Pročitaj mi članak

Rusija: Lideri NATO-a ignorišu rizike nuklearnog rata

0

Ruski izaslanik u SAD upozorio je da sile NATO-a ne tretiraju rizik od nuklearnog rata sa velikom ozbiljnošću, tvrdeći da Zapad, a ne Moskva, hoda po ivici usred tenzija koje su bile konkurentne Kubanskoj raketnoj krizi 1962.

У интервјуу за Newsweek у четвртак, руски амбасадор у Вашингтону, Анатолиј Антонов, осудио је западне званичнике за „навалу очигледног лажног представљања“ московске нуклеарне доктрине и очигледног недостатка забринутости око потенцијала за термонуклеарну размену која би окончала цивилизацију.

„Садашња генерација политичара НАТО-а очигледно не схвата озбиљно нуклеарну претњу“, рекао је Антонов, додајући да је то због тога што лидери у војном блоку и даље погрешно тумаче ризик од нуклеарног рата, руски званичници „никада нису зауставили наше напоре да постигнемо споразуме који ће гарантовати да неће доћи до катастрофалне конфронтације”.

Наша земља је та која је последњих година упорно предлагала америчким колегама да потврде да у нуклеарном рату не може бити победника, па до њега никада не би требало да дође.

Амерички званичници, у међувремену, инсистирају да је Русија та која је актуелизовала нуклеарни план, при чему су и министар одбране Лојд Остин и председавајући Здруженог генералштаба генерал Марк Мили оптужили земљу за „звецкање нуклеарном сабљом“ након прошломесечног медијског интервјуа са руским министром спољних послова Сергејом Лавровом, који је тврдио да је ризик од атомског рата „озбиљан, стваран и не смемо га потценити“.

Руски председник Владимир Путин суочио се са сличним оптужбама након што је прогласио статус узбуне московских нуклеарних снага убрзо након покретања „специјалне војне операције“ у Украјини крајем фебруара. Он је тада рекао да је тај потез покренут „агресивним изјавама“ чланица НАТО-а и „непријатељским економским акцијама против наше земље“ – мислећи на поплаву западних санкција уведених као одговор на напад Русије на Украјину.

Међутим, Антонов је одбацио оптужбе Остина и Милија као део „неосноване… пропагандне кампање“ и наставио са детаљима о сопственој нуклеарној политици Русије, у којој се наводи да такво оружје може бити распоређено само „као одговор на употребу оружја за масовно уништење против Русије и њених савезника, или у случају агресије на нашу земљу, када је угрожено постојање државе”.

Коментари изасланика уследили су недељама након што је бивши руски председник и премијер Дмитриј Медведев – који сада служи као заменик председавајућег Савета безбедности Москве – упозорио на нова нуклеарна распоређивања у балтичком региону у случају да нордијске државе Шведска и Финска буду примљене у НАТО. Обе земље су више пута изразиле интересовање за придруживање, а очекује се да ће поднети пријаве за чланство негде у наредним недељама.

Нуклеарна тензија између Вашингтона и Москве је у сталној ескалацији последњих година. Под Трамповом администрацијом, Вашингтон је одустао од Споразума о умереним нуклеарним снагама (ИНФ), кључног пакта о контроли наоружања потписаног у данима хладног рата који је ставио чврста ограничења на америчке и совјетске нуклеарне бомбе и ефикасно елиминисао читаву категорију бомби. Поред потпуне забране ракета средњег домета, споразум је такође ограничио број бојевих глава које свака страна може да распореди у било ком тренутку и створио широк спектар инспекцијских протокола.

Трамп је такође био близу да поништи значајан споразум Нови СТАРТ, један од последњих преосталих споразума о контроли наоружања који ограничава два највећа нуклеарна арсенала на свету, али његов наследник је успео да спасе споразум у координацији са Путином.

Када је председник Џорџ В. Буш био на власти почетком 2000-их, Вашингтон се повукао из споразума о антибалистичким ракетама (АБМ), још једне мере која је имала за циљ да смањи ризик од нуклеарне размене са ограничењима на системе одбране од ракета. Иако је такво оружје наводно намењено у одбрамбене сврхе, супериорност против АБМ-а коју је остварила једна страна могла би да повећа шансе за нуклеарни удар, пошто лидери могу постати уверени да ће системи спречити „заједно осигурано уништење“ и омогућити једнострану победу.