Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке културе)
Прошле године је прослављено 45 година од формирања 5. оперативне ескадре Војно-поморске флоте. У свакодневном разговору њу су називали једноставно „Пета ескадра“, а у јавним медијима су користили реч, која је откривала место где је била њена база: називали су је једноставно „Средоземноморска“.
За јубилеј у Севастопољу организоване су велике свечаности на којима су се чуле не само честитке и успомене, већ се много говорило о значају те јединствене формације Војно-поморске флоте наше земље, као и о томе, да Русија не може, а да не буде на Средоземном мору…
Ту мисао је у свом поздравном говору изговорио саветник начелника Генералштаба Оружаних снага Русије – адмирал Игор Касатонов, командант Црноморске флоте у периоду 1991. – 1992.г. који је Црноморску флоту сачувао за Русију, и који је затим до 1999. године био први заменик Главнокомандујућег Војно-поморске флоте Русије. Говорећи о важности и улози ескадре, адмирал је рекао: „Средоземноморци нису изгубили ни једну битку у хладном рату, а оно што су они учинили сачуваће се не само у сећањима људи, већ и у летопису историје. Ратно искуство ескадре се неће растурити, а подвизи ће се множити“. Дошао је тренутак да треба да се присетимо тог искуства.
Русија се одлучила да своју флоту врати у Средоземно море, и још више – да обезбеди њену сталну присутност у том, и за њу, стратешки важном рејону.О томе се у последње време доста говорило. Почео је и практичан рад на реализацији тих планова.
Треба да се каже да је у другој половини 20.века ван сваке сумње Блиски Исток представљао регион, најнапрегнутији у војно-политичком смислу. Сликовито речено од стране једног политичара – управо ту се сместила „светска политичка кухиња“. Тај регион, најважнији на планети, центар светске цивилизације, до сада представља и загонетку, и сплет интереса практично свих земаља света. Наравно, и Русије – велике поморске државе.
* * * *
Историја Црноморске флоте Русије, као и летопис рада руских Средоземних ескадри (њихових експедиција кроз архипелаге) у последња три века сведочи да је баш ту, на Црном и Средоземном мору, дошло до највећих поморских битака које су Русији, руским поморцима и руском оружју донеле победе и славу, у којима су остваривана херојска дела и прави подвизи.
Средоземно море, међа три континента – Европе, Азије и Африке, увек је заузимало важно место у спољној политици Русије. Треба да се подсетимо: млади владар, господар Петар Алексејевич, је „прозор у Европу“ почео да „пробија“ 1695.године, и то баш са јужне стране, својим Првим Азовским ратом. Неуспех те замисли био је условљен чињеницом, да Русија у то време није имала флоту. Она је одмах саграђена у Вороњежу и пошто је блокирала Азов са мора, већ следеће године Петру Првом је донела успех. Резултат те победе је било рођење редовне Руске флоте, која је свој званичан живот започела одлуком „Бојарске думе“ која је гласила: „Поморски бродови ће постојати“ и која је донета 20 (30) октобра 1696.године.
То је био тек почетак – господар, владар, који је затим одлучио да сагради нови глави град Русије на јужној морској обали, у граду Таганрог, наставио је, говорећи савременим језиком, реализацију државног програма по питању изградње бродова. Истина, Историја је урадила како је хтела, али овако или онако један од вектора државног развоја Русије је одређен према југу, према јужним морима.
Успут, наши преци су то одлично схватали. Како је писао познати енглески историчар Ф.Цејн, „Раширено је мишљење да је руску флоту основао релативно скоро Петар Велики. Ако ћемо право, она може да се сматра за много старију од британске. Сто година пре него што је Алфред саградио прве енглеске бродове Руси су већ водили жестоке поморске битке, а још пре хиљаду година најбољи морнари свога доба били су Руси“. И то је стварно тако.
Од раног Средњег века наши преци, борећи се на мору, пловили су на ону страну Босфора долазећи до земаља садашње Италије и Кипра. Са падом у 15.веку Отоманска Порта је на неколико векова постала главни противник Русије, са којим су периодично вођени крвави ратови. То се посебно осетило у време Катарине.
Константинопољ и Заливи (Босфор и Дарданели – прим.прев.) – ето то је био прави циљ руске политике. Тај циљ је значио и православну идеју о „Трећем Риму“, али то је и безбедност, и излаз у „европско“ Средоземно море из Црноморског „језера“, пуног Залива и затона. Режим Залива је представљао кардинално питање руске безбедности и државне перспективе. Катарина Велика, која је била замислила и реализовала своје „пројекте“ усмерене „источно“ и „према Грчкој“, је то одлично схватала. Формално – она је тежила да на куполе константинопољске Свете Софије врати крстове. А уствари се радило о заштити интереса руске империје и проширењу зоне њеног утицаја. Суштина је била у следећем: ако неће Русија, онда ће неко други. У том тренутку – Отоманска империја, као и Британска.
Радило се о безбедности јужних граница и могућности да се без препрека користе заливи Црног мора. То је одлично схватао и њен наследник на руском престолу – Павле Први. Наравно да су геополитички опоненти и конкуренти тежили да Црним морем затворе Русију , и да на тај начин створе сталну војну претњу њеним јужним границама. „Проблем Залива“ је у дугачком временском периоду постао „Ахилова пета“ Русије. То су схватали не само руски императори и политичари, већ и лидери Совјетске државе, најбоље Ј.В.Стаљин.
Пошто је почео нови рат са Турском 1768.године Катарина Друга је на инсистирање грофа Алексеја Орлова донела одлуку да се пет ескадри Руске флоте, како би подржало ратне операције Руске армије у Молдавији и на Балкану, пошаље са Балтика на Средоземно море. То је била храбра одлука – послати бродове у источни део Средоземног мора, на растојање од преко 8 хиљада врста (стара руска јединица за мерење растојања. 1 врста = 1.066,8 метара – прим.прев.), докле још никада руски бродови нису пловили. Редовна флота Русије је први пут испловила и, како се испоставило, још дуго пловила ван граница Балтичког мора, преко океана.
Прва ескадра је под командом адмирала Григорија Андрејевича Спиридонова из Кронштата испловила 19.07 1769. Састојала се од седам ратних бродова: „Свјатослав“, „Три јерарха“, „Јануариј, „Европа“, „Три свјатитеља“, „Северниј орел“, „Јевстафиј“, фрегате „Надежда благополучија“, брода за бомбардовање „Гром“, 4 војна транспортера и 2 извидничка брода.
24. – 26. јуна 1770. код острва Хиос и Чесме дошло је до битке, у којој је руска ескадра разбила турску флоту. Битка код Чесме (увала на Јегејском мору, западна обала Турске – прим.прев.) је постала прва победа руске флоте у Средоземном мору. Изванредна војна обука, самопрегор и одлучан рад посада, натпросечне способности команданата бродова, изузетна вештина у тактици адмирала Г.А.Спиридонова и С.К.Грејга руској флоти су донели блиставу победу.
Заувек је у историју ушао подвиг поручника Дмитрија Иљјина, чији је брандер (брод који је палио непријатељске бродове – прим.прев.) разорио непријатељски брод са 84 топа и тако одлучио исход битке. Код Чесме се прославио и командант главног брода ескадре бојних бродова – „Европа“, капетан 1.класе Федот Алексејевич Клокачев, будући први командант Црноморске флоте. Императорка је ордењем богато наградила учеснике битке код Чесме, а целој флоти је објављена захвалност монарха и дата ванредна годишња плата. Као успомену на победу искована је медаља која је са једне стране приказивала императорку, а са друге – запаљене турске флоте, уз лаконски натпис: „Постојала је“.
После победе код Чесме Европа је морала да рачуна да на Средоземном мору постоји и значајна војно-поморска снага Русије. „Чесменска битка“ је значила велики допринос развоју руске војно-поморске вештине. Чесменски стуб у парку Царскогм селау код Пушкина представља изванредан споменик у част блиставе победе који ће потомке за сва времена подсећати на њу.
(Наставиће се)
