Прочитај ми чланак
Вазалне државе и данак империји
Одувек су кроз историју велике империје имале два једноставна циља: да покоре што више држава и да их што више експлоатишу. И данас је то тако, ништа се није променило, постоје империје и постоје вазалне државе које су зони интереса дотичних сила.
Вековима је вазалство спроводјено оружаном силом или макар очигледном војном претњом. Велике империје су имале моћ да војно сломе мање и слабије државе, мада су углавном више волеле да то обаве дипломатским путем, односно да слабије државе и краљевтсва постану вазалне државе које плаћају данак.
Вазалне државе су свој данак давале у новцу, благу, сировинама или људима, војницима, а најчешће у свему томе заједно.
Империје су волеле освајања али не и ратове. Ратови су скупи и ратна срећа зна бити варљива. Зато су империје прво дипломатијом а онда претњом покушавале да освоје друге државе и ставе их у вазални однос. Дипломатија се спроводила кроз стварање такозваних војних савеза, унија, или мировних уговора, у којима су се вазалне државе обавезивале на уступке и плаћања према империји. Ратоборне државице и независни народи који се нису слагали са идејама новог поретка су била силом или милом дисциплинована. Силом је то спроводјено кроз санкције и војне кампање, а милом кроз промену унутрашње власти и доводјење марионетских влада и лидера који ће радити у интересу империје.
Овакав модел подјармљивања света траје скоро пет хиљада година, почев од старе Кине, па преко старог Египта, античке Грчке и Рима, до средњовековних царстава, преко викторијанске енглеске и Совјетског савеза па све до савремене Америке и Нато пакта.
Технологија и развој комуникација су омогућили савременим империјама да са много мање новца и средстава управљају вазалним државама. Уз то, савремене вазалне државе често нису ни свесне подредјеног односа са империјама јер се кроз читав економско и политички модел умрежавања света то све чини скривено и допадљиво људима. Еуро Атлантске интеграције, Евроазијска унија, Пакт за стабилност, Нато пакт, само су неки од романтичних назива за успостављање доминације империја над малим и слабим државама.
Задатак марионетских режима и политичких партија у тим вазалним државама је да својим градјанима стварност представе ружичастом уместо сивом, и да је губљење суверинетета нације и народа у ствари остваривање индивидуалних слобода у оквиру „слободног и отвореног тржишта“, у окриљу „слободног и отвореног друштва“. Само либерални фанатици и убедјени социјалисти верују да такво нешто постоји, отворено тржиште и отворено друштво. У стварности постоје само богатија и сиромашнија друштва. У првима, веће су шансе да живите комфорније и да се мало боље професионално реализујете, али не и да удјете у горњу хијерархију старих политичких аристократија и плутократија. У сиромашним друштвима све вам је сужено осим сна да живите у богатом друштву, јер вам се тај сан моћним медијима само експандира и потенцира, како би довели политичку елиту на власт која ће те снове подгрејавати као јучерашњу сарму, док држава све своје главне концесије предаје богатим државама и имепријама.
Нови начин освајања и успостављања вазалства
Савремене империје су промениле систем ратовања и освајања сировина са других територија. Раније су превасходно радиле топовима и бајонетима, данас то раде са новцем, лобирањем и поткупљивањем политичких елита, улагањем мање новца да би добили много више новца од концесија, уз креирање народне сагласности кроз систем образовања и невладиних организација да се постане вазална држава. Данас се велике државе и империје рекламирају као места пожељна за живот, као обећани рај за домородце из вазалних држава.
То се данас зове инвисибле софт wар – невидљиви меки рат или тиха окупација. И савремене вазалне државе немају много шанси да се одупру таквима моделима ратовањима, јер се земља по земља систематски осваја систематским радом кроз декаде. Ако погледате ко данас влада вашом земљом, пронаћићете да су ти лидери и та политичка елита врло блиски светским центрима моћи, што они и не скривају, а ако погледате карту света, врло лако ћете видети инетересне сфере великих империја и пактове у које су се савремене вазалне државе само уклопиле.
Раније је рат измедју земаља и вазални однос био базиран на одмеравању снага и принуди силе. И вазална држава се држала свог положаја док год не процени да је имеприја ослабила, па онда дигне буну, поведе рат или једноставно откаже покорност империји, или у случају доласка нове државе силе, њој се приклони. Док год су становници неке државе били вазали друге државе, они су то подносили и роптали, чувајући своју националну свест и независност ума и мишљења, своју националну идеологију. И чим се укаже прилика, та национална свест се будила и ревитализовала.
Само у ретким случајевима су империје успевале да у потпуности једну вазалну државу и ментално и духовно промене, услед репресије или куповине душа, као што су то Турци османлије чиниле на Балкану, где су свима хришћанима који се потурче давали градјанске олакшице, за разлику на пример од старих Римљана, који су такодје потплаћивали народне лидера, али код којих се тешком муком добијао статус римског градјанина, ако ниси то родјењем постао.
Савремени модел вазалства се променио. Данас велике империје имају другачији приступ. Шире се делује и на много дубљим нивоима. Данас се од вазалних држава кроз образовну, законодавну, културну и медијску пропаганду покушавају створити сателитске државе, народи који свесно и вољно хоће да гравитирају својој новој матици – империји која их је културно, духовно и економски покорила.И најчешће најслабији духом јуре ка новој матици, звала се она Европа, Еуро Азија или Америка.
И питате се шта ту није у реду, ако је то добро за људе који верују да је то у реду. Неки Хрвати хоће, на пример, да постану Немци и да имају немачки животни стандард и законе, а да по мало говоре и хрватски ако им Немци то дозволе, Срби би да постану америчка 53 држава, лочу јефтино пиво и једу хамбургере и гледају ријалити док бучно навијају. У томе за њих продане душе нема ничег лошег, на први поглед. Није сваки народ у стању да сачува свој идентитет, многи народи су се кроз историју цивилизације утопили у веће народе, силом или милом. Углавном силом, мало је ко хтео милом да изгуби свој идентитет, некако је људима битно да знају ко су и одакле су.
Није лоше изгубити идентитет за медиокритете, јер су они и онако склони прилагодјавању. И нестајању, јер Бог не воли страшљивце и слабе, јер ако се у мањим стварима као што је име и презиме, порекло и корени, човек плаши, како ли ће се тек плашити да уради веће духовне ствари. Како да се човек приближи Богу, како да спасе своју душу, како да се избори са грехом у себи ако ако нема храбрости, ако нема себе.
Бог не воли кукавице.
Зато је Бог наградио народе који су имали храбрости да очувају своје име, наградио их је да трају кроз векове.
(Башта Балкана)
