(Адванце)

Отац Едварда Сноувдена, Лон Сноувден, рекао је у разговору за амерички лист Вашингтон Пост како би волио да његов син остане у Русији јер се ужасава помисли шта би му се догодило ако се икада врати у САД.  Жеља Сноувдена сениора данас је испуњена – Едвард је добио азил и напокон напустио московски међународни аеродром.

Но, Лон је споменуо још једну занимљиву опсервацију – истакао је како се актуелно америчко вођство бави пропагандом те како делују „аматерски“. Заиста, поприлично је у праву. Обамина администрација толико је неспретно одиграла потезе око случаја Сноувден да су сами себи припремили терен за један од највећих дипломатских и спољнополитичких удараца у новијој историји.

Могли су „да одиграју“ ово далеко мудрије, стишати тензије и сву дипломатију свести само на директне разговоре, на пример на релацији ФБИ – ФСБ или уз посезањем за култним „црвеним телефоном“, тј директном линијом Вашингтин – Москва. Да су поступили тако из целе ове приче могли су изаћи са далеко мањим последицама. Но, када се Сновден појавио у фокусу, у САД-у је на површину испливао типични „каубојски“ менталитет лишен сваког компромиса, гоњен искључиво претњама и силом. Чињеница да се на позицији председника налази „смирени“ либерални демократа Барак Обама такође није помогла.

Амерички политички врх једноставно се није знао да суздржи. Тако су Сноувдена одмах прозвали „издајником“, да би га у идућој изјави покушали да „намаме“ да се ипак врати у САД како би добио своје обећано „поштено суђење“. Поштено суђење? У САД-у? Младог Менинга су третирали као какву дивљу животињу, још и горе. „Америчка влада држала је Бредлија Менинга у кавезу, држали су га голог и у потпуној изолацији с циљем да га сломе. Овај чин формално је осудило УН вијеће против тортуре „- овако је његов третман описао Жулиан Асанж који се због америчког прогона и даље налази у еквадорској амбасади у Лондону.

То је право лице америчког прогона. Чиста контрадикција са илузијама које се смислено и систематски производе у једној од највећих фабрика пропаганде – Холивуду (иста је ове године покренута да облати Жулиана Асанжа и организацију ВикиЛикс). Од звиждача-хероја, Брадли Менинг прошао је најгоре те ће на крају највероватније да добије доживотни затвор – доживотну тортуру због изрицања истине, због проказивања неправедности, али и убиства од стране америчке владе.

Како уз једног Менинга Сједињене Америчке Државе икад више могу глобалној јавности представљати себе као идеал демократије и слободе говора? Та ера – ако је икада и постојала – завршила је ту. Жулиан Асанж прошао је нешто боље од Менинга захваљујући пожртвовности Еквадора, но његова судбина такође је неизвесна.

Све ове године били смо приморани да пратимо мучне судбине људи који би смо требали да славимо као борци за слободу, као хероји транспарентности. Били смо приморани да пратимо најгори прогон оних најбољих који би требали бити узор свимљ. Но, тај релативно суморан и негативан период стигао је крају доласком Едварда Сноувдена.

Баш као и Менинг, Сноувден је такође деловао на основу властитих принципијелних, и надасве људских, идеала. Но, учио је из приложених примера. Знао је да мора да избегне судбину Менинга под сваку цену. Никоме се није поверио. Од свих људи на свету он је најбоље знао да се тајна овакве магнитуде може да одржи тајном само у сопственим мислима. Пред собом је имао приступ још невиђеним документима – доказима који бришу линију између стварности и маштовите теорије завере.

Логичким промишљањем није тешко било претпоставити да једна економска и војна империја попут САД-а засигурно користи технологију максимално у своје сврхе. Многи су нагађали како америчке власти надзиру, шпијунирају и прате готово сваки потез готово свих људи на свету. Логика тако налаже, као и непогрешива империјалистичка филозофија која увек стреми подређивању свег слободног и аутономног својој доминацији. Но, без доказа то су само теорије. Као и у науци, бројне теорије могу бити занимљиве, но тек неоспорив доказ подстаћи ће машту свих осталих.

За те доказе побринуо се Едвард Сноувден. Имао их је на дохват руке можда и годинама. Потпуно свестан да се ове истине морају обелоданити. Но, срећом по њега, није деловао импулсивно, већ је радио полако, корак по корак, не говоривши никоме на свету о томе. То је био једини начин да успе и да га се притом не улови.

Није познато како је ступио у контакт с америчким новинаром Гленом Гринвалдом, који ради за британски Гардиан, но можемо да претпоставимо како је Сноувден дуже време „трагао“ за идеалним извором који га неће предати у руке ФБИ-а и сличних америчких агенција. Гринвалд је био идеалан избор, те га је Сноувден сигурно приметио због његовог претходног рада. Гринвалд је у својој каријери показао како је „рођен без осећаја за страх“, потпуно предан искреном истраживачком новинарству. Међу првима је, у емисији Демократија данас, отворено говорио о великим проблемима шпијунаже и контроле на интернету, још пре неколико година. Стога не изненађује како је Сноувден управо њега одабрао за свој контакт.

Треба имати у виду како је Сноувден притом већ познавао „систем изнутра“ те је, пошто је и информатички стручњак, пронашао адекватан начин како да анонимно и без трага ступи у контакт с Гринвалдом. У то време Сноувден је радио на Хавајима. Након што је одлучио да креће са објавом докумената, отпутовао је у Хонг Конгу. Зашто баш у Хонг Конг? Није познато, но можда понешто о томе открије и сам Сноувден када ступи у контакт с руским медијима. Очито је како је поступио добро, јер власти у Хонг Конгу нису га изручиле САД-у, штавише Сноувдену је „допуштено“ да неколико дана касније напусти Хонг Конг на путничком авиону руске авиокомпаније Аерофлот.

Када је Вашингтон почео са жешћом реториком, Сноувден је већ био у Москви. Тамо је провео више од месец дана на тзв. транзит простору, јер није могао иступити на територију Русије због чињенице да су му из САД-а укинули пасош. Оно што је уследило након, заиста подсећа на какав шпијунски роман из времена Хладног рата. Пратио се сваки авион који напушта Москву. У неколико случајева кроз медије је прострујала лажна вест да је Сноувден „отпутовао“ за Кубу, Венецуелу, Боливију итд

У САД-у тада већ постају јако нервозни. Схватају како их Русија овиме понижава као никада до сад, па и онда када их руски председник Путин мудро ословљава са „наши партнери из САД-а“. Тим истим „партнерима“ спремао се ударац каквог још никада нису претрпели, но то је начин како се треба опходити са САД-ом који је већ дубоко зашао у нервозну фазу – љубазно, помирљиво и пријатељски, како се не би превише „размахали“ пре но што све буде спремно за шах-мат.

Време је одмицало, Сноувден је већ предао и службени захтев за привремени азил у Русији (једина разлика између „нормалног“ и „привременог“ азила је да се овај други треба обнављати сваке године, но брже се добија). Додељен му је руски адвокат, Анатолиј Кучерена. Нервоза у САД-у додатно расте, а њихов звиждач у московској ваздушној луци већ чита Достојевског и поздравља с „До свидања“. Обама шути јер зна да није у позицији да направи ништа, но зато његови колеге крећу у велику кампању притиска на Кремља.

Ратоборни сенатор Линдзи Грејем – који јест републиканац, али очигледно у присним односима са Обамом пошто га овај ових дана шаље у Каиру на разговоре – поручује како „Путину треба послати чврсту поруку“ те чак предлаже бојкот Олимпијских игара у Русији 2014. То је тај анти-дипломатски менталитет због којег је Сноувденов отац сасвим у праву када каже да његовом земљом управљају „аматери“.

Велике претње изречене су у јавности. Председнику прве силе – можда не највеће силе на свету, али итекако силе – жели се послати „чврста порука“ као каквом мафијашком дону.

Док је пак третман према председницима других земаља још и гори. Сјетимо се невероватног инцидента с Евом Моралесом за време његовог повратка из Русије у Боливију. У јеку Сноувден афере Ево Моралес налазио се у Москви на самиту земаља произвођача природног гаса. Када се идући дан враћао председничким авионом назад у Боливију, када је већ био у ваздуху, јављено му је да Француска, Италија, Португалија и Шпанија затварају свој ваздушни простор за њега под „сумњом“ да у авиону превози Едварда Сноувдена. Због тога је морао присилно да слети у Бечу где су му чак желели претражити авион. Касније се дознало како су ове ЕУ чланице деловале директно према напутку САД-а.

Још један фактор америчке агресивне кампање, не само против Сноувдена, већ и против свих оних земаља које би му на било који начин помогле. Да ни не говоримо колика је ово срамота за Европу – исту ону Европу која је жестоко шпијунирана од стране САД-а, а то је обелоданио управо, замислимо само ту иронију, Едвард Сноувден. Европа је овде пала на своје најниже гране и показала се као обичан бескичмен сателит САД-а. Када је реч о реторици, Европа зна шта рећи. Очекивано, „осудили“ су шпијунирање америчких тајних служби, али то је само реторика и ништа друго.

Након ове европске срамоте са Моралесом, пробудила се Латинска Америка те је у свега неколико дана Едвард Сноувден добио чак три понуде за азил – од Венецуеле, Боливије и Никарагве. Но, постоји проблем – како Сноувден из Русије пребацити све до Латинске Америке без да га на путу не „шчепа“ дуга рука ‘Ујака Сама’? Надаље, колико би Сноувден заправо био сигуран у тим земљама?

Заправо, питање би требало овако гласити – колико би те земље биле сигурне са Сноувденом? Свака од САД-у „неподобних“ латиноамеричких влада на листи је за организовани преврат, инвазију или избијање „наранџасте револуције“. Бити у колизији с интересима САД-а најтежа је могућа егзистенција било које државе. Зависно о степену колизије егзистенција је угроженија, а држава бива опрезнија, затворенија и обрамбено милитантнија. Погледајмо Северну Кореју, свакако најизолиранију земљу данашњице, зар је тако тешко дијагностиковати од куда произлази овај сасвим неприродан систем изолације ДНРК-а? Земље са тржишном економијом, али у колизији са САД-ом, такође су изоловане, али у мањој мери, то су Иран, Венецуела, Белорусија, Боливија итд

Сноувденов адвокат Кучерена констатовао је како је Сновден „најтраженија особа на свету“ те је логично да као такав мора добити и најснажнију могућу заштиту. Свет је велико место сс бројним државама, но ако итко Сноувденуможе понудити адекватан азил, онда је то у овом тренутку Русија.

Све до данас није се могло са апсолутном сигурношћу рећи хоће ли Русија на крају да да Сноувдену азил или не. Можда ће се то понекима учинити као поприлично једноставна, чак протоколарна, ствар, но истина је сасвим нешто другачија. Ово је био потез за којег је заиста руско вођство морало итекако скупити храброст. Давање азила Сноувдену својеврстан је „прелазак Рубикона“ у међународним односима. За јавност сав посао око азила су обавиле руске миграционе службе, но многима је јасно да је ово заправо одлука коју је морао да донесе сам државни врх, или ако ћемо и још конкретније – ово је одлука коју је морао да донесе председник Владимир Путин.

Без сумње једна од тежих одлука у његовом мандату. Одлука која би могла да изазове несагледиве последице. Наравно, неће због овога САД кренути у конфликт са Русијом, бар не директан. Но, у данашње време конфликти се могу водити на велик број начина. Нажалост, један од „најпогоднијих“ је ситуација у Сирији. Уопште не би изненадило да САД на крају заиста и нападне Сирију – што спомињу већ месецима – можда делимично и због „освете“ за Сноувдена. Тешко је замислити да би САД допустио да их Русија два пута „порази“ у једној години – у афери Сноувден и у сиријској кризи. Две велике ноћне море муче амерички врх: прва је остајање Сноувдена у Русији, а друга остајање Асада у Дамаску. Прва је пре неколико дана постала стварност, друга се наизглед остварује те ће заиста морати покренути силу ако не желе остварење обе у релативно кратком року.

Јавни притисак на Русију био је велик. Нарочито с Републиканске стране. „Републиканска партија прешла је на конзервативне позиције и захтева да се с Москвом не разговара, него да се на њу врши притисак. Републиканци покушавају изнудити враћање на смер обуздавања Русије „, рекао је Сергеј Рогов из руског Института за проучавање САД-а и Канаде. Но, разлике између Републиканаца и Демократа – када је реч о спољној политици – никада није било у САД-у. Једноставно једна страна је погоднија за избацивање претећих изјава од друге те се тако адекватно надопуњавају по потреби.

Наиме, док Републиканци нападају жестином, Демократи прилазе истом проблему суптилније, са идентичним циљем, такође претећи, но уз флексибилнији избор речи. Тако је амерички државни тужилац Ерик Холдер пре неколико дана послао писмо руским властима у којем „појашњава“ како они неће „мучити ни убити“ Сноувдена уколико им га изруче натраг.

Изручења неће бити – то је пре неки дан потврдио Сновденов адвокат поручивши медијима како је Едвард Сновден управо примио руски азил. Такође је потврдио како је Сновден већ напустио ваздушну луку те како се сада налази на тајној локацији „због безбедности“. Чињеница да се Сновден мора скривати иу Москви заправо много говори о природи америчког прогона. Можда су Руси само „посебно опрезни“, но свакако је боље ствари не препуштати случају.

Заиста штета што су већина светских медија у рукама једних те истих власника, неколицине западних корпорација. Штета јер данашњи дан је од особитог историјског значаја те неће у медијима бити приказан као такав. Преко 20 година прошло је од пада Берлинског зида, тријумфа Запада над Истоком. Преко 20 година од еуфорије која нам је казивала како је „слобода“ надјачала „репресију“. О томе колико је та еуфорија била снажна довољно говоре непосредни догађаји после ње као што је колапс Источног Блока. Данас је историјски дан јер смо у свега 20-ак година стигли пред готово потпуну инверзију. Борци за правду морају бјежати из „бастиона слободе и демократије“ управо према Истоку који постаје њихово једино уточиште.

Ова чињеница само је врх глечера знатно шире појаве и процеса. Могли бисмо успоређивати САД и Русију данас са САД-ом и Русијом од јуче, но можда у овом тренутку то чак и нема смисла. Ситуација у свету је таква да је садашњост теоретски и аналитички подједнако важна, ако не и важнија од прошлости. САД више није бастион слободе и демократије јер се не понашају у складу с тим принципима, но постоји и пуно већи проблем – империјалистичке тенденције. Бујање америчког војно-индустријског комплекса дошло је до те границе да је он сада тај који „стоји иза завесе“ америчке политике. Амерички директни и индиректни ратови никада не престају, страшне трагедије народа никада не спавају.

Да би се уистину по том питању ствари окренуле на боље, могућа су само два сценарија: унутрашње промене у САД-у или јачање мулти-поларног света као кочнице овим тенденцијама. Промене унутар САД-а још увек нису на хоризонту, мада је и по том питању данас ситуација далеко другачија но пре којих 5 или 10 година. С друге стране, мулти-поларни свет постаје опипљива стварност. Њега проналазимо у папирима које је јутрос добио Едвард Сноувден или пак у чињеници да Сирија није постала нова Либија.

Снаге мулти-поларног света нису суштински анти-америчке јер деле исту економску доктрину. Њима треба снажан САД како би путем њега остваривали профит. Тржишне економије у САД-у траже партнере који им неће да намеће свој диктат. У ту групу спада Кина, Русија, али и Иран. Те земље могу бити фактори стабилности и што је најважније – мира. Оне нису економско-ослободилачки револуционарне, бар не за сада. Али економска револуција се ни не може спроводити у ери империјализма, нарочито не оваквог технолошки софистицираног империјализма који може у свега неколико секунди „детектовати“ дисидентизам, кување социјалне побуне, да ни не говоримо о револуционарном деловању.

Зато је долазак мулти-поларног света толико битан. Не зато што он представља идеал, већ зато што он мора да послужи као контрирање империјализму како би се могао ослободити простор за постизање идеала.

Када говоримо о Сноувдену, осврнимо се и на његова открића. Његови документи откривају готово незамисливу ниво контроле. Сваки позив, СМС порука, Е-маил, па чак и претрага на интернету, може се пратити за сваког појединца. Која је сврха оваквог детаљног надзора? Уочимо како ово прелази габарите „класичне“ економске и војне шпијунаже (што раде готово све државе света). Чему сви ти микро-детаљи о свакоме? За „борбу против тероризма“? У такву констатацију данас може да поверује само врло веран конзумент масс медија. Свакако није „борба против тероризма“ јер тероризам се догађа у Сирији, а САД се свакако не бори против њега.

Циљ ове гигантске шпијунаже и „Орвелианског“ надзора је поприлично прозаичан – наравно да се ради о бројним амбицијама, но иза свега стоји и грчевити опстанак капиталистичког система. У данашње доба спекулативног неолибералног капитализма настоје се изгради максимално сигурни услови за инвеститоре. Могућност „предвиђања“ било какве врсте социјалног бунта стога постаје императив. Систем као такав не боји се ничега, ни промена, ни конкуренције – једино чега се капитализам „боји“, то је анти-капитализам. У ту сврху, готово по инерцији, изграђен је систем масовне шпијунаже сваког појединца, како би сви они који су незадовољни владајућим системом били „под будним оком“.

Што се тиче техничке изводљивост, систем погоњен супер-рачунарима има одличне могућности детекције и филтрирања појединаца. Већина која се уклапа у „мејнстрим“ норме није нити сумњива, но они који „одскачу“ од истих одмах постају адекватан материјал за дубље праћење. Према бројним информацијама, од којих су најважније ове Сноувдену, системи надзиру што корисник тражи на интернету – да ли се интересира за плитке теме и забаву или истражује дубље политичке, војне и економске теме?

Колика је стварна ефикасност овог система, тешко је рећи, но надзор доноси још једну компоненту која није техничка – параноју. Многе особе ће умислити да су „помно праћене“. Често ће их такво стање пак одвести у једну сасвим другу у екстрему, у загрљај разним теоретичарима завере који пак људску параноју, наивност и радозналост користе за властите сврхе. Да, Сноувден је показао како неке „теорије“ заправо нису теорије него чињенице, но то не значи да се исто може рећи и за све друге „теорије завере“, нарочито пошто су многе од њих контрадикторне једна с другом (један теоретичар такмичи се с другим за пажњу публике). Нажалост, због тога Сноувден открића некима нису „ништа ново“, мада се ради о неизрециво важним открићима (која још стижу).

Сноувден је открио огромну шпијунску конструкцију, но како се иста може зауставити – одговоре на та питања морали би да донесе „шпијунирани“.

Што се тиче спољне политике, ово је велики руски тренутак. Дајући азил Сноувдену показали су САД-у како је ера у којој ће све бити по њиховом завршила. Трајала је поприлично, чак две деценије. Можемо се питати где је био преломни тренутак? Свако ће имати своју теорију, но мишљење је овог аутора да је преломни тренутак ипак био рат у Либији. То је, нажалост, била задња инстанца када су САД добили да „све буде по њиховом“. Масакрирање Либије и њено трајно уништавање такође је показало какве су актуалне америчке жеље – поприлично бруталне.

САД можда је у одређеним проблемима, политичким, моралним и економским, али амбиције им никада у историји нису биле веће – желе елиминисати задње аутономне државе Блиског истока, Иран и Сирију, војно окружују огромну Кину, а пред Русију доводе ракетни „одбрамбени“ штит. Циљ империје никада није била мирна коегзистенција, довољно је присетити се историјских империја. Пре готово 100 година Владимир Лењин рекао је како је империјализам највиши стадијум капитализма – данашњица нам показује да је био поприлично у праву.

Што се тиче будућности, њу можемо посматрати из више праваца и зато јој се увек враћамо с оптимизмом. Јачање мулти-поларног глобалног система сасвим је довољан разлог за оптимизам у овом тренутку, јер њему су претходиле дуге године без превише оптимистичких назнака. Оптимизам сам по себи није ништа, он да би трајао мора егзистирати заједно с акцијом, деловањем које би довело према нечем бољем. Тога је свестан и Едвард Сноувден када је рекао:

„Ово није свет у којем желим да живим“.

Свестан света у којем живи имао је само два избора – помирити се с њиме или га покушати мењати. Одабрао је ово друго и уврстио се међу оне које ће историја памтити због тога, мора, јер ју је одлучио својим поступцима кројити.

Захваљујући руском водству Едвард Сноувден од данас је на сигурном, а то није мала ствар, то је нешто што ће историја такође морати запамтити.

Ознаке: азил, Барак Обама, Едвард Сноувден, Жулијан Асанж, Менинг, мулти-поларност, Русија, САД