(RT)

На данашњој глобализованој геополитичкој великој шаховској табли често се игра интересантно сложеним и заобилазним начинима. Такав је текући случај надвлачења између САД, Велике Британије и ЕУ, с једне стране, и Русије и њених савезника, с друге стране.

Фигуре су покренуте: понекад пешак с једног поља пређе на следеће, понекад ловац зажди право преко шаховске табле, чак и скакач на свој покварен начин…Таква је игра „Арктичког рата“ на помолу, игра у којој наизглед неповезани догађаји почињу да добијају смисао када тачке тачно спојимо.

Први круг, Сирија: Путин: 1 / Обама: 0
Прошлог септембра, амерички председник Барак Обама је доживео дипломатски и политички пораз, руски председник Путин га је својим рукама бацио на струњачу у сиријској кризи са њеним трагичним грађанским ратом који је однео стотине хиљада живота.

О аутору

Адриан Салбучи је политички аналитичар, аутор, спикер и радио и тв коментатор из Аргентине – www.asalbuchi.com.ar

Заједно са Ираком, Либијом и Ираном, Сирија чини тврди антиционистички фронт муслиманских земаља Блиског Истока ( и шире, ако убројимо Малезију).

Дозвољавајући себи да буде увучена (опет !) од израелских себичних националних интереса и АИПАК-а, Америчко-израелског комитета за односе са јавношћу (AIPAC – American Israeli Public Affairs Committee ), Бела кућа се упетљала у опасну дипломатску гужву с Русијом и њеним савезницима, овај пут преко Сирије.

У 2013 ово се огледало у Обамином “ све опције су на столу“ звецкању оружјем у име Америци све непријатнијег савезника, Израела, који је Обаму приморао да сувише испружи врат кроз прозор, нарочито када су такозвани сиријски борци за слободу показали своју крајњу суровост, тактике масовних убистава, везе са Ал Каидом и када су осумњичени за употребу саудијско-израелског хемијског оружја против цивилног становништва у Дамаску.

Када су ствари претиле да се отму контроли, у току састанка Г 20 у Русији ( од свих места ! ), стварност је коначно приморала САД да одступе. Тада је престиж Русије и Путина досегао врхунац, а Обамин пао за још једну степеницу на његовом путу да постане још један „lame-duck“ амерички председник.

Други круг: Постављање клопке за Русију?
Дакле, усред сиријске кризе и проглашеног пораза САД на састанку на врху Г 20, како је само благовремено испало појављивање брода „невладине организације за заштиту животне средине“ Гринпис, Arctic Sunrise, да се деси баш …у Русији !

Посада Гринписовог брода, на челу с америчким капетаном Питером Вилкоксом инсценирала је иритантан јуриш на „Прирасломнају“, платформу за вађење нафте и гаса у власништву и под руковођењем државне руске компаније, гиганта Гаспром, недалеко од арктичке обале Русије и унутар њене ексклузивне економске зоне.

Видео снимци пола туцета од неких 30-так  Гринписових „ратника за заштиту животне средине“ из 18 држава, како висе, као специјалци, на руској нафтној платформи, постали су ударне вести светских медија.

С обзиром да Гринпис није невина еколошка организација, већ невладина организација која систематски и на пригодне начине служи геополитичким интересима Велике Британије (и самим тим, САД), човек је у искушењу да многе њихове акције види као део логике „велике шаховске табле“. Да ли је њихова еколошка ревност често параван МИ6, НСА, ЦИА шпијунских активности?

Зар није чудно, да, док Гринпис прави ларму против потенцијалне руске штете по животну околину (узгред, нема нема било какве врсте контаминације нафтом која би потекла са Прирасломнаја нафтне платформе), он никада не спроводи медијски атрактивне препаде на, рецимо, неку платформу БП-а, Ексона или Шеврона ?

Ово је посебно сумњиво с обзиром да ови западни нафтни гиганти имају једноставно страшан историјат загађивања, као што је катастрофа “Deepwater Horizon” нафтне платформе БП-а у Мексичком заливу 2010, “Exxon Valdez” на Аљасци у 1989. или Шевронових три деценије масовног загађивања у Еквадору, потврђеног некад, опет и наново ?

Гринпис је такође громогласно ћутао када је лондонски Гардијан у 2003 известио да је Министарство одбране Велике Британије „одбило да каже да ли је било дубинских нуклеарних бомби на британском ратном броду HMS Sheffield, потопљеном у Фолкландском/Малвинском рату“ а од стране аргентинских снага током рата против Британије 1982.

Дакле, док је сумњиво тих кад су у питању амерички и британски загађивачи, Гринпис има историјат веома бучне ратоборности када се ради о земљама чији лидери раде ствари против глобалних геополитичких интереса Велике Британије/САД.

Свет памти, на пример, како је Гринписов брод “Rainbow Warrior” покушао да заустави француске нуклеарне тестове у Пацифику, на Муруроа атолу у 1985. Није успео, пошто га је Генерални директорат спољне безбедности Француске тајно потопио пре него што је могао да омете француску војску. И – гле изненађења ! – амерички капетан Питер Вилкокс је тада био капетан и „Ратника дуге“ ( “Rainbow Warrior”). Видесмо ли неки образац овде ?

Русија је, међутим, за разлику од Француза 1985, била хладне главе у септембру прошле године. Запленила је “Arctic Sunrise”, силом га одвукла у луку Мурманск на Арктику и промтно, на више месеци,  бацила екологијом инспирисану посаду у затвор.

А сада замислите какав би медијски циркус САД/Велика Британија уприличиле, да је Русија, следећи француски лош пример, наредила потапање Гринписовог уљеза као Француска тада…

Која халабука ! Скоро да можемо замислити наслове: „Ауторитарна и еколошки некоректна Русија игнорише основна људска права групе љупких мирољубивих еколошких активиста из 18 земаља.“

Западни медији би уживали у давању Путину једне велике „Нуле“, да укаљају растући руски углед. Али, не: Русија је само наредила да се брод и посада ухапсе због пиратерије на пучини. Опет, САД/Велика Британија: 0 / Русија: 1.

Од тада, Гринпис лиже ране голом лажју. На пример, пошто су два члана „Arctic Sunrise” били аргентински држављани, Камила Специале и Мигуел Перез Орси, Аргентина је једноставно малтерисана врло скупом пропагандном кампањом која укључује тв рекламе и џиновске постере двоје младих одраслих особа, уз натпис: „Затвор за покушај да се избегне изливање нафте ? Нечувено!“

Истина је ,међутим, да не постоји изливање нафте, нема опасности од загађења. Опет, не би ли требало да, у Канади основан, у Холандији базиран и од САД/Велике Британије финансиран Гринпис мало више гледи на прљаве и компаније загађиваче у својој земљи, а не да забада нос у Арктик ?

Трећи круг: Трка за Пол
Не, не мислим на анти-руски ракетни „одбрамбени“ систем  НАТО-а одобрен од Пољака (Poles – игра речи, прим. прев.) НАТО-а у њиховој родној Пољској. Мислим на Северни пол !

Јер, последњих неколико месеци, мачка гребе и уједа да бегне из пословичног џака, откад су откривени напросто огромни ресурси испод Арктичког океана. Процене се пењу на 90 милијарди барела нафте (20% светских резерви, 13% светских испорука), 1,67 трилиона кубних метара природног гаса (30% светских резерви), плус платина, злато, калај, плус…

Једна од најагресивнијих земаља од свих које полажу право на територијални суверенитет над свим тим богатством јесте Канада. Мање као стварна држава, више као изданак британске круне и амерички мостобран на Арктику. Јасно се може осетити Ујка Семов дах иза територијалних претензија Канаде.

Затим је ту и НАТО-ов савезник Данска, која потражује кроз своје гренландске територијалне пројекције, слаб савезник Норвешка и, природно, ту је суперсила Русија, која је заправо побола своју заставу на дно Арктичког океана тачно на Северном полу. И Канада тврди да је Северни пол њен. Авај ! Јадни Деда Мраз, хајде да се надамо да одатле није исељен пре Божића.

Као што историја стално показује, једини језик који савез САД/Велика Британија разуме јесте језик силе или претње њом.

Дакле, председник Путин је врло промишљено наредио да се од 2014 јача присуство и одбрана Русије преко целе њене огромне арктичке сфере интересовања: „Највиши приоритет владе је да заштити своју безбедност и национални интерес“, његовим речима.

У последњих неколико месеци, Русија је почела да ствара нове арктичке војне јединице, обнавља своје војне базе у архипелагу Новосибирск и Земљи Франца Јозефа, које су напуштене после распада бившег Совјетског Савеза. Почела је и обнову кључних аеродрома у региону, укључујући и оне на острву Котељни, што подразумева и да градови Тикси, Нарјан-Мар и Анадир буду спремни за повећан број војног особља и повећане логистичке потребе.

Десет руских ратних бродова и ледоломаца на нуклеарни погон је сада оперативно у том региону, надгледајући кључне бродске путеве које повезују Атлантски и Тихи океан, укључујући и луке као што је Мурманск – где “Arctic Sunrise” лежи мирно усидрен.

Јасно, Арктика је веома много на радарском екрану глобалне велике шаховске табле. Оно што ће се тамо десити у наредних неколико година имаће огроман значај с обзиром да ће маневрисање и релативно позиционирање сила у сукобу такође помоћи њиховом консолидовању присуства у региону и широм света.

Када су у питању нафта и гас, САД и Велика Британија су очигледно одлучиле да милитаризују истраживања нафте, експлоатацију и бродске путеве. Управо као што су урадиле на Јужном Пацифику са британском нуклеарном базом на Фолкландима/Малдивима и са америчком моћном Четвртом јужноатлантском флотом са ниском њених војних база дискретно расутих по Парагвају, Аргентини, Чилеу, Колумбији и другим земљама региона.

Зато што ту лежи други, чак чвршћи и богатији регион: Антарктик, који није само море, већ цео континент центриран на Јужном полу.

Заиста, оно што се у нашем сложеном свету дешава у спеченим пустињама Арабије, Либије и Ирака, у бесконачним степама Азије, у врелим џунглама Африке или на ветровитим пампасима Јужне Америке има утицаја – мада, индиректног – на овај нови фронт, који бисмо могли описати као долазеће поларне ратове.

Ратове који укључују народе суперсила, њихове савезничке земље, еколошке НВО истурене испред глобалне елите; нафту, гас и гигантске компаније које их експлоатишу, и, природно, банкаре што вуку конце одозго – далеко изнад Броја 10 у Даунинг стриту, далеко изнад Беле куће, Јелисејске палате и штаба Гринписа у Амстердаму.

(Изјаве, ставови и мишљења изнети у овом чланку су искључиво ставови аутора и не представљају нужно она РТ.)

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић

Oznake: arktik, Grin pis, nafta, Rusija, SAD, severni pol