Прочитај ми чланак
(globalresearch.ca, Србин.инфо)
После више од две и по године наводне неутралности Израела у сиријском конфликту и фанфарске реторике Сједињених Држава за „промену режима“ у Дамаску, представа је нагло прекинута, да би се показало да је израелски фактор током целог сукоба био главна брига обе земље.
Сва њихова медијска и политичка усмереност на „демократију против диктатуре“, и на интервенцију међународне заједнице на основу „одговорности да се заштити“, да се спречи распламсавање „хуманитарне катастрофе“ у Сирији била је само усмереност на скретање пажње светске јавности далеко од њиховог стварног циља, односно да се заштити сигурност Израела.
Њихов „План А“ је био да спроведу промену у сиријском режиму као своју „велику награду“, и замене га мање опасним и спремнијим да постигне „мировни споразум“ са Израелом, а у случају неуспеха, што је садашњи случај, њихов „План Б“ је био да наставе са „малом наградом“, разоружавањем Сирије од њеног хемијског оружја и тако је лише њеног средства стратешког одбрамбеног одвраћања против огромног израелског нуклеарног арсенала и хемијског и биолошког оружја за масовно уништење. Њихов „План“ се показао неуспешним, али њихов „План Б“ је успео.
Међутим, чињеница да се сиријска хуманитарна криза наставља несмањеном жестином и непрекидним бесним борбама, док Сједињене Државе постепено излазе на крај са великим савезницима Сирије, Русијом и Ираном, као уводом у признавање „легитимности“ статуса кво у Сирији, јесте чињеница која потире све оно што је остало од америчког кредибилитета у сукобу.
Председник Барак Обама је, обраћајући се Генералној скупштини УН 24. септембра прошле године, имао следеће оправдање: „Сетимо се да ово није „zero-sum“ (колико један играч изгуби, толико други добије – прим. прев.) подухват. Ми више нисмо у Хладном рату. Нема више Велике игре да се победи, нити Америка има било каквог интереса у Сирији осим добробити њеног народа, стабилности суседа, елиминације хемијског оружја, као и сигурности да не постане безбедно уточиште за терористе. Поздрављам утицај свих народа који могу да помогну да се дође до мирног решења. „
Овај преокрет од стране САД отклања преостале сумње да је САД икада било стало до сиријског народа и онога што Обама назва његовом „добробити.“
Изражена посвећеност САД „политичком решењу“ кроз сарадњу са Русијом и сазивањем конференције „Женева – 2“ је компромитована њеном наводном немогућношћу да уједини чак и „опозицију“ која је креирана под покровитељством самих САД и „пријатеља Сирије“ и води ка обуздавању тако што наставља подстицање оружаног сукоба са оружјем, новцем и логистиком преко својих регионалнох савезника, Турске и земаља из Арапског залива, што подрива било какво политичко решење и само сазивање конференције „Женева-2“.
Израелска „казна“
У међувремену, неутралност Израела је разоткрио нико други до његов председник, Шимон Перес.
Говорећи на 40-годишљици погибије неких три хиљаде израелских војника који су погинули у рату са Сиријом и Египтом 1973, Перес је открио да је његова држава без сумње највећи добитник сиријског конфликта.
Перес је рекао: „Данас је (сиријски председник Башар Ал Асад) кажњен због одбијања да направи компромис“ (са Израелом) и „сиријски народ ће платити за то.“
Када је по најновијем развоју догађаја постало потпуно јасно да неће бити „промена режима“ у Сирији, нити ће бити постасадовског „Дана после“, и да ће САД, главни гарант опстанка Израела, направити, или је близу томе, да направи „заокрет“ у својој политици виз-а-ви сиријског конфликта и искључи војно решење као „неприхватљиво“, по речима државног секретара Џона Керија овога 6. октобра, Израел је постао нестрпљив и не може више да сакрије израелски фактор у сукобу.
Последњег 17. септембра, главне вести доносе наслов: “ Јавно се предомисливши, Израел позива на Асадов пад “ – извештај који је објавио израелски дневни лист Јерусалем пост, који цитира амбасадора Израела у САД, Мајкла Орена, како каже : „Ми смо одувек желели одлазак Башара Асада, ми смо увек више волели лоше момке које не подржава Иран, од лоших момака које Иран подржава.“
„Највећа опасност за Израел је од стратешког лука који се протеже од Техерана, преко Дамаска до Бејрута. И видели смо Асадов режим као камен темељац у том луку „, Орен је додао.
И то је заправо суштина сиријског конфликта: Демонтажа овог „лука“ је током целог сукоба изражавана стратегија тзв. „Пријатеља Сирије“, који су пријатељи Израела.
Циљ ове стратегије је током целог рата била промена режима, како је то Орен назвао, сиријског „камена темељца у том луку“, који је подржан од стране проиранске владе у Ираку, као и од стране палестинских ослободилачких покрета који се опиру више од шест деценија дугој израелској војној окупацији, или да се на други начин исцрпу ресурси Сирије, инфраструктура и струја,све док не остану без икакве осим опције да се безусловно помире са израелским условима, како је то Перес назвао, „компромисом“ са Израелом као предусловом за повратак од Израела окупиране сиријске Голанске висоравни.
Сиријски непаран број
Овај стратешки циљ је био замагљен осликавањем сукоба – прво као једног од народних протеста који су се претворили у оружану побуну против диктатуре, затим као секташки „грађански рат“, онда као прокси рат у арапско-иранским и сунитско- шиитским историјским поделама и затим као бојно поље сукобљених регионалних и међународних геополитика, али израелски фактор је кључни током целог сукоба.
У супротном, зашто би „Пријатељи Сирије&Израела“ под вођством САД бригали о владајућем режиму у земљи која није богата нафтом и гасом, којих је „слободан“ проток више пута наречен „виталним“ интересом САД , или је нешто од онога што Обама у свом УН говору назва „суштинским интересом“ своје земље – безбедност Израела, још једним од „виталних“ или „суштинских““ значаја, за који су, према његовим речима, „Сједињене Америчке Државе спремне да употребе све елемента своје снаге, укључујући и војну силу, да га обезбеде.“
Крај Хладног рата је отворио „прозор могућности“ да се постигне египатско – израелски мировни споразум, према студији Универзитета у Ослу из 1997. Мировни споразум је потписан 1993., између Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) и хебрејске државе, чему следи израелско-јордански мировни уговор, годину дана касније. За време инвазије на Либан 1982., Израел је неуспешно покушавао да земљи наметне сличан споразум – да није било сиријског „утицаја“, који је прекинуо и спречио сваки такав развој од тада.
Сирија остаје непаран број у арапском миру – чинећи појас око Израела: свеобухватан мир није могућ без Сирије, Дамаск држи кључ чак и за опстанак палестинског, јорданског и египатског мировног споразума са Израелом. Сирија неће бацити овај кључ без повлачења Израелских окупационих снага (IOF) са сиријске и земље других арапских држава и „праведног“ решења „палестинског питања“.
Ово је била сиријска национална стратегија много пре него што су панарапска Баас партија и ал-Асад династија дошли на власт.
Због тога, „план А“ САД и Израела ће остати на дневном реду обе земље, чекајући изгледније геополитичко окружење.
О аутору: Никола Насер је арапски новинарски ветеран из Бирзеита, на западној обали од Израела окупираних палестинских територија.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – Руска странка
