Прочитај ми чланак
(Курир)
Један од најлепших градова на свету немогуће је обићи за шест сати. Стратешки основан и плански сазидан, никога не оставља равнодушним.
Град вечите инспирације.
Читаву су ноћ ударале ледене санте о труп брода, па смо у луку некадашње престонице Русије Санкт Петербург стигли помало неиспавани. Први поглед је био тмуран, пролазили смо поред бродоградилишта где је огромним металним словима писало „Ленинград“. Утисак је брзо поправљен кад смо сишли с брода, где нас је дочекао оркестар, који је свирао „Каћушу“ и некима од нас измамио сузу у оку. Пуни оптимизма кренули смо у обилазак града, за који смо имали свега шест сати, температура је била минус шест, а ветар је дувао, чини се, са самог Северног пола.
Русију или волите или не волите, Русе доживљавате или као браћу или као непријатеље, али Санкт Петербург је по многима један од најлепших градова на свету.
Идеја Петра Великог
Град је смештен у Финском заливу, на делти реке Неве, саграђен је почетком 18. века према идеји Петра Великог, а по узору на европске престонице, да би контролисао руски утицај на Балтику. Данас је то други град по величини и значају у Русији са шест милиона становника који обесхрабрује величином, широким булеварима и непрегледним трговима.
Санкт Петербург се сматра колевком класичног балета, данас има 40 позоришта, ту су живели Пушкин, Достојевски, Гогољ… Инспирација је неспорна јер кад сте окружени грађевинама као из бајке, било да се оне надвијају над широку Неву у „белим ноћима“ или сијају кристалним сјајем над леденим Балтиком, у вама може да се пробуди само љубав према уметности и лепоти.
У раскошном барокном стилу нижу се Петропавловска тврђава, палата Меншиков, Летња палата Петра Великог, зграда Адмиралитета… Руси су се вратили вери, па су Исакијевска црква, Црква проливене крви, Александра Невског на врху Невског проспекта и многе друге детаљно рестауриране и сада блистају у старом сјају.
По истеку четвртог сата махнитог трчања по Санкт Петербургу, остало нам тек нешто више од сат и по за други по величини музеј на свету – Ермитаж. Потресени чињеницом да нам мањка времена и помало љути јер нико на билетарници музеја не говори ниједан језик осим руског (иако ту годишње дође више од четири милиона туриста), прошетали смо само централним собама и степеницама Зимског дворца и били заслепљени богатством позлаћених орнамената рококоа и невероватних уметничким предмета од кобалта, жада, ћилибара… За слике великих уметника није се имало времена, као ни за испијање вотке и пробање најскупљих кавијара на свету, нити за слушање чувених војних хорова и дружење с браћом Русима.
Мостови на Неви
Нисмо сачекали поноћно дизање свих мостова на Неви како би прошли бродови, мада се то, руку на срце, не би ни догодило кад је река залеђена… Шест сати у „северној Венецији“ исто је као да је неко упалио светло, па га угасио, а да нисте ни приметили да вас обасјава.
Док је ледоломац потпомогнут лоцовима пробијао пут ка Хелсинкију, знали смо шта нам је чинити: морамо још једном доћи овде… Бар још једном.
