Pročitaj mi članakNakon najave Donalda Trampa da će se američka vojska povući iz Sirije, Džoš Rogen je za Vašington Post napisao “kako su SAD na sjeveru arapske zemlje uzeli naftu, koju američki predsjednik sada namjerava dati Irancima”.
Истина је да су Курди сјеверно од Еуфрата заузели нафтна поља Омар, али постоји низ нерјешивих проблема око њихове експлоатације, што ће се показати када на ред дођу преговори и статусу курдске мањине на сјеверу земље. Чак и ако оставимо по страни да су та поља смјештена на територијима арапских племена од којих су се два највећа, Ал-Шајтат и Багара, приклонили влади у Дамаску, Курди с овим пољима не могу урадити дословно ништа. Но, послушајмо што пише Џош Роген?
„Постоји пуно добрих аргумената за одржавање америчке присутности у Сирији након пада Исламске државе, али предсједник Трамп изгледа да не вјерује у ниједан од њих. Можда ће се одупријети својој жељи за повлачењем када би знао да Сједињене Државе и њезини партнери контролишу готово сву нафту. Ако Сједињене Државе оду, та ће нафта вероватно пасти у руке Ирана. То је један од циљева шире америчке мисије у Сирији, која се проводи због иранског експанзионизма, спречавања нове избјегличке кризе, борбе против екстремизма и заустављања утицаја Русије на регион. Сједињене Државе имају озбиљне националне безбедоносне интересе да осигурају да сиријски предсједник Башар Ал-Асад, руски предсједник Владимир Путин и Иран не протјерају Америку из Сирије и прогласе пуну побједу”, пише Џош Роген, као да та нафта треба бити америчка, а не руска или иранска, док је она заправо власништво свих сиријских народа, укључујући Курде.
„Но, Трамп је више пута рекао како ти послови нису одговорност Сједињених Држава и обећао је извући око 2000 америчких војника из Сирије”, наставља амерички новинар.
„Изаћи ћемо из Сирије, врло брзо. Нека се други сада брину о томе”, рекао је раније током ове недеље Доналд Трамп.
„Прошлог мјесеца је Трамп рекао како, иако мисли да су убојства која чине Русија, Иран и Асад у Источној Гути хуманитарна срамота, он нема намјеру учинити ништа, јер је наша мисија “уништити ИДИЛ и вратити се кући. Ипак, то је у супротности са ставовима министра Матиса, који је крајем прошле године изјавио како ће трупе остати како би спријечиле “ИДИЛ 2″ и стабилизовале ситуацију. Бивши државни тсекретар Рекс Тилерсон је у јануара (сијечњу) најавио пет дугорочних циљева америчке политике у Сирији, укључујући лишавање сиријског режима оружја за масовно уништење и рјешавање политичког сукоба. Обећао је да ће Сједињене Државе задржати војну присутност у Сирији како би били сигурни да ИДИЛ не може поновно настати”, пише Џош Роген за Вашингтон Пост.
„Али ако се Трамп с тим не слаже и тражи политику у Сирији која одговара његовој кампањи, можда би се требао сјетити да се стално жалио да смо у Ираку “требали задржати нафту”. Наравно, не можемо и не бисмо требали узимати или задржи сиријску нафту, али у Трамповој идеји има зрно истине. Контрола нафте једини је утицај којег данас имамо у Сирији. Имамо ових 30% Сирије, који су вероватно давали 90% предратне производње нафте. Ово је утицај”, рекао је Давид Адесник, директор истраживачког одјела Фондације за обрану демократије.
„Људи који држе територије с нафтом нису америчке трупе, већ већином курдске снаге које су обучене и наоружане од Вашингтона, заједно с локалним сунитским арапским комадантима који се одупиру нападима владиних и иранских снага. Асадов режим и Иран имају стратегију да преузму сву земљу коју је Асад једном контролисао, укључујући и део који садржи најврједније енергетске ресурсе Сирије. Штовише, у мају (свибњу) се очекује да ће Трамп повући Сједињене Државе из иранског споразума, што значи да ће поновно увести америчке санкције на иранску нафту. Било би врло контрапродуктивно предати Ирану надзор над Сиријом која у исто вријеме садржи огромне количине нафте”, наставља амерички новинар.
Чагај Зоријел, генерални директор израелског Министарства за обавјештајне дјелатности, рекао је да “ако Сједињене Државе и савезници намјеравају зауставити иранско ширење у региону, та мисија мора започети у Сирији”.
„Ако постоји истинска преданост да се САД супротставе Ирану, то на првом мјесту треба учинити у Сирији. Ако то не буде учињено у Сирији, изгубићемо ту кампању. Присутност америчких снага је врло важна. То Вашингтону купује мјесто за столом за којим се одлучује о будућности Сирије”, рекао је Зоријел.
„Ако америчке јединице оду, Курди ће вероватно склопити договор с режимом и препустити суните Асадовој окрутности. Затим ће се Иран преселити у то подручје, стварајући свој копнени мост од Техерана до Бејрута. Ако Трамп нема праву стратегију за Сирију, он нема праву стратегију ни за Иран”, пише Џош Роген.
„Иран претвара своју мрежу, своју осовину отпора у војску отпора регије”, рекла је Мелиса Далтон, виша сарадница у Центру за стратешке и међународне студије.
Она је рекла како Иран сада у региону има више од 250 000 бораца који су директно или индиректно под његовим утицајем.
„Сиријски опозициони лидери траже од Сједињених Америчких Држава да раде с Курдима и локалним комадантима сунитских Арапа како би консолидовали контролу над ослобођеним подручјима и помогли им у организацији локалне управе. Они који су се борили против Исламске државе не желе живјети под владавином Асада и Ирана”, изјавио је Муаз Мустафа, извршни директор такозване “Сиријске ванредне радне групе”, невладиног удружења која ради с такозваном “сиријском опозицијом”.
„Невероватно је важно да са свим овим богатим нафтним подручјима не завршимо у ситуацији у којој се морамо извлачити и да Ирану у суштини узме земљу, нафту и оснажи свој копнени мост који гради унутар земље. Узели смо нафту и морамо је задржати”, рекао је Муаз Мустафа.
Овим завршава чланак Џош Рогин за Вашингтон Пост. Наравно Рогин потпуно из вида губи немогућност сарадње арапских вођа и Курда, што смо појаснили у чланку о устанку Арапа против курдских милиција у Ракки. Јасно је да је највећа брига Рогина, боље речено изреалског лобија у Сједињеним Државама и Израела, присутност Ирана у Сирији. Међутим, она је већ зацементирана копненим коридором на граничном пријелазу од Ал-Кваима у Ираку до Ал-Букамала у Сирији, гдје Иран гради део пута који ће повезати Ирак с Деир Ез-Зором и даље до Дамаска и Бејрута.
Но, чланак почиње с нафтом. Што су заузели Курди? Нафтна поља Омар, која без сумње садрже највеће резерве нафте у земљи. Али, Трамп није толико глуп да не види колико као улог за преговарачким столом та поља заиста вриједе.
Она су смјештена на територију на којем живе Арапи и Курди тамо неће моћи владати. Друго, бушотине и цијела инфраструктура је запуштена, а дијелом разорена у борбама против ИДИЛ-а. Но, чак и да данас могу покренути производњу, коме и како ће Курди продавати ту нафту?
Можда је Трамп био толико мудар да погледа или од обавјештајних служби тражи карту нафтне инфраструктуре у Сирији и видио је следеће.
Дакле, од самог сјевероистока Сирије до рафинерија у Хомсу се протеже један нафтовод који спаја тамошња поља с рафинеријама у Хомсу, Баниасу и извозним терминалима у Латакији и Тартусу. Четири крака нафтовода из поља Омар воде до станице Т2, гдје се спајају и велики нафтоводом се код Палмире придружује гасоводу, који опет иду до Хомса и даље према обали како је приказано на карти.
Дакле, курдске ЈПГ милиције, па чак и арапска племена, увијек ако САД успију задобити њихову наклоност, што им до сада није пошло за руком, немају што радити с овим бушотинама. На истоку је Ирак у којем погранично подручје надзире шиитска Хашд Ал-Шааби армија, на југу је сва потребна инфраструктура за транзит и прераду нафте, а на сјеверу је Турска.
Чак и ако су Ердоган и цијела његова породица куповали украдену сиријску нафту од терориста “Исламске државе”, могућност да исту сурадњу успоставе с курдским снагама у Сирији не постоји. Анкара би тако давала новац својим заклетим непријатељима, који би доларима из турске државне ризнице куповали оружје, али не само лако пешадијско или противтенковско, него све што се може наћи на црном тржишту. Постоји минимална вероватност да понеки прекупац од Курда купи цистерну или двије сирове нафте, али је извоз великих размјера немогућ. Постоји један огранак који испоручује довољне количине за град Камишли, али тамо гранични пријелаз с Турском надзиру сиријска војска, локалне НДФ и кршћанске милиције. Шиити у Ираку ће пријечити сваки покушај слања пошиљки нафте од стране сиријских Курда и ЈПГ милиције не могу рачунати на попустљивост Ирака. Истина је да је једина карта на коју САД могу играти уцјењивати сиријску владу и забранити јој да располаже овим ресурсима, али их не могу користити и новцем од ове нафте створити Сиријски Курдистан.
СИРИЈСКА ВОЈСКА ОСЛОБОДИЛА СВЕ ГРАДОВЕ Источне Гуте https://t.co/6nYWQmDMiC
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 31, 2018
Ако постоји могућност да Ердоган ступи у савез с ПКК и ЈПГ милицијама и Ирак дозволи испоруке сиријске нафте преко своје територије и кроз ирачку инфраструктуру, онда можемо говорити о “јаком адуту” којег су Курди и САД добили заузимањем нафтних поља Омар. Како је овај сценариј знанствена фантастика, Доналд Трамп је можда одлучио да је бесмислено бацати новац у сиријски бездан, без икакве могућности да ишта промијени.
Наравно, овакви и слични чланци какве је објавио Вашингтон Пост ће се и даље појављивати, али је једини разлог због којег према многима треба очувати америчку војну присутност у Сирији страх Израела од регионалног јачања Ирана, што је процес којег је немогуће зауставити. Чак и ако САД изађу из нуклеарног споразума, Русија, Кина и Европска унија су рекли да за њих споразум вриједи све док ИАЕА и друге међународне агенције за надзор нуклеарне енергије буду тврдиле да Техеран поштује све његове одредбе. Стога повлачење америчких трупа из Сирије и није немогућ сценаријо, али тада треба пажљиво гледати како ће Трамп даље поступати у директном сукобљавању с Ираном. Што се тиче приче с нафтом, она је пренапухани мит од којег за сада нитко нема користи, а Курди и Арапи могу имати користи од те нафте једино у договору с владом у Дамаску.
