Pročitaj mi članak
(Адванце, Trans Adriatic Pipeline | Global Post | British Petrol | Business Week | Gazprom | Scandinavian Gas & Oil | CNBC | Reuters |)
У главном граду Азербејџана, Бакуу, је 28. јуни конзорцијум ‘Шах Дениз’ потврдио да је за допрему гаса у Европу одабрао пројекат Трансјадранског гасовода (Trans Adriatic Pipeline – TAP). Конзорциј Шах Дениз са 25% удела чине Бритиш Петрол, колико има и норвешки Статоил, азербејџанска државна компанија СОKАР има 10% удела, француска Тотал СА 10%, руски ЛУКОИЛ такође 10% (с тим да је 2004. откупио и 5% италијанског ЕНИ-а), ирански НИОK 10% и турски ТПАО 9%.
За допремање у Европу азербејџанског гаса из лежишта у Каспијском мору, а којег експлоатише конзорцијум Шах Дениз, такмичили су се ТАП (који чине швајцарски Акпо, норвешки Статоил и њемачки ЕОН) и Набуkо Вест на челу с аустријским ОМВ-ом. Вредност гасних поља конзорцијума Шах Дениз заједно с припадајућим гасоводима премашује 40 милијарди.
Међу свим важним вестима које су протеклих недеља стизале из Сирије, Турске, Бразила и Египта, ова победа Русије у ‘гасном рату’ који траје скоро 20 година прошла је скоро неопажено . Међутим, одустајање Запада од пројекта ‘Набуко Вест’ у себи садржи једну противречност. Овим потезом се доводи у питање смисао постојања једног другог пројекта који се сматра кључним оружјем Русије за превласт у енергетском сектору, а то је Јужни ток . Како год било, једно је сигурно: градити ће се и ТАП и ‘Јужни ток’, а у оба случаја су руске гасне компаније на добитку.
Пре но што појаснимо читаву ситуацију, требало би нагласити правог победника, а то је измучена Грчка. Преко њеног ће територија пролазити део „Трансјадранског гасовода“ (ТАП) који је добио предност над Набуко за којега се залагао Запад и њиме се супротстављао Русији још од половине 90-их. Одабиром ТАП-а је посебно задовољан грчки премијер Антонис Самарас који се нада како би ово могао бити добар знак на путу ка изласку из рецесије.
‘Након свега, ко би уложио свој новац у земљу која се суочава са економском, политичком и социјалном кризом’, изјавио је грчки премијер Самарас када је дознао да ће се за каспијски гас градити ТАП преко Грчке.
Након што су Сједињене Државе оствариле историјски хладноратовски циљ и довеле до урушавања Совјетског Савеза, започеле су са продором у јужне државе настале на његовим развалинама. Осам нових држава на јужним границама Руске Федерације, на Кавказу и у централној Азији, дефинисане су као највећи стратешки приоритет Вашингтона, а све како опет не би пале под утицај Москве. План САД-а је био подстицати изградњу нафтовода и гасовода који ће од из тих земаља допремати енергенте у Европу, а заобилазити руску територију.У Вашингтону су сматрали како ће се тиме ојачати њихова привредна независност.
2006. је изграђена прва линија нафтовода од Азербејџана до Медитерана; Баку-Чеиан (Турска), дуг отприлике 1500 км. Након њега је требало кренути са изградњом паралелног гасовода који би покривао већи део Кавказа који гледа на Каспијско море. Међутим, државе централне Азије су ‘промениле мишљење’. САД и Европска Унија су планирали да изграде гасовод дугачак 5600 км, који би полазио од Туркменистана и прелазећи преко Каспијског мора завршавао у Европи. Процењено је да би та линија осигурала економску независност централној Азији једнаку оној што је наводно уживају земље на Кавказу. Туркменистан је, међутим, оклевао и годину за годином се није оглашавао на понуде западних компанија како би започео са извозом гаса.
Тада су аналитичари тврдили ‘како се Туркменистан боји Москве’, неки су чак рекли ‘како је то последица неповерења према странцима’, но највероватније је Туркменистан чекао и у исто време преговарао с Москвом и то је основни разлог зашто је Запад заувек изгубио тај одвојени крак Транскаспијског гасовода.
САД одустају од централне Азије
2002. Запад предлаже нови и краћи гасовод: ‘Набуко’, а њиме је изузет Туркменистан и требао је полазити од Азербејџана па све до ЕУ. Тај је предлог према мишљењима многих стручњака имао највише изгледа за успех, но у потпуности је игнорисана основна замисао због којега су и грађени гасоводи у централној Азији и на Кваказу, а то је удаљавање тих земаља од Москве. САД и ЕУ су проценили да, кад већ не могу ‘спасити’ централну Азију, могу сачувати Европу која превише зависи од руског гаса.
У том су настојању посебно активни били 2006., али је Русија са затварањем гасовода који ЕУ снабдевају гасом преко Украјине тада добила готово све што је тражила. ЕУ је ради благовремене и неометане снабдевања гасом морала да одустане од проширења на Белорусију, Украјину и Грузију. У игри је била и Молдавија, али је та земља са де факто независним Придњестровља, региону на истоку земље, неспособна да започне процес придруживања.
2007. Владимир Путин доноси одлуку којом се директно супротставио САД-у и Европској Унији и пројекту ‘Набуко’. У Москви је одлучено да ће се градити гасовод Јужни ток за чију ће изградњу бити потрошено 39 милијарди $, те који ће бити дугачак 1900 км и допирати у само срце Европе. Не треба посебно напомињати како је Хрватска у почетној верзији пројекта Јужног тока била међу земљама од највишег приоритета, али је због погрешне политике тадашње владе изгубила историјску прилику. Након што су у Газпрому годинама чекали да се у Банским дворима одлуче желе ли сарађивати или не, крајем октобра прошле године им је било свега доста и потписивањем уговора у Мађарској су одлучили како ће „Јужни ток“ ићи од Црног Мора до Аустрије и Италије, али ће заобићи Хрватску.
Експерти тврде како су ове две линије, ‘Набуко’ и Јужни ток, инкомпатибилне једна с другом. Било да се гледа понуда, било потражња, градити ће се и финансирати само један гасовод. ‘Набуко’ је добио још један ударац захваљујући мањим играчима у Азербејџану који су се одлучили за трансјадранске гасовод (ТАП), релативно мала линија која ће моћи да испоручи само трећину гаса од количине коју би био у стању да испоручи ‘Набуко’, али која ће коштати пуно мање новца.
Као што смо навели све је кулминирало 28. јуни када се конзорцијум у Азербејџану одлучио за ТАП и то искључиво из економских разлога. Утицај на руске суседе изградњом гасовода је одавно изгубљена битка. Трансјадранске гасовод је кудикамо јефтинији од скраћене верзије ‘Набука’, коју зову ‘Набуко Вест’. На попуштајући притисак, руски је председник Владимир Путин директно ‘одговоран’ за прихватање пројекта ТАП., а он не представља никакву опасност за Русију на европском тржишту гаса. ТАП ће испоручивати само 10 милијарди кубних метара гаса годишње, што је трећина од 30 милијарди колико их је првобитно требао испоручивати ‘Набуко’.
Смисао Јужног тока без Набука?
Како тренутно ствари стоје Јужном току је отворен пут у срце Европе. Руски председник Владимир Путин још ништа није коментарисао, али је раније изјавио како ‘Јужни ток иде даље без обзира на Набуко’. Потписивање низа билатералних уговора је доказ како је изградња Јужног тока неупитна. Без обзира на окретање у ЕУ ка другим изворима енергије, те новим добављачима као што су Норвешка, Катар, Израел и Мозамбик и великих трошкова које Русија, односно Гаспром, има због изградње терминала за течни гас у Владивостоку и на Балтичком мору (чиме жели задовољити 15% светског тржишта), потражња за гасом у Европи је стабилна. Тиме Јужни ток добија економско оправдање и сад кад је ‘Набуко’ дефинитивно одбачен пројекат, у Газпрому нема више разлога за забринутост.
