Istraga britanskog parlamenta o libijskom fijasku upoznala nas je sa onim što je trebalo da bude očigledno od početka, od 2011. (za neke od nas je i bilo[1]) – da je vojna operacija zapadnih zemalja za „zaštitu“ civila u Bengaziju bila samo maska za ono što je postalo još jedna užasna operacija „promene režima“.

Истрага британског парламента о либијском фијаску упознала нас је са оним што је требало да буде очигледно од почетка, од 2011. (за неке од нас је и било[1]) – да је војна операција западних земаља за „заштиту“ цивила у Бенгазију била само маска за оно што је постало још једна ужасна операција „промене режима“.

Извештај комитета за спољне послове В. Британије потврђује да су владе САД и западних земаља преувеличавале опасност од угрожавања људских права коју је представљао либијски лидер Гадафи, а затим хитро претвориле „хуманитарну“ мисију у војну инвазију која је довела до свргавања и убиства Гадафија, остављајући за собом политички и социјални хаос.

Значај овог извештаја лежи и у томе што показује колико мало је поука извучено из фијаска у Ираку, где је администрација Џорџа В. Буша подстицала и фалсификовала обавештајне податке којим је оправдавана инвазија Ирака и убиство Садама Хусеина. У оба случаја, лидери Велике Британије нису заостајали ни корак, а мејнстрим медији су углавном одиграли улогу непрофесионалних пропагандних гласила, уместо да представљају будно око у служби правовременог и истинитог обавештавања јавности.

Данас смо сведоци још опаснијег понављања овог обрасца, огледаног у демонизацији руског председника Владимира Путина, дестабилизовању руске економије и притисцима за „промену режима“ у Москви. Током најновије пропагандне оргије против Путина, буквално ни један од мејнстрим медија не показује ни трунку уздржаности нити обраћа пажњу на упозоравајуће лекције из Ирака и Либије.

А у Русији су опасности у космичким пропорцијама веће чак и од случајева Ирака и Либије, а додали бисмо и хаотичне пројекте „промене режима“ у Украјини и Сирији. Помисао на политички хаос у Москви – са екстремистима који се боре за власт и контролу над шифрама за употребу нуклеарног оружја – требало би да коначно убризга неки осећај одговорности код западних политичара, али то се не дешава.

Када је реч о Путину и Русији, то је иста стара хипербола и фалсификат којима је обманута јавност о „опасности“ од Садама Хусеина и Моамера Гадафија. Као што је Џорџ В. Буш лажно представљао измишљено оружје за масовно уништавање Садама Хусеина као опасност за САД, а државна секретарка Хилари Клинтон бесрамно називала Гадафија „геноцидним“, званичници и политички аналитичари САД приказују Путина као неко чудовиште из цртаних филмова или некаквог новог Хитлера.

И као што су људима у САД Њујорк тајмс, Вашингтон пост и остали мејнстрим медији појачавали пропаганду о Ираку и Либији – уместо да је доводе у питање и истражују – ови наводно журналистички ентитети обављају исту работу са Русијом. Најважнија разлика је што се сада ради о могућем нуклеарном уништењу[2].

Како наводи нови британски извештај о Либији, војна интервенција В. Британије – заједно са САД и Француском – заснивала се на „погрешним претпоставкама и непотпуном разумевању“ реалности унутар Либије, што укључује недостатак разумевања улоге исламских екстремиста у предвођењу Гадафијеве опозиције.

Другим речима, Гадафи је говорио истину када је оптужио побуњенике око Бенгазија да су се међу побуњенике инфилтрирали исламски терористи. Западни медији, укључујући и америчке, изврнули су Гадафијев позив да се елиминишу ови елементи у тврдње да он има намеру да направи покољ међу тамошњим цивилима, организујући стампедо у УН да се одобри операција која би их заштитила.

Овај мандат је затим претворен у изговор да се десеткује либијска војска и отвори пут побуњеницима против Гадафија да заузму главни град, Триполи, заробе, муче и убију Гадафија.

Игнорисање доказа о тероризму

А било је доказа о терористичкој природи побуњеника против Гадафија и пре него што је дошло до ове „промене режима“, као што постоје и о овима који покушавају да свргну Башара ал Асада у Сирији. Како су Џозеф Фелтер и Брајен Фишман пре рата у Либији написали у свом извештају за Центар за борбу против тероризма у Вест поинту: „Сиријска и либијска влада деле забринутост са САД када је у питању насилна салафистичка/џихадистичка идеологија и насиље које спроводе њихове присталице.“

У свом извештају под називом „Страни борци ал Каиде у Ираку“ Фелтер и Фишман су такође анализирали документацију ал Каиде заплењену 2007. у којој се налазе лични досијеи милитаната који су се сјатили у Ирак да ратују. Документација открива да је источна Либија (база побуњеника против Гадафија) била легло бомбаша самоубица који су долазили у Ирак да би убијали америчке војнике.

Фелтер и Фишман су написали да ови тзв. Синџарски записи откривају да, док су Саудијци сачињавали највећи број страних бораца у Ираку, Либијци су представљали далеко највећи контингент, мерено по глави становника. Ови Либијци су у највећем броју долазили из градова на истоку Либије.

Фелтер и Фишман су написали да „највећи број Либијских бораца који су у Синџарским записима навели своје место боравка били су из североисточног дела земље, нарочито из обалских градова Дерна 60,2% (53) и Бенгази 23,9% (21)“, додајући следеће:

„И Дерна и Бенгази су дуго били повезани са исламистичким милитантизмом у Либији, посебно током побуне исламистичких организација средином 90-их… Једна група – Борци за Либију… – тврдила је да у својим редовима има и авганистанске ветеране“ муџахедине које је ЦИА подржавала у борби против совјетских трупа у Авганистану 80-их, међу њима и оснивача ал Каиде Осаму бин Ладена из Саудијске Арабије.“

„Побуне у Либији (90-их) постале су невероватно насилне”, пишу Фелтер и Фишман. „Гадафи је користио борбене хеликоптере, прекинуо телефонске везе, струју и снабдевање водом Дерни, уз познату тврдњу да милитанти ‘заслужују смрт по кратком поступку, као пси’“.

Верује се да су неки значајни лидери ал Каиде који делују у Пакистану дошли из Либије. На пример, „Атијах“ који је предводио антиамеричку ратну стратегију у Ираку је идентификован као Либијац, Атијах абд ал Рахман.

Атијах је захтевао стратегију стварања „живог блата“ за америчке снаге у Ираку, купујући време за ал Каидине штабове да обнове своју снагу у Пакистану. „Продужавање рата (у Ираку) је у нашем интересу“ написао је Атијах у писму у којем прекорева јорданског терористу Мусаба ал Заркавија за његове пренагљене и несмотрене акције у Ираку.

Ово писмо је пронашла војска САД након погибије Заркавија у ваздушном нападу јуна 2006.[3], [4]

Скривени мотиви

Ова стварност била је позната америчким званичницима пре војне интервенције западних земаља у Либији 2011. године, а ипак су опортунистички политичари, укључујући државну секретарку Клинтон, видели Либију као театар у којем ће остварити своје снове о изградњи чврсте спољне политике или за постизање других циљева.

Неке од јавно објављених порука електронске поште Клинтонове показују да је француски председник Никола Саркози био више заинтересован за заштиту француске финансијске доминације у бившим афричким колонијама, као и да заграби већи удео у либијском нафтном богатству, него за добробит народа Либије.

У електронској поруци коју је 2. априла 2011. упутио лични саветник Клинтонове, Сидни Блументал, објашњава се да је Гадафи имао план да искористи своје залихе злата за „успостављање пан-афричке валуте“, односно да „понуди афричким земљама франкофонског подручја алтернативу за француски франак“.

Блументал је додао: „Француски обавештајци су открили овај план непосредно након почетка побуне и то је био један од фактора који су утицали на одлуку Николе Саркозија да Француска нападне Либију.“ Још један одлучујући фактор, према објављеној електронској пошти, била је жеља Саркозија да „добије већи удео у либијској производњи нафте“.

За Клинтонову је првенствени мотив за инсистирање на „промени режима“ у Либији био да демонстрира своју супериорност у оном што су њени саветници назвали „паметна моћ“ тј. коришћење америчких бомбардера и других средстава принуде, попут санкција, за спровођење диктата САД у другим државама.

Њена размена порука у Стејт департменту[5] открива да су њени помоћници видели рат у Либији као прилику за проглашавање „доктрине Клинтон“, али је тај план пропао када је председник Обама дошао у центар пажње након пада Гадафијеве владе августа 2011.

Међутим, Клинтонова није пропустила ни секунд прилику да приграби славу 20. октобра 2011. након што су милитанти заробили Гадафија, содомизовали га бајонетом и затим убили. У ТВ интервјуу славодобитно је прокоментарисала Гадафијеву смрт досетком – дођосмо, видесмо, он умрије.

Међутим, њена еуфорија није дуго трајала јер је хаос захватио Либију. Нестанком Гадафија и његовог широко секуларног режима исламски милитанти су проширили своју моћ широм земље. Неки су били терористи, како су на то упозоравали и Гадафи и аналитичари Вест поинта.

Једна исламистичка терористичка група је напала конзулат САД у Бенгазију 11. септембра 2011, када су убијени амерички амбасадор Кристофер Стивенс и још три припадника америчког особља, инцидент који је Клинтонова назвала најгорим тренутком њене четворогодишње службе на месту Државног секретара.

Како се насиље ширило, САД и остале западне земље напустиле су своје амбасаде у Триполију. Некада просперитетна земља са многим социјалним установама, Либија је потонула у стање пропале државе са супротстављеним милицијама сукобљеним око територије, док је Исламска држава искористила вакум власти да успостави упориште око Сирта.

Иако Клинтонова више воли да опише Либију као „радове у току“ него још једну пропалу „промену режима“, напори САД и УН да успоставе нову „владу јединства“ у Либији наишли су на чврст отпор многих либијских фракција. Од априла, такозвана Влада националног јединства успоставила је само слабашно присуство у Триполију, на западу Либије, док је парламент који се налази у источном граду Тобруку не прихвата.

Претходних дана снаге лојалне генералу Халифи Хафтеру, који је лојалан парламенту на истоку, преузеле су контролу над неколико нафтних постројења упркос гневним протестима западних земаља, укључујући САД, В. Британију и Француску. Међутим, западним земљама је преостало мало кредибилитета у Либији – која не само да се у прошлости суочила са колонизацијом већ је гледала како јој је војна интервенција САД, В. Британије и Француске донела сиромаштво, патњу и смрт.

Невешта интервенција

Британски извештај само наглашава колико је преварна и невешта била интервенција. Како описује британски Гардијан[6], „интервенција Дејвида Камерона у Либији вођена је без одговарајуће анализе обавештајних података, увукла се у остварење необјављеног циља, промену режима, а избегнута је морална одговорност да се помогне у обнови земље након свргавања Моамера Гадафија“, како се наводи у оштром извештају Комитета за спољне послове.

„Пропусти су довели земљу у стање пропале државе на ивици општег грађанског рата“, додаје се у извештају. Извештај је резултат парламентарне истраге, попут Чилкотове истраге о рату у Ираку и углавном понавља критике упућене интервенцији коју је водио Тони Блер у Ираку, а може да буде једнако поражавајућа по спољнополитичку оставштину Дејвида Камерона.

Раније, ове године Камерон је напустио место премијера након референдума „Брегзит“ који је одредио да Британија изађе из ЕУ, чему се Камерон супротстављао. Ове недеље Камерон је такође напустио и место у парламенту.

Иако су Блер и Камерон макар лично осрамоћени због својих улога у ове две пропале инвазије за „промену режима“, у САД је било мање одговорности. Није било свеобухватних испитивања политичких пропуста који су довели до ратова у Ираку и Либији (иако су спроведена истраживања о лажним тврдњама Буша о оружју за масовно уништавање у Ираку и Обаминим пропустима да на одговарајући начин заштити конзулат САД у Бенгазију).

У америчким мејнстрим медијима још је мање било одговорности, где на пример уредник уредничког избора Вашингтон поста Фред Хајет, који је извештавао о непостојећем ирачком оружју за масовно уништавање као опште познатој чињеници, и данас ради исти посао, спроводећи сличну пропаганду, која је превршила сваку меру, против Русије.

Нови хладни рат

Као и приликом фијаска у Ираку и Либији, креатори политике САД настављају да игноришу или да уклањају америчке обавештајне аналитичаре који поседују информације које би могле да посеју сумњу у ескалацију непријатељства према Русији.

Чак и када је Обамина администрација зацртала овај нови хладни рат са Русијом током претходне две године – што у перспективи може да кошта америчке пореске обвезнике билионе долара и која крије опасност термонуклеарног рата – није донета Национална обавештајна процена која би имала консензус 16 америчких обавештајних агенција о стварној опасности од Русије, како тврде обавештајни извори.

Неименовани извор је навео да је кључни разлог зашто процена није донета то што су креатори политике САД желели алармантније извештаје од оних које су обавештајни аналитичари били спремни да саставе. „Они (обавештајни аналитичари) ово називају (узбуну око Русије) политичком, а не чињеничном“, навео је извор. „Они немају намеру то да направе, тачка. Једноставно, не желе да лажу.“

Извор је додао да су аналитичари хтели да објаве колико је Путин био кооперативан на бројним осетљивим и стратешким пољима, попут обезбеђивања споразума о предавању сиријског хемијског оружја и убеђивања Ирана да прихвати уска ограничења за свој нуклеарни програм.

„Израел има нуклеарно оружје и лудог лидера“ навео је извор о израелском премијеру Бењамину Нетанијахуу. „Да није било Путина, човек је могао да је баци (нуклеарну бомбу) на Иран. Он је (Путин) спустио тензије око Сирије. Они (аналитичари ЦИА) нису будале. Ако ћемо истину, морамо да кажемо да је он (Путин) поштедео Блиски исток многих невоља.“

Обавештајни аналитичари САД такође су могли да укључе и своје процене о томе да ли су сиријски побуњеници – а не Асадове оружане снаге – користиле гас сарин у близини Дамаска 21. августа 2013. и да ли је украјинска војска – а не побуњени етнички Руси – оборила малезијски авион на лету МХ 17 изнад источне Украјине 17. јула 2014.

Ове две пропагандне теме које оптужују Сирију и Русију бесомучно су провлачили мејнстрим медији и разни интернет медијски ратници. Ове две теме су биле основа за пројекат „промене режима“ у Сирији и нови хладни рат који су подржале земље запада. Да су амерички обавештајни аналитичари демантовали ове теме у Процени, вредно пропагандно средство би било раскринкано и дискредитовано.

Такође, у светлу два британска парламентарна извештаја који подривају пропаганду која је коришћена за „промену режима“ у Ираку и Либији, ако би се десило слично признање лажи о Сирији и Русији – ударац кредибилитету западних земаља могао би да буде разоран.

Уместо тога, наде званичног Вашингтона су положене да америчка јавност неће да схвати образац обмане и да ће људи да наставе да игноришу чувено упозорење које је Џорџ В. Буш трагикомично изокренуо: „Превари ме једанпут, срам … срам те било, превари ме … па не можеш да испаднеш будала поново.“

Роберт Пери (Robert Parry, 1949) је амерички истраживачки новинар који се прославио текстовима о афери „Контра Иран“, пишући за АП и Њузвик осамдесетих година прошлог века. Основао је Consortium for Independent Journalism 1995. године, независни новински сервис који стоји иза сајта Consortium news. Његова последња књига је „America’s Stolen Narrative: From Washington and Madison to Nixon, Reagan and the Bushes to Obama“ (2012).

[1] https://consortiumnews.com/2011/032511.html

[2] https://consortiumnews.com/2016/09/12/the-existential-madness-of-putin-bashing/

[3] Део текста „продужавање рата“ у преводу Центра за борбу против тероризма војне академије Вест поинт налази се овде https://consortiumnews.com/wp-content/uploads/2016/09/prolongingwar.pdf

[4] Комплетно писмо можете да прочитате овде https://consortiumnews.com/wp-content/uploads/2016/09/atiyah-letter.pdf

[5] https://consortiumnews.com/2015/07/01/hillary-clintons-failed-libya-doctrine/

[6] https://www.theguardian.com/world/2016/sep/14/mps-deliver-damning-verdict-on-camerons-libya-intervention

Izvor: stanjestvari.com

Oznake: analiza, Vladimir Putin, Irak, Libija, Moamer Gadafi, Robert Peri, SAD, SAD i Rusija, Sadam Husein