Шта је заједничко већини конфликата и спољнополитичких догађаја у модерном свету? Без обзира да ли говоримо о рату у Украјини, Сирији, Ираку, преврату у Египту, савезима Латинске Америке, ресурсима на Арктику или обележавању ослобођења Београда од нациста – сви битнији мањи и већи догађаји у домену спољне политике могу се гледати кроз призму односа, тј . сукоба, између Вашингтона и Москве.

Не само да се могу, већ се сви ти догађаји често баш тако и гледају. То је пак потврда о постојању неког новог  Хладног рата, конфликта који још увек није на онако ниским „температурама“ какав је био у време СССР-а, али је итекако уочљив. Кључна карактеристика је ово – готово сваки догађај који је добар по Русију је лош по САД и обрнуто (што целокупном спектру светских збивања и даје тај елемент конфликта на релацији Вашингтон – Москва).

Сукоб који доминира спољном политиком

Понекад можда ни не идемо за тим, али спољна политика почела се све више сводити на оквире овог сукоба – свуда. Тешко је уопште пронаћи неки догађај да је сам по себи „неутралан“, да се не тиче ове две силе. Постоје, али не у првом плану, због чињенице да је САД још увек далеко шири актер од Русије. Тако на пример Русију не брине превише зашто САД шаље војску у земље западне Африке – да помогну око епидемије еболе или да трајно осигурају своју додатну војну присутност? Москву то не занима јер је ван домена њихове сфере интереса.

Дакако, овде говоримо о сфери „интереса“, а не „утицаја“. Руска сфера утицаја је поприлично скучена, још увек, упркос чињеници да је Русија знатно ојачала и опоравила се од шокантних година транзиције из совјетског модела (штогод је совјетски модел у последњим годинама био) у тржишни капитализам. Но, руска сфера интереса је врло широка и простире се од Блиског истока, северне Африке, преко Европе (нарочито Европе) па до Латинске Америке.

Америчка сфера интереса се пак добрим делом до сада већ трансформирала у сферу утицаја. Но, без обзира о којој сфери причали, руска је велика, али америчка је досегла своје границе самом чињеницом да и ова планета има границе. Но, сфера утицаја увек је под индиректном опасношћу потенцијалних сфера интереса, што чини САД и Русију идеалним кандидатима за глобално такмичење (уз честе трагедије које су нуспроизвод таквог такмичења).

Погледајмо пример Европу, она је без сумње под великом доминацијом америчке сфере утицаја. Тај утицај је вишеслојан, унутра имамо све од пропагирања подобних власти, економских интереса до директне контроле територије (НСА масовна шпијунажа, праћење свега што се дешава унутар сфере). Но, колико је сфера утицаја чврста? Како ће се одржати? Који јој је рок ​​трајања?

Ширење сфере утицаја на сферу интереса

Заиста нема неких назнака да би земље Европе могле почети „прелазити“ на другу страну, под руску сферу утицаја, но то не значи да амерички стратези – који су одрадили огроман посао – због тога мирно спавају. Украјина је била изузетак, тамо се покушало извести некакво пребацивање са Запада на Москву, али – очекивано – то није могло да прође. Истина, било је незгодно, САД је морао овог пута пуно више „запети“ да би се Украјину задржало на страни Запада. Пре 10 година је то било релативно лако, безболно, без насиља, једна „класичном“ наранџастом револуцијом у којој су се поједине корумпиране индивидуе из украјинске хронично корумпиране политичке сцене приказивале као какви спаситељи народа (Тимошенко и друштво).

10 година касније то је постало већ пуно озбиљније. Овог пута шарени балони и заставице нису били довољни (јер се и народ већ полако уморио од тога), а и правило вреди да се наранџаста револуција, која је сама по себи увек празна и лепо јој изгледа само омот, не може спровести по истој методи на истом месту два пута.

Погледајмо тај украјински сценарио из перспективе САД-а. За њих је то стварно био један опаки изазов, нешто што их је поприлично разбудило и довело до непријатне спознаје да је њихова сфера интереса „нападнута“. Русија није никакво „невинашце“ у овој игри, далеко од тога – Москва је разрадила план, план који је укључивао милијарде за развој украјинске економије под условом да Украјина пређе у њихову сферу – овог пута утицаја (у интересној већ јест).

Тадашњи председник Виктор Јанукович је ћутао све до последњег трена, мада је очигледно већ неко време био упознат са плановима и жељама Кремља да се Украјина укључи у руску сферу, Царинску Унију. Тада је за време самита у Виљнусу пред ЕУ колегама слегну раменима и рекао како је дошло до мале промене плана, да ће се приступање ЕУ пакту сада замрзнути, а Украјина ће се окренути Русији јер јој се тамо интереси више уклапају.

Није нешто био еуфоричан Јанукович због тога, јер прелазак на страну Русије и јест прагматизам, нешто што заправо нико не би баш јако волио, али је потенцијално исплативије, то је чињеница. Русија има ресурсе, има и довољно новца да га убризга у своју стратешку спољну политику, али јој у исто време још пуно тога недостаје.

Питање имиџа и приоритета

У првом реду недостаје јој „имиџ“, оно нешто чиме САД – па и дан данас – већ годинама као магнет привлачи све широм света. У неким поједностављеним терминима – Русија зна направити одличну далекометну ракету, изнимне прецизности и разорне ефикасности, али је не зна запаковати. Уложити ће милијарде рубаља на израду, тестирање, конструкцију, и онда ће у самој завршници тоталном аматеру с неколико сати Фотошопа дати да изради промотивни каталог врло осредњег квалитета.

То је дакако банални пример (и помало безвезан – што ће уопште ракети промоција?), Али није овде прича о ракети, ово је прича о приступу. Русија је још поприлично трома и не схвата важност неких ствари у којима, с друге стране, САД има далеко више искуства и знања. Неки ће рећи како је реч баш о томе, о искуству, да ће Русији требати још доста година да достигне ту „ниво“. То не звучи баш уверљиво – зашто би јој требале године? Не говоримо овде о развоју унутрашњих технолошких капацитета, говоримо о нечем што је сасвим просто, говоримо само о начину гледања на неке ствари. Да би Русија то променила не требају јој године, требају јој само способни људи који схватају то.

Такви су, често, баш по тим питањима (имиџа и бранда државе) образовани на Западу где је образовање већ неко време ставило тежиште на неопипљиве ствари као што су утисак, искуство, осећај итд. То најбоље можемо видети у привреди и економији, где се уместо производа често продаје „искуство“ тог производа (бесмислено, али ако су потрошачке масе бесмислене саме по себи, смисао се ипак намеће). Но, проблем по Русију (и многе друге земље) је и тај да ће ти нови стручњаци образовани на Западу у процесу (не увек, али често) постати и лојални том Западу. На крају неће добити младе стручњаке који ће им поправити имиџ већ петоколонаше који ће им срушити режим.

Каже руски тајкун Михаил Ходорковски, за један локални медиј, како санкције „неће срушити Путина“ те како чека на „буђење средње класе“. Те две приче се заправо добро допуњују. Шта то значи? Да би Русија морала мењати имиџ себе за оне своје људе који би тек морали мењати њен имиџ према свету? Отприлике, да. Јер руска средња класа, чијим се успоном воли хвалити и Путин и цела његова номенклатура, доћи ће руске власти главе пре или касније зато што су им корумпирани тајкуни дражи – не зато што нужно глорификују корупцију (како ко) већ зато што је статус „тајкун „нешто готово чаробно у очима средње класе – то је можда једини прави статус који брани од понирања назад у доњу класу.

Руски класни проблем

Средња класа у државама као што је Русија ретко егзистира у једном трајном амбијенту, већину времена проводи на опстанак у том статусу. Наиме, када говоримо о средњој класи, толико популарном термину, онда и ту средњу класу можемо диференцирати. Говоримо ли о нестабилној средњој класи коју сталну чекају разне замке или о земљи која је толико узнапредовала да је живот у средњој класи релативно сигуран од распада? Русија је ипак земља са средњом класом првог облика, оном нервозном која ужива у свом садашњем статусу, али не зна до када ће то потрајати. Додворавање таквој класи је јако тешко, јер она не пита за начин, већ за исход. Та и таква средња класа одобрити ће и најгоре и најопасније политике ако увиђа да од њих има интереса.

Ово није памфлет са циљем глорификације пролетаризације – многи ће се сложити да је „средњокласни“ живот најпожељнији и најудобнији. Многи људи ни не би вољели бити припадници горње, капиталистичке, класе, многима то звучи као превелики стрес. Но, морамо то још једном поновити – какве средње класе? Колико она може бити „удобна“ ако је нестабилна, ако се у њу упада и из ње испада великом брзином (што је типично за данашње развијене економије Запада)?

Чим Ходорковски и њему слични толико жељно очекују „устанак средње класе“ у Русији, знамо о каквој средњој класи је заправо реч. Може ли руско вођство у међувремену (тог времена можда и није тако пуно) створити стабилност средње класе? Може пробати, на томе очито и раде, сав тај руски заокрет конзервативнијој политици је делимично настојање у том правцу (уз ону мисао да се конзервативно опире променама, а „шетање“ међу класама – према доле – представља промену која руску средњу класу чини нервозном) .

Све то има итекакве везе када је реч о сукобу између САД-а и Русије, јер обе су данас капиталистичке државе и интереси су им врло слични. Но, унутрашњи систем(и стабилност истога) увелико ће одредити и њихове спољнополитичке способности, целу ту причу око сфера утицаја и интереса.

Русија се итекако треба прибојавати властите нестабилне средње класе (или буржоазије) јер преко ње се једино може вршити процес дестабилизације споља. Готово сви ти велики лидери руске нервозне буржоазије су у дослуху са САД-ом, то је потпуно природно и то ће надолазеће конфликте итекако одредити.

Амерички класни проблем

С друге стране, САД свој „класни проблем“ последњих година решава масовном пролетаризације (у смислу кретања из горње у доњу класу, понајвише из више-средње и ниже-средње класе у радничку класу, не у оном класичном смислу речи „пролетаризације“ у којем ситни власници капитала, предузетници и слични постају радници, тј. пролетери). Шта је остало од америчке средње класе, оне која је свој комплетан животни стил пројицирала у остатак света? Готово ништа, она више данас постоји у серијама него у стварности. То је заправо одличан показатељ да је капитализам ипак предвидљив систем који се креће према неким већ раније установљеним фазама.

САД је најнапреднија капиталистичка сила света (либертаријанске полемике око тога колико је ово заиста „прави“ капитализам су добродошле, али у домену стварности, развој капитализма у САД-у уопште није споран) и у САД-у се класне миграције можда и најбоље осећају. Од три класе две се стално смањују, а трећа незаустављиво буја. Капиталистичка класа се смањује из године у годину, а онима који у њој остају стално се повећава богатство. Тако да имамо све моћнију и моћнију класу америчких капиталиста, али бројчано све мању.

Средња класа постоји јер воли сама себе тако називати. У стварности на снази је жестока пролетаризације која се види кроз све већи број породица у којима оба родитеља раде по целе дане, по неколико послова. Донедавно су се исцрпљивали до изнемоглости како би се спасило животни стил који се традиционално сматра средњокласним. Но, до данас су се ствари још и погоршале – данас многи раде до изнемоглости како би одржали своју основну егзистенцију.

И док се у Русији тек отварају нови периоди капиталистичких фаза, САД је данас тамо где је Русија била пре отприлике тачно 100 година – у предреволуционарној фази. Дакако, не говоримо о комешању на улицама и пропагирању радикалних политичких теорија, тога у САД-у на већем нивоу дефинитивно нема. Говоримо о нечем сасвим другом, о чистој неминовности.

Количина рада америчког радника, количина његове продуктивности (и исцрпљености), повећава се без прекида. Но, постојао је једна паралелни тренд због којега су многи и пристајали на све већу и већу ниво експлоатације. До 70-их година прошлог века са повећањем рада повећавале су се и плате. Радили су више, али и зарађивали више, а живот је – илузија или не, није важно – изгледао све раскошнији.

Трајни напад на америчко радништво од 70-их до данас

Но, средином 70-их дешава се једна трагедија по америчког радника – захтеви рада се повећавају, али не и плате. Од онда па све до данас тај тренд је константан – људи раде све више и више, а на крају имају све мање и мање. Ништа чудно, дапаче, капитализам функционише баш по тој основи и то нам је потврда да капитализам у САД-у итекако постоји и да се креће врло предвидљиво.

Зато је САД данас, технички, у пред-револуционарној фази. Ако сав тај нагомилани пролетаријат данас једва преживљава, сутра већ неће моћи. Када се то деси, револуција обично избија као природна реакција, не као политички индукована доктрина.

Али америчке власти тврде да се тржиште рада одлично опоравља, да се стварају нова радна места брже но икад? То је тачно, али само на папиру. У стварности се поставља питање каква су то нова места? Какви су радни услови? Колика је дугорочна сигурност тих нових радних места за кризом погођено америчко радништво? У суштини – нису баш добра, а то ће још и додатно повећати фрустрацију оних који су прошли кроз процес брзе пролетаризације у САД-у.

Још један врло забрињавајући тренд у САД-у: повећање БДП-а не доводи до повећања прихода домаћинства, штавише, ове две ставке се данас разилазе. Где одлази сав тај силни новац? С једне стране у све богатију капиталистичку елиту, а с друге на амерички лов сфере утицаја широм света (С чијим новцем се наоружавају исламистички милитанти у Сирији?) Поједини марксистички теоретичари критиковали су Октобарску револуцију 1917 тврдећи како „није природно“ да се она деси тамо и тада, јер би се заправо. по логици развоја капитализма – требала десити у најразвијенијим капиталистичким земљама (што царска Русија дефинитивно није била). Штавише, исти су тврдили како ће се због тога и распасти.

Знајући како су социјалистичке револуције 20-ог века завршиле, тешко је не сложити се да су исти били у праву. Но, ако су били у праву, то је разлог више за помније посматрање процеса у САД-у, јер тамо имамо најразвијенији стадијум капитализма и радништво које брзо губи тло под ногама – то је увек био „уџбенички“ примјер теорије о избијању аутентичне револуције.

Русија и САД, чекање на велике класне проблеме

Шта сфере утицаја и интереса с почетка овог текста имају везе са класним кретањима у Русији и САД-у? Све – јер понекад је добро запитати се „чему све то“? Чему потреба за доминацијом територија, земаља, ресурса итд? Добрим делом се ствар своди на контролисање унутрашњег стања спољним добитком. Из те перспективе САД је у знатно лошијем положају јер нема што превише више ни присвајати ни освајати, а унутрашња ситуација му ипак није добра, штавише.

Где на овом физички ограниченом свету уопште намкнути простора за нова ширења тржишта? За додатну експанзију сфере утицаја која је заправо други назив за ширење тржишта? САД више готово да нема где, а то су јако непријатне вести за опстанак САД-а. Осим … можда, Русија?

И то је то, један од главних разлога зашто данас постоји сукоб између САД-а и Русије. Период који сада посматрамо своди се на игру (не баш пасивног) чекања: или ће пре избије револуција у САД-у (у тренутку каквог већег економског слома) или ће руска средња класа свргнути сопствену власт како би отворила врата америчкој сфери утицаја на њихово обострано задовољство.

Било би јако тешко рећи која од тих опција ће се догодити пре и када, али на крају нешто од тога ће се сигурно догодити. Појединац не мора бити поборник нити једне теорије, нити социјалистичке нити капиталистичке, да увиди како такав сценарио има поприлично логике.

(Адванце, Д. Марјановић)

Ознаке: analiza, SAD, америчка средња класа, геополитика, класни сукоби, Русија, руска средња класа