Прочитај ми чланак
(Фонд стратешке културе – Николај МАЛИШЕВСКИ)
Дипломатска иницијатива Москве у односу на предају сиријског хемијског оружја под међународну контролу се врло позитивно одразила на привремену обуставу планова агресије САД на Сирију. Истовремено мора да се схвати да је тај дипломатски успех обезбедио мир Блиском Истоку и читавом свету само привремено, јер се Вашингтон није одрекао својих планова који се односе на Сирију.
У овом тренутку на једном тасу ваге је јавно мњење које је врло одлучно против агресије САД. Ту спадају: а. позиција становништва САД, од кога преко 70%, како показују последња социолошка истраживања, не одобрава позиве Барака Обаме за војна дејства; б. Светско јавно мњење , које у иницијативама Русије види перспективу за излазак из опасног политичког ћорсокака, и које је збуњено америчком „игре са шибицама“ у региону који се и тако назива „буре барута“ читаве наше планете. Нећемо да заборавимо ни званичну изјаву генералног секретара УН Бан Ки Муна, којом је он подржао руске иницијативе.
На другом тасу је жеља администрације САД да по сваку цену започне рат. Међутим, на том путу Америку чекају не само видљиве препреке, већ и „подводно камење“. Скорашњи хемијски напад у близини Дамаска није извела, сада је то сасвим извесно, сиријска државна армија, већ њен противник. И у другим случајевима хемијско оружје су у Сирији користиле нелегалне побуњеничке формације (тако кажу и извештај на 100 страница о хемијском нападу у Хан ал-Асали на северу Сирије, који је Русија предала 19.марта Уједињеним Нацијама, и мајска изјава руководиоца комисије УН у Сирији Карле дел Понте о коришћењу хемијског оружја на бази сарина од стране побуњеника). Односно, постоји основа за бојазан да провокације могу да се понове. Суштина тих провокација је била, и остаје, омогућавање Сједињеним Државама, Француској и другим земљама антисиријске коалиције, које такође поседују резерве хемијског оружја, и то огромне, да наставе да захтевају од Дамаска једнострано разоружавање под претњом неизбежног напада и под изговором да се „боре против тероризма“.
Међутим у Сирији осим хемијског оружја постоји цео низ других могућности за спречавање агресије.
Једна од тих могућности је спремност сиријских снага специјалне намене за операције на територији САД, чији резултат може да превазиђе и најсмелија очекивања. Како саопштава представник Министарства одбране Сирије, на територији САД се тренутно налази што на легалном, што на илегалном положају, неколико стотина чланова сиријских снага специјалне намене „Ал-Ваадат ал-Каса“. Групе за борбу од 3 до 7 људи су снабдевене свиме што је потребно и имају задатак да врше диверзивне операције у случају да Сједињене Државе нападну Сирију. Међу предвиђеним циљевима су објекти управе и инфраструктуре у густонасељеним државама у САД – железничке пруге, електричне централе и подстанице, хидротехнички објекти, нафтни и гасни терминали, војни објекти, међу којима су и ваздушне и војно-поморске базе. Према информацијама извора одлуку је сиријско руководство донело према искуству ратова који су вођени у Југославији, Ираку и Либији, где је чисто одбрамбени прилаз агресији унапред осуђивао страну која је нападнута на пораз.
При том уопште није неопходно да се сиријске снаге за специјалну намену са својим богатим искуством у борбама на територији Израела, Либана и саме Сирије, боре баш на територији САД-а да би им нанеле приметну штету. Уз подршку јединица за специјалну намену Ирана ефикасност диверзантских операција може вишеструко да се повећа, по сразмерама, броју и потенцијалној војно-економској штети по америчког агресора, чији економски интереси постоје у Израелу, Турској, Саудијској Арабији и.т.д.
Саудијска Арабија која представља још једну земљу – активног распиривача рата, не без основа (због вишегодишњег сазревања) плаши се устанка шиитског дела становништва, које чини 15% од укупног броја становништва, расположеног врло проирански (плус подршка припадника исте вере, већином из Ирака, Бахреина и крупних општина Либана). Највећи део саудијских шиита је концентрисан у источној провинцији Ел-Хаса која је због свог положаја на обали Персијског залива и зато што представља главни резервоар саудијске нафте, посебно стратешки важна за Ер-Ријад.
Својеврстан фактор кочења агресије против Сирије је и Египат, где и даље тиња конфликт нових власти са исламистима које подржава Анкара. Агресија САД против Сирије може у сваком тренутку да у Египту распламса грађански рат, што би учинило да Суецки канал постане непроходан за танкере са нафтом. То би, опет, актуелизовало проблем алтернативних путева за доставу нафте, обзиром да пут око Афричког рога (Сомалијског полуострва) додаје времену, потребном за транспорт, још коју недељу, а руски Северни поморски пут, мада представља најкраћи водени пут који је у стању да споји основне економске полове планете (Западну Европу, Северну Америку и Југоисточну Азију) за сада још није припремљен за решавање оваквог задатка.
Економски проблеми који ће се појавити уколико се заиста изврши агресија на Сирију повезани су не само са неизбежним вишеструким растом цена горива, већ и са приближавањем краја долару као светске резервне валуте: у првој половини 2013.године од коришћења долара при спољнотрговинским обрачунима одрекли су се не само Иран и Аустралија, већ и пет од десет највећих светских економија, међу њима и Кина, Јапан, Индија и Русија.
Москва и Пекинг који заузимају позицију број један у свету, по извозу, односно увозу нафте, спремни су да објаве своју одлуку да у било ком тренутку потпуно прекину трговину нафтом са плаћањем у доларима. Ту се крије највећа опасност по САД. Зато тежња да се распламса рат против Сирије и изгледа као покушај да се одложи крах долара. Нису се случајно поклопили јесење заоштравање ситуације у вези са Сиријом и пребацивање са фебруара ове године на јесен, дебате по питању претње техничког банкрота САД-а. Тако да у ствари Вашингтон није баш забринут због помањкања демократије у Сирији, већ због питања о плафону сопственог државног дуга који је од животне важности са гледишта перспективе претварања Сједињених Држава у „државу, неспособну да се сама издржава“…
