„У хотелу у Тителу су пре пет година боравили радници који су градили „Јужни ток“. Међу њих стотину била су и двојица радника из Оренбурга… Један од њих ми је рекао да га је комшиница, једна бака, заветовала да нађе гроб њеног брата који је погинуо 1944. године као пилот на Сремском фронту. И он се обавезао. Када ми је то споменуо, одмах сам му рекао да ћемо га наћи“, прича Светозар Иконов, председник Друштва српско-руског јединства у Тителу.

Животна прича Василија Рошчепкина је занимљива, а његови подвизи и херојство опевани су у руским песмама, описани у књигама и новинским чланцима.

Родом је из села Плешаново које је касније, у његову част, преименовано у Рошчепкино. Главна улица носи његово име, као и пионирски одред. У суседном селу Александровка подигнута му је биста, а и школа у том месту је названа њему у част.

Светозар Иконов, новинар Бора Отић и двојица Рошчепкинових земљака су после потраге по сремским гробљима успели да пронађу његов гроб у Сремској Митровици и о томе обавесте породицу.

Први траг на који су наишли било је Спомен-обележје Крило у Лаћарку, подигнуто у знак сећања и у славу погинулих пилота. То је крило војног авиона са звездом петокраком, испод којег је постављена спомен-плоча. Неки чак тврде да је управо ту пао Рошчепкинов авион Ил-2.

Рошчепкин и још неколико погинулих бораца прво су били сахрањени у порти православне цркве у Лаћарку, касније на локалном гробљу, а потом су посмртни остаци пренети на гробље у Сремској Митровици.

Оренбургшка јавност је с одушевљењем примила вест да је после 75 година пронађен споменик хероја Рошчепкина. О томе су обавештене оренбуршке власти и породица са којом је Иконов и данас у контакту. Склопљено је пријатељство за цео живот.

Иконов и Отић планирају да ускоро посете родно место хероја Рошчепкина и његову породицу и сниме документарни филм о њему, који ће представити на Фестивалу словенских земаља. Део филма биће сниман у Русији, а део у Србији, каже Иконов, који би већ ове јесени требало да путује у Оренбуршку област на позив породице славног пилота.

Рошчепкин је, прича Иконов, погинуо 30. октобра 1944. године у бици против бројније немачке ваздухопловне армаде. Како им је испричао очевидац те битке, тадашњи партизан на том делу фронта, био је то тмуран, магловит дан – видљивост је била лоша.

Рошчепкин је био најмлађе дете у породици. Његов отац Дмитриј погинуо је од руку Белогардејаца, неколико месеци пре рођења сина, 1922. године, а мајка је остала сама са петоро деце које је требало извести на пут.

Одмах по завршетку Оренбуршке ваздухопловне школе Рошчепкин је отишао на фронт.

„Он је проглашен за Хероја Совјетског Савеза у јулу 1944., а у октобру је погинуо. Русија има 11.700 хероја, а он је то признање заиста заслужио“, додао је Иконов.

Према његовим речима, Рошчепкин се борио на Брјанском, Вороњешком, Донском и Украјинском фронту. Био је и тешко рањен, али чим се опоравио вратио се на фронт и послат је у Југославију.

До почетка јануара 1944. имао је преко 120 успешних борби, а немачки подаци говоре да да је имао чак 220 ваздухопловних окршаја против непријатеља, наводи Иконов.

Био је страх и трепет за немачку силу, а учинио је велика патриотска дела, истиче Иконов. Добио је највиша руска признања.

Рошчепкин је учествовао и у биткама за ослобођење Харкова и Белгорода, а занимљиво је да је у бици за Вороњеж учествовао и његов старији брат – Иван на копну, Василиј у ваздуху. Браћа нису знала да су на истом задатку. Иван је, нажалост, погинуо. Сазнавши за то Василиј је у знак сећања на свог брата написао на авиону: „За отаџбину! За Стаљина! За мог брата!“.

Нажалост, ни Василиј се није вратио са фронта, али зато Србија и Русија чувају сећање на њега и његове храбре подвиге.