Pročitaj mi članak
Већ и сама вожња од аеродрома у Ростову на Дону открива многе страхоте које је овом крају донео вишемесечни рат.
Путовање у Доњецк, главно административно седиште истоимене, самопроглашене републике, стицајем околности показало се као – историјско. Наравно, не само по аутора ових редова него, пре свега, по републику која је, заједно са суседном Луганском облашћу, масовним гласањем становништва у протеклу недељу одлучила да се и дефинитивно одвоји од дотадашње матице – Украјине.
Већ и сама вожња групе међународних посматрача од аеродрома у Ростову на Дону ка Доњецку открива многе страхоте које је овом крају донео вишемесечни рат. Поред путева разрованих експлозијама граната, који су на сваких неколико километара препречени бетонским блоковима и војним патролама, могуће је видети спаљене куће, па и цела насеља. Али исто тако и уништену ратну технику, тенкове, оклопне транспортере, топове, делове граната, па и неексплодиране мине…
У Доњецкој области, према речима домаћина, и нема класичних села. Градови се нижу један за другим, а ово о чему говоримо су управо делови њихових предграђа. Овде је спаљено готово све – од стамбених зграда, понекад и вишеспратница, до помоћних. Нигде се не виде људи, одбегле животиње или сакупљена летина. Овде живота нема и, по свој прилици, још дуго га неће бити.
Слика у самом граду Доњецку такође је невесела. Иако је време изузетно лепо, улице су пусте. Тек ту и тамо пројури понеки аутомобил, али пешака, шетача, мајки са децом, пензионера, ниоткуда. Прозори на зградама излепљени су провидном фолијом или широким лепљивим тракама, како се стакло у случају експлозије неке залутале бомбе не би неконтролисано расуло. Продавнице углавном не раде, пусте су, а хуманитарна помоћ која камионима стиже из Русије дели се ту где се затекла. Тек ту је могуће видети да у овом граду живот ипак постоји.
Али зато је присуство наоружаних војника видљиво не само на улицама већ и у оно мало ресторана и хотела који су и даље у функцији. Реч је о специјалцима, до зуба наоружаним, који никада не стоје дуже на једном месту. Стално се крећу и помно прате шта се збива у њиховој околини. Посебно су били уочљиви тамо где се народ у недељу изјашњавао за самосталност републике. Наравно, чак ни људима под оружјем није било допуштено да улазе на биралишта. Њихов задатак је био да стоје на улазима само да спрече евентуалну провокацију.
Питамо ретке грађане шта је узрок оваквој ситуацији и сви понављају исту причу: Доњецк, некада град од милион и по становника, напустила је трећина његових житеља. Углавном су пребегли у Русију, а поједини и даље, па и у западне земље. Такође, због ратне несигурности, мало ко је вољан да овде децу шаље у школе. Град је, што је видљиво на сваком кораку, много пута гранатиран и свакако није сасвим безбедан за живот. Подсетимо, почетком рата украјинска војска је у једном тренутку успела да освоји Доњецк, али су домаћи браниоци ипак повратили власт. А да још није све окончано сведоче и експлозије и пушкарања која се чују од стране аеродрома, недалеко од самог града. Тамо је и линија фронта коју држе обе зараћене стране. Управо стога овде је и даље на снази полицијски час: од 22 сата увече до 6 ујутро.
Још један важан податак. Мада се по светским медијима провлачи да је у рату Украјине против својих бивших покрајина погинуло око 3.500 људи, у Доњецку се оперише са десетоструко већом бројком. Наравно, реч је о масовној погибији припадника украјинских оружаних снага који су се не једном нашли у окружењу побуњеничких јединица и који су претрпели тешке губитке – и у техници и у људству.
На путу до биралишта изван самог града, наша екипа имала је прилику да посети и коту Сурамогила на којој је, како причају домаћини, 15 побуњеника у шаху држало око 1.200 украјинских нападача. Успели су да их одбију, на стотине да ликвидирају, сами изгубивши – три човека. То су те ратне епопеје због којих је овдашњи народ масовно изашао на биралишта.
Да је заиста реч о историјском догађају сведочи много тога што смо тамо видели и доживели. Први пут смо, наиме, прешли границу Русије и Новоросије, како се за сада називају Доњецка и Луганска област. Осећај је за почетак сличан оном који смо доживели у време бомбардовања бивше Југославије, а потом и Србије од стране НАТО-а. Верујемо у да и овдашњи народ има право на сопствену будућност. Ово је природним ресурсима изузетно богат крај. Ту су велики рудници, технички заводи, термоелектране, хемијска индустрија… Све то потребно је и остатку Украјине, али пуњење буџета такве земље само из овдашњих извора неће више бити могуће.
Трагично је то што се дешава са државом у центру Европе и са преко 45 милиона душа. Уместо да као таква буде предводница европског напретка, власт у Кијеву дозволила је себи да се претвори у обичног америчког пиона штетећи тако и самој Европи. Дугови које је нагомилала натераће и најдарежљивије житеље ЕУ, који за сада исплаћују те дугове, да се у једном тренутку запитају – докле?
У Доњецку и Луганску не желе да сачекају одговор. Они га сами стварају. Цена коју при томе плаћају и они и комшије из других украјинских република није мала, али сигурно мора бити плаћена. Да ли ће при томе свет признати резултате њиховог недељног изјашњавања – много их не интересује. Њихов прави савезник, онај у којег безрезервно верују, јесте Руска Федерација. Уз њену помоћ могуће је поново оживети Доњецк и Луганск и отпочети нову страницу у историји југоисточног дела сада већ сасвим расцепљене Украјине.
(Политика – Слободан Самарџија)
