Прочитај ми чланак
На азијском економском форуму који је одржан протеклог викенда, Русија се укључила у рад Азијске банке за инфраструктурне инвестиције. Узимајући у обзир раније саопштење о оснивању банке БРИКС-а, као и започето формирање банке ШОС, може се начелно говорити о томе да се сада уз учешће Русије формирају нови светски финансијски центри и обрачунски системи који су алтернатива Светској банци и америчком долару. А то је нова геополитичка реалност које, по свему судећи, још нису свесни неки руски чиновници.
Током последње године, у светској политици десили су се догађаји који су изменили читаву конфигурацију међународних односа.
Прво, САД су осујетиле Јалтски мир и спустиле улогу ОУН-а до нивоа декоративне структуре. (Поред осталог то потврђују подршка Сједињених Држава и њихових савезника казненој операцији против становништва у Украјини и примена војне силе у Јемену – без претходне дозволе, без мандата УН).
Друго, САД су фактички објавиле рат Русији увукавши читав европски континент у економску, информативну и војно-политичку конфронтацију са бившим савезником у антихитлеровској коалицији.
Треће, услед деструктивне позиције Вашингтона центар светске економије и геополитике почео је да се помера на Исток – у корист земаља АСЕАН-а и БРИКСА-а.
Ови и неки други догађаји и процеси представљају за руске спољнополитичке ресоре озбиљан аргумент у прилог темељне ревизије концепцијске компоненте геополитичке доктрине Русије.
На пример, после догађаја у Либији, Сирији и Украјини у МИП РФ десила се ревизија приоритета у деловању, међутим, концепција спољне политике Русије, која је утврђена у фебруару 2013. као доктрина „меке силе“, нажалост, и даље остаје као упутство за деловање. Штавише, у лето 2014., када су „Гради“ и „Урагани“ војних снага Украјине директно гађали по градовима Донбаса, бивше руководство „Росарадње“ није се устручавало да поново презентује концепт „меке силе“ као нови израз у руској спољној политици.
Украјински војници са ракетним системом „Град“ у лето 2014.
Без обзира што спољнополитичка доктрина РФ из 2013. садржи апсолутно рационалне тезе (о значају формирања мулти поларног света и померања светског потенцијала развоја на Исток, о повезаности дипломатије која ће заменити блоковске ставове, а такође о томе да глобална конкуренција добија цивилизацијску димензију), већ је у моменту њеног утврђивања био видљив несклад између концепције „меке силе“ и изазова са којима се Русија суочила.
Било је јасно да је Велика Европа уз учешће Русије – илузија, да NATO наставља своје напредовање на Исток, да ће Евроазијски пројекат на Западу бити схваћен као непријатељски, да ће се низ револуција само наставити, укључујући и оне на пост-совјетском простору, а Русија ће морати да се брани од експанзије Запада не само дипломатским методама. Укратко, тешко да је у таквој ситуацији требало повезивати руску дипломатију са синтагмом „мека сила“, иначе, преузетом од Запада.
Овде треба напоменути да „мека сила“ функционише у САД и Европи зато што они имају ресурсе и могућности (новац и привлачан начин живота). У нашој земљи – не функционише, будући да немамо новца ни друштво у потрошачком смислу привлачније него у западним земљама.
У Русији је концепт „меке силе“ фактички остатак „козирјевске“ неодговорне, или чак колаборационистичке политике у којој је главни акценат био на речи „мека“, што у преводу са либералног језика на руски значи „неодлучна“, „безлична“, „никаква“.
Фото: REUTERS/Maxim Shemetov
Изражена попустљивост не поткрепљена ни потребном одлучношћу ни системом основаности акција и одговарајућег финансирања вратила се као беспомоћност руске дипломатије у украјинском питању и каснијом ужурбаном преоријентацијом у ходу са директним учешћем Председника РФ у доношењу одлука о Украјини.
Узимајући у обзир јачање напетости и цивилизацијску конфронтацију Русије и Запада по читавом опсегу руских граница, нова спољнополитичка доктрина РФ могла би да се назове „ПРАВЕДНА СИЛА“. У сваком случају, појам „праведна“ – за разлику од речи „мека“ – не само да је испуњен сасвим конкретним садржајем, него и конкуренцију руске дипломатије преноси из области дискусија где је боље у – ТС (царинска унија) или у ЕУ, у други – вредносни видик.
Сем тога, сам живот је сугерисао дефиницију која више одговара данашњој ситуацији- „Учтива сила“.
„Учтива сила“ је – смирена и племенита, сила сигурна у себе и своју правичност. У најмању руку, „учтива сила“ је – уникатни руски термин који је после догађаја на Криму постао препознатљив у свету и у много чему атрактиван бренд.
Ипак, терминологија није суштинска, суштина је – садржај. А садржај спољне политике Русије, по мом мишљењу, треба да буде одраз сопствених циљева и интереса Русије у новим ванредним условима.
Русија нема сет средстава и могућности које данас има Запад за реализацију технологија те исте „меке силе“, као што их данас нема, на пример, Израел. Зато је наша земља дужна да има такав (мобилизациони) модел спољне политике аутентичан за руски цивилизацијски потенцијал, који нам омогућава да се успешно одупиремо и економским санкцијама и све већим провокацијама NATO-а поред руских граница.
Поред осталог руска елита треба да престане да се нада у повратак у „G-7“ у догледној будућности и да се бави јачањем БРИКС-а. Такође сматрам да Русија треба да се усмери на трансформисање „G-20“ у „G-30“ на рачун укључивања у ту структуру највећих не-западних земаља.
У светлу слабљења ЕУ и ПССЕ, Русија је дужна да се концентрише на рад ЕАЕС и ПСЕС (Парламентарне Скупштине Евроазијског савеза). Према томе, ширењу NATO-а Русија не треба да супротставља „меку силу“ култивисања све безобзирнијих натовских генерала, већ проширење састава и јачање борбене готовости ОДКБ.
Ниједна земља у свету нема толики број суседа као Русија. Суседство са двадесет земаља претпоставља спровођење политике која проширује простор КОЛЕКТИВНЕ безбедности на евроазијском континенту. У том смислу требало је да Русија одавно почне са формирањем источног пандана ОЕБС-а.
На пример, сигуран сам да минска група ОЕБС-а за Нагорни Карабах у принципу није способна да реши проблеме те републике и да ту искључиво право треба да припада „транс-кавкаској шесторки“. Слично томе, формат „5+2“ треба да се трансформише у формат „3+2“ (Русија, ЕУ, Украјина, Молдавија, ПМР).
Русија данас присуствује у различитим преговарачким форматима као што су „шесторка међународних посредника за Иран“ или „блискоисточна осморка“ , и то је значајно. Међутим, руске дипломате седају за преговарачки сто као партнери у игри, чији смисао и правила нису смишљени у Русији. Поставља се питање: где су наше сопствене геополитичке игре које одражавају наше цивилизацијске и националне интересе?
Данас је Русија активна у оквиру пост-совјетских структура (ЗНД и ЕАЕС) и „каспијске петорке“. Ипак, то је мало. Треба развијати такве транс-регионалне формате као што су „транс-азијска осморка“, „кавкаска четворка“, „балтичка десеторица“, „арктичка петорка“, „источно-медитеранска група“, „далекоисточна петорка“ и друге.
Без труда нема успеха. Као што показује искуство спровођења погрешне спољне политике, касније обично потеку реке крви.
Задатак руске дипломатије није у томе да остане дуже да лежи или дуже да седи од Запада (можда ће се сви полако разићи), већ како је говорио Александар Зиновјев, да га надмудримо – да супротставимо „паметној сили“ САД и „мекој сили“ Европске уније нашу сопствену, јединствену дипломатију.
Русији је потребна спољнополитичка доктрина која се ослања на снагу интелекта и духа, а не на позајмљене технологије од пре једне деценије, које не одговарају нашој земљи већ и зато што Русија – није Европа и није САД.
