратиле руску војну интервенцију у Украјини, као и спремности Москве да ступи у мировне преговоре, поставља се питање: који су прави циљеви ове војне операције? Или можда покушавамо да нађемо логично и разумско образложење за поступке вођа недораслих сложености ситуације?

Прилично је могуће да су западни стратези намамили Русију да уђе у Украјину, надајући се да ће створити други Авганистан, односно убрзати уништење Русије, слично као са СССР-ом.

По мом мишљењу, не би требало потцјењивати опасност од урота унутар блокова власти и моћи у Москви, слично као 1917. и 1991. Између представљања Путина као чудовишта (атлантистичка верзија) и Путина као родољуба и спаситеља (лојалистичка верзија), мени је ближа реалистичнија слика Путина као медиокритета, без нарочитих дарова или талената. Како рекох, не можете истовремено бити и трговац и јунак, односно и профитер и патриота.

Успут, прокоментарисао бих и Путинову опсесивну мантру о перфидности Запада, који је више од тридесет година испирао мозак Украјинцима и усађивао им мржњу према браћи Русима. Слажем се – то је у коријену овог сукоба. Али – шта је руска власт урадила да се супротстави тој стратегији? Шта је Путин радио безмало двадесет четири године?! Промовисао је само компромитоване пријатеље Кремља попут Јануковича и Медведчука, који су проневјеравали народни новац држећи се комунистичких симбола, додатно гурајући Украјинце у руке Запада.

Медведчук је, разумије се, размијењен за борце Азова, у оквиру контроверзне размјене заробљеника с Кијевом. Стицајем околности, Игор Стрелков, један од најгласнијих критичара те одлуке, недавно је осуђен на четири године затвора због „екстремизма“. Зашто су присталице рата и „турбопатриоте“ попут Стрелкова на мети руских власти?

Као што знате, одвођење у затвор Стрелкова и других родољуба, попут оца Сергеја из Средњоуралског манастира, као и недавно усвојени драконски Закон о конфискацији имовине због угрожавања националне безбједности, који омогућава лишавање слободе и конфискацију имовине због „дискредитације војске“, по схватању многих руских родољуба представљају увод у капитулацију и срамни мир са Западом и његовим марионетама из Кијева. Ако је то тако, онда они који манипулишу политиком Кремља гурају Путинов режим у врло могуће колективно самоубиство.

Ви сте побожан православни хришћанин и знам да хришћанска вјера има кључну улогу у Вашем тумачењу догађаја у свијету. Шта кажете онима који критиковање православне Русије током њеног сукоба с колективним Западом сматрају неморалним и странпутицом?

Ја не критикујем Русију, ни њен православни народ и његову славну историју и сјајну културу, него оне који уништавају, пљачкају и понижавају Русију с позиција похлепних и перверзних газда. Истински родољуби и противсистемски активисти широм свијета морају схватити да Русија може и мора представљати алтернативу колективном Западу којим владају сатанисти, намећући тирански режим дистопијске технократије.

Али, данашњи владари у овој земљи су пуки симулакрум, имитација, Потемкиново село, који стављају образину патриота да би могли и даље пљачкати природна богатства Русије.

За то вријеме, Русе замјењују муслиманима из Средње Азије. Мало ко на Западу зна да САД, Канада и Европа нису једине подвргнуте планској инвазији неевропског и нехришћанског становништва – исто је и са Русијом.

Моја критика уперена је против окупационе управе, потчињене Уједињенима нацијама, Свјетској здравственој организацији, Свјетској трговинској организацији, Међународном монетарном фонду, Банци за међународна поравнања. Исто важи и за управу моје земље, САД, Европске уније, Кине и свих чланица БРИКС-а. Чувени румунски социолог Димитри Густи описао је то као сукоб државе и народа.

Истина је да је у Русији на дјелу прави духовни препород. Био сам у тој земљи много пута, у разним градовима, и виђао пуне цркве на Светим Литургијама. То је мистична сила и представља историјску прилику за народ препун светаца, мученика и јунака.

Нажалост, црквена хијерархија у дослуху је с политичком влашћу, одаје почасти сергијанству, и пала је у јерес екуменизма. Али, руско православље могло би једног дана добити велики политички израз. Опаки режим не може изродити значајне побједе, а миноран политичар не може изродити велика достигнућа. Путин покушава да помири јеврејске олигархе с националним интересима, секту Хабад Љубавич с православљем – а то је немогуће.

Јуриј Рошка је некадашњи предсједник Молдавске хришћанско-демократске народне странке. У два наврата потпредсједник молдавске скупштине, био и потпредсједник владе задужен за безбједносне службе. Плодан писац, коментатор и преводилац, као и предсједавајући Кишињевског форума, који се једном годишње одржава у Молдавији