Прочитај ми чланакУкрајинска криза потпуно брише право на слободу мишљења и изражавања грађанина у постдемократијама
Како би прошао Џон Милтон (1608-1674) да сад бане у Европу и почне да инсистира на „слободи мишљења и изражавања“? Вероватно би му залепили какво њушкало из МИ6, иако – како се чује ових дана – служба, чију је славу Џон Ле Каре у време Хладног рата винуо у небо, има проблема и са бројем и са квалитетом кадрова. Јер, слобода мишљења, а тек говорења, баш је оно што Путин жели! А то се мора спречити по сваку цену.
Не би писцу „Изгубљеног раја“ помогло што је сила блештећих конвенција, пактова, повеља подизано баш на његовим принципима, које сваки знатижљник може наћи у „Википедији“: да се слобода говора разуме као вишеслојно право – да тражиш информације и идеје, примиш их и пуниправно их дајеш.
Словачка контрареволуција
Онда је то упадало у уставе. Либерали воле да показују америчке примере. По Уставу комонвелта Пенсилваније од 1776: „Људи имају права на слободу говора и писања и објављивања својих осећања, стога слободу штампе не треба ограничавати“. Петнаест година касније, 1791, Устав САД, Први амандман одређује да „Конгрес не може доносити никакав закон… који ограничава слободу говора или штампе или права народа на мирне зборове и на упућивање петиција влади за исправљање неправди“.
Дакле, народ се не сме заустављати да мисли и говори кад осети – неправду. Докле смо стигли у трећој деценији другог миленијума? Погледајмо случај који је баш сликовит.
Ових дана је загребачки Јутарњи лист објавио: „Путинова ‘утврда’ у срцу Еуропе: ‘Сваки други грађанин мисли да Руси нису напали Украјину…’ ‘Проруски ставови су на Фејсбуку превладали, становништво је индоктринирано кремаљском пропагандом’ признају дужносници“. Београдске новине су промениле „утврда“ у „тврђава“ и пренеле нам страшну истину.
„Срце Европе“ је Словачка (5,4 милиона становника), а они криминалци који су допустили да их заводи „кремаљска пропаганда“ – обични су грађани. Оно што помињани амерички устав зове – народ. А заведено је више од пола народа!
Обичан грађанин из друге земље би могао показати разумевање за такво мишљење, јер све поскупљује, стиже зима, пропадају фирме, инфлација се захуктава… А последица је то владиних мера – да земља уведе санкције Путиновој Русији. Грађани би, подсећамо опет на амерички устав, имали право да се мирно обраћају влади да она решава проблем.
Специјалне јединице против народа
Пошто се „зна“ да земљу Словачку води демократска влада, чини се да су логична два решења: прво, да се влада баци на решавање тих проблема, јер је ваљда знала шта ради, па је решавање невоља урачунато или, друго, да влада призна да је погрешила, да поништи санкције Русији. Или да, можда, и поднесе оставку.
Демократија се заснива на обећањима да је интерес народа – испред свега. Тим се заносио Милтон, а и његов земљак Џон Лок, те бројни умни људи од Џеферсона, Мила до Де Гола.
Али, не. „Влада је принуђена да потроши значајна средства за јачање ове године основане специјалне јединице, чија је мисија да се бори против руске пропаганде.“ Да се „открију протагонисти који стоје иза пропагандних кампања“.
Шта да се открије? Ових „криминалаца“ је више од пола! Изaђете на улицу и хапсите. Кажњавате, а ваљда имате спремне чланове закона који вам дају за право, а ако немате – можете сутра донети себи закон као што иначе доносите законе и законе.
Ипак, демократска влада не би да толико хапси, или зна да нема толико места у затворима. Она ће прво специјалну јединицу опскрбити „специјалним аналитичким софтверома заснованим на вештачкој интелигенцији који би требало да открије различите информативне операције Кремља“. „То би нам омогућило да имамо бољи преглед онога шта се дешава на интернету“, изјавио је Данијел Мило, шеф специјалне јединице у словачком МУП.
Дакле, уводе се алгоритми који ће шпијунирати сопствено становништво. И машина ће пресуђивати и јављати пресуде „чуварима реда“. Немате право жалбе. Алгоритам није људско биће, а ни специјална јединица није суд. Вербални деликт је био детонатор за рушење „социјалистиче недемократије“, а ево га сад у мрачнијем облику. Једино нема потребе за доушницима. Тако да писци попут Душка Ковачевића неће имати материјала за добре приче.
Наравно, није се ни досад седело скрштених руку, јер „истраживања показују да више од половине словачке популације страствено прати различите теорије завере“.
И замислите, „више грађана верује Русима него америчким савезницима“.
Е, после овога ће сваки демократа рећи да су заслужили све најгоре. Још горе, много горе од оног што су доживљавали њихови очеви и дедови који су у време „оно комунистичко“ више волели Американце од совјетских/руских савезника.
Добро, рећи ће брижни читалац, та полицијска логика – шпијунирати своје, претити, па хапсити, хапсити – не може проћи у демократској влади. Влада је сервис народа, мантра је.
Оглашава се премијер Едуард Хагер: „Морамо хитно убрзати наше напоре. Да би ово успело (контрола и забрана грађанима да објављују оно што мисле!, прим. aут.) потребна нам је подршка на европском и глобалном нивоу, иначе би сви наши напори могли пропасти“.
И на глобалном новоу!? Ово је или lapsus linguae или најава револуције у међународним односима. Јер, санкције против Русије су увеле земље које чине тек 14 одсто светске популације. Седам од десет становника Земље није у том „глобалу“. Али кад је неко данас премијер „демократске земље“ он не мора да води рачуна о бедним чињеницама. Чак и ако то сугерише да нешто није у реду са његовим поверењем у систем на чијем је врху. То је константа у „демократском свету““.
Либерали у постдемократији
Чекајте људи, да ли је могуће да се свет врти таквом брзином да опет постаје актуелна изјава Петра Дмитрића, јунака Чеховљевих приповетки објављених 1912: „А код нас влада такав ред да ви можете негативно критиковати и сунце, и месец, и што год хоћете, али сачувај Боже да дирате либерале! Сачувај вас Боже! Либерал, то је – она иста гадна сува печурка, која вас ако је случајно додирнете прстом, заспе облаком прашине“.
Личи, зар не? Ово време су либерали проглашавали „крајем историје“. Кад год би се у последња три века либерали заиграли завршавало се то друштвеним ломовима у крви и пожару.
Распукла мржња према Путину и Русима драматично отвара питања постдемократије. Либерална наука ће се дати на изучавање утицаја друштвених мрежа на људске слободе. Јер, њима је проблем што се мисао о неповерењу у политику владе и читавог западног света преноси Фејсбуком и другим мрежама, а они су их правили да би утицај ишао у контра правцу. То може бити занимљиво, али није важно.
Јер, не питају се гониоци „путиноваца“ да ли би резултат био другачији да се то (не)расположење шири од уста до уста, како се ширило миленијумима. Или: да ли је за то стање „заслужнији“ Путин као алтернатива или антинародне радње које су суштина чињења демократских влада.
Чињенице су, ипак, много суровије. „Ја не кажем да нема више демократије. Али кажем да се крећемо ка стању које зовем постдемократија“, говорио је новинару Шпигла Колин Кроуч, писац значајне књиге „Постдемократија“(2003). „Под тим подразумевам стање у ком све институције демократије додуше и даље постоје – и биће чак делимично и ојачане – али је из њих испарила политичка енергија. Оне су само празне љуштуре.“
Две деценије касније, они који стоје иза празних љуштура су спремни да за то – кажњавају грађана. Да их стално надзиру. И држе у страху. А за све је крив Путин. До судњег дана.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 18, 2022
