Једно од лица украјинске „про-ЕУ“ опозиције: прозападне присталице странке Свобода марширају Кијевом с бакљама славећи нацистичког колаборациониста – Осврт: Ко су били Степан Бандера и ОУН?

Око 15.000 присталица украјинске крајње прозападне партије „Свобода“ марширало је улицама Кијева, носећи бакље, поводом обележавања рођендана нацистичког колаборациониста Степана Бандере. Притом треба истаћи како је управо странка Свобода једна од кључних чланица тзв. „Про-ЕУ“ опозиције која је током прошлог месеца одржавала масовне протесте у Кијеву након што је влада председника Виктора Јануковича одлучила не потписати трговински пакт са Европском унијом.

Док су марширали по главном граду узвикивали су „Слава Украјини!“ и „Смрт непријатељима“. Странка Свобода има присталице готово искључиво на западу земље, док становници на југу и истоку земље држе како се ради о екстремистима и издајицама словенства и православља.

Западни медији данас истичу како је Степан Бандера, особа чији се датум рођења славио, био „контроверзна личност“ те како га „неки оптужују да је сарађивао са нацистима“. Изгледа како западним медијима који су тако жестоко стали на страну „про-ЕУ опозиције“ није баш пријатно да преносе овакве вијести па су се одмах ухватили и историјског ревизионизма. АП преноси како су „неки“ на маршу носили „униформе украјинске дивизије немачке војске из Другог светског рата“.

Када се каже за некога да је „контроверзна личност“ онда се то чини пре свега са циљем да се прикаже као особу „мало лошу / мало добру“. Такво медијско увијање, када је реч о Степану Бандери, заиста није потребно. ББЦ истиче како је Бандера био „контроверзна личност“, док пропагандни извор Европске Комисије са седиштем у Француској, канал Евроњуз, преноси како је Бандера „контроверзни национални херој“ којег многи на западу Украјине сматрају „борцем за слободу“. Посебно је „дојмљив“ и наслов новинске агенције Ројтерс: „Украјинци марширају како би прославили годишњицу рођења националистичког хероја“. Како је кренуло, ускоро би и ова реч „националистички“ могла постати „национални“.

 
Степан Бандера је рођен у клерикалној породице 1909/01/01. Постао је лидер националистичког покрета у западној Украјини (Галицији) те је предводио Организацију Украјинских националиста (ОУН). ОУН су заправо били милитантна група која се насилно обрачунавала са „домаћим и страним непријатељима“, у првом реду Пољацима и Русима.

О каквој се идеолошкој групи заправо радило показује нам податак да је у једном периоду дошло до раскола унутар ОУН-а јер су старији чланови, махом у егзилу, славили фашизам Бенита Мусолинија, док им се Хитлеров нацизам није свиђао, а млађи – „радикалнији“ – чланови ОУН-а ипак су преферирали „нацистичке методе“. ОУН се на крају поделио на две групе 1940.године. Старији, донекле умеренији, чланови стали су уз Андрија Мелњика те су се, према њему, називали ОУН-М, док су пак млађи и радикалнији, махом нацистички симпатизери, приклонили уз Степана Бандеру па је тако настао ОУН-Б.

Када је почео Други светски рат, Бандера је већ имао блиске односе са нацистичком Немачком, мада поједини историчари тврде како се радило о „тактичкој и опортунистичкој сарадњи“ где је једна страна настојала искористити другу за своје интересе. То је тачно, али исто би се могло рећи и за сваког другог нацистичког колаборациониста, што нипошто не умањује њихову улогу. Пре почетка Операције Барбароса (напада нацистичке Немачке на СССР), ОУН-Б је активно сарађивао са нацистима. Бандера се састајао с шефовима немачких обавештајних служби. ОУН-Б је примио 2.500.000 марака за „субверзивне активности“ унутар СССР-а.

30. јун, 1941., након уласка нацистичких трупа у Украјину, Бандера је прогласио Независну Државу Украјину (звучи познато, зар не?). У службеном прогласу формације ове нове „државе“ између осталог истицало се како ће „блиско сарађивати са Национал-социјалистичком Великом Немачком, под вођством њиховог лидера Адолфа Хитлера, који твори нови поредак у Европи и свету те помаже украјинском народу да се ослободи од московске окупације „- тај сегмент налази се у тексту прогласа“ Акт проглашавање Украјинске Државе „.

Касније је дошло до трзавица. Почетком 1942. нацистичко вођство даје ухапсити Бандеру након спекулација како се Украјина планира отети контроли Берлина. Бандера и председник новопроглашена државе, Јарослав Стетско, ухапшени су и одведени у Берлин. Пуштени су неколико месеци касније, но речено им је како морају остати у Берлину. Касније им приступа вођство нацистичког СС-а како би разрадили планове диверзије и саботаже против совјетске војске. Уз немачко одобрење, Бандера сада упоставља свој уред у Берлину, док Немачка шаље оружје и опрему ОУН-у за борбу против Црвене Армије. Уз активну помоћ и координацију Бандере, немачки агенти тренирају украјинске терористе који су требали изводити акције иза совјетских линија.

Након завршетка Другог светског рата и слома нацистичке Рајха, Бандера је остао у Немачкој. 15. октобра 1959. срушио се на улици у Минхену те ускоро затим и умро. Неколико дана касније сахрањен је на гробљу Валдфриедхоф у Минхену. Две године касније, немачки суд је закључио како је Бандера био отрован од стране КГБ-а.

Рећи да је Бандера био „контроверзна личност“ могу заиста само они који идеолошки подупиру украјински радикални национализам и крајње милитатне партије које су уједно и међу водећим „про-ЕУ“ гласовима у земљи. Бандера није био „толики“ фашист попут Мусолинија и Хитлера, чињеница је да ОУН-Б нису проводили – бар не у толикој мери као нацисти – прогон Јевреја – лидери ОУН-а били су ожењени за Јеврејке, а многи Јевреји били су и чланови ОУН -овог подземља. За ОУН-Б су главни „непријатељи“ увек били примарно Руси и Пољаци, мада су у каснијим годинама почели да прихватају нацистичку анти-семитску реторику. Чланови ОУН-а, који су се инфилтрирали у редове немачке полиције, директно су учествовали у спровођењу геноцидног „Коначног решења“ – екстерминацији Јевреја у Немачкој.

Нешто „позитивнија“ страна ОУН-а била је видљива тек у периоду када је дошло до сукоба са Немцима и када је Бандера ухапшен. Тада је вођство прогласило својим групама да требају „укинути манифестације штетног страног утицаја, нарочито немачке расистичке концепте и праксе“. Организацију ОУН-Б су многи у време Другог светског рата упоредили с хрватским нацистичким колаборационистима, усташама, а Бандеру с Антом Павелићем. Такође их се успоређивало са румунском фашистичком Жељезном гардом. ОУН-Б и данас постоји, реорганизовали су се 1993. у странку Конгрес Украјинских Националиста (КУН), но многи и данас их називају ОУН.

У марту 2010. лидер опозиције Јулија Тимошенко позвала је на „уједињење свих националистичких патриотских снага“ у земљи, против председника Виктора Јануковича, но ОУН су одбили њен позив. Наиме, про-западна украјинска влада (2005-2010) на челу с премијерком Јулијом Тимошенко и председником Виктором Јушченком – који су преузели власт после оркестрирања тзв. „Наранџасте Револуције“, нарочито се додворавала екстремистима. 22. јануара 2010., непосредно пред крај свог мандата, Виктор Јушченко је постхумно одликовао Степана Бандеру титулом „Хероја Украјине“. Овај потез су осудили многи – понајвише Јевреји, Пољаци, Американци и Руси. Украјински суд је касније, у априлу исте године, одлуку прогласио илегалном, а председник Виктор Јанукович – који је те године на изборима поразио Јулију Тимошенко – у јануару 2011. је и службено анулирао титулу Степану Бандери.

Чињеница да 15.000 људи може марширати центром Кијеву славећи нацистичкој слугу као што је био Степан Бандера, показује нам ширу слику проблема у данашњој Украјини, али и шири контекст актуелних про-ЕУ протеста иза којих су стале све „велике“ демократије, чак су и своје високе делегате слале на „дружење“ са истима у Кијеву.

Још је и далеко страшнија ниво толеранције западних медија према овим нео-фашистичким окупљањима. Између редова се настоји Бандеру приказати као каквог прекаљеног „борца против бољшевизма“ који је „само тактички“ сарађивао с нацистима. То је права опасност, далеко већа од ових 15.000 реакционарних бакљоноша у Кијеву. Јачање екстремизма широм Европе доводи и до опасног јачања историјског ревизионизма који се буквално „увлачи“ међу новинске текстове најутицајнијих медија. Управо због тога данас је нужно познавање ширег контекста, јер у противноме ће нам се и „демонстранте који марширају у немачким војним униформама“ почети продавати за „умерене конзервативне родољубее“.

(Адванце)

Ознаке: Галиција, Други светски рат, западна Украјина, Кијев, ОУН, Свобода, Степан Бандера, ултадесничари