Прочитај ми чланак
(Адванце, Al-Akhbar | Reuters | The New York Times | AP | AFP)
Прича о томе како ће сиријска криза бацити целу регију у крвави сукоб ових дана се често користи као један од задњих аргумената империјалистичког строја који још увек трага за могућим поводима покретања војне интервенције против сиријске војске и власти у Дамаску.
Но, када је реч о Либану то нису само флоскуле, сиријска криза већ је створила изузетно опасну ситуацију која би могла прерасти у још један крвави грађански рат.
Да бисмо разумели због чега ових дана врију тензије у северном либанском граду Триполију и на другим местима, морамо се вратити годинама унатраг те појаснити етничку структуру Либана.
Након повлачења француских трупа 1946. па све до избијања грађанског рата 1975. (Који је трајао све до 1990.), Либан је заправо био земља која се могла похвалити својим суживотом разних етничких и религијских група, као и политичком толеранцијом. Наиме, политички систем који је још увек на снази у земљи зове се конфесионализам – укратко, ради се о политичком систему који гарантује заступништво свим сектама. У основној конструкцији истиче се како 64 посланичка места морају припадати Хришћанима и исто толико Муслиманима.
До избијања грађанског рата овај систем осигуравао је знатну стабилност (пре рата био је више наклоњен Хришћанима, у омјеру 6:5, након рата успостављен је однос посланичких места 1:1), а земља је постала истакнута туристичка дестинација. „Швајцарска Блиског истока“, називали су Либан, а главни град Бејрут „Париз Блиског истока“.
Хладни рат, оштра политичка поларизација и доминација про-западних власти довели су до крвавог грађанског рата. Рат је однео око 150.000 жртава у овој малој земљи која данас броји око 4.200.000 становника. За време грађанског рата готово цео простор Либана дошао је под окупацију сиријске војске.
Сиријска војна окупација Либана потрајала је све до 2005. када су букнули масовни протести након атентата на бившег премијера Рафика Харирија. Анти-сиријске, про-западне, политичке странке оптужиле су сиријског председника Башара ал-Асада за атентат, но чврсти докази нису никада представљени. Штавише, многе информације указују на то како Сирија није била уплетена у атентат на Харирија, но тај догађај искориштен је за анти-сиријске протесте. Асаду се нема шта приговорити по питању промптног одговора на анти-сиријске сентименте у земљи, јер је у мање од два месеца од избијања протеста, и према налогу УН резолуције, повукао сву војску с територија Либана.
Историја је записала како је сиријску војску протјерала „Револуција кедрова“, која је заправо била нешто веома слично „наранџастој“ револуцији у Украјини, типична „обојена“ револуција која има за циљ масовним протестима и притиском успоставити про-западну власт.
Наравно, цео процес био је интензивно подржан од стране западних медија. Мада би се могло итекако разговарати о самој магнитуди протеста. На анти-сиријским протестима окупљало се по неколико десетина хиљада демонстраната, но исте године у марту Хезболлах су у Бејруту организовали про-сиријски протест на којем се, према процени Њујорк Тајмса, окупило „више стотина хиљада“, док неки извори помињу и бројку од милион људи.
Шта заправо становници Либана уистину желе, остати ће све до данас предмет дебате. Анти-сиријске групе уједно су и про-западне, док су про-сиријске групе против доминације Запада.
У међувремену шиитска војно-политичка организација Хезболах, увелико подржана од стране Дамаска и Техерана, постигнула је готово митски статус као једина војска која се успешно одупријела израелској агресији. Након 34 дана сукоба у јулу 2006. између израелске војске и Хезболаха уследило је УН примирје и прекид израелске поморске блокаде Либана. Израел је изгубио 121 војника, Хезболлах готово дупло, но упркос томе – не и по мишљењу Израела – овај рат је према многима окончан победом Хезболаха.
Вратимо се сада на актуелности – либанско друштво и даље је дубоко подељено по питању односа према Сирији. Секташке поделе имају знатну улогу, не не у потпуности, кључна политичка подела овде се своди на про-западну и анти-западну политику. Поједине снажне странке, као што је Сиријска Социјал Националистичка Странка (ССНП), заговарају спајање Либана и Сирије. С друге стране екстрема имамо групе као што је „Покрет Будућност“, којег предводи саудијско-либански милијардер и син покојног Рафика Харририја, Саад Харири. Његова странка је најснажнија представница опозиције. Саада Харирија поједини извори оптужују да директно учествује у процесу инфилтрације милитаната у Сирију.
Због свих ових подела, као и због заједничке историје, сваки догађај у склопу сиријског сукоба помно се прати широм Либана. Најновији сукоб у Кусаир подигао је тензије на можда и највиши ниво до сада. Како расту сукоби у суседној Сирији тако долази до све већих сукоба у либанском граду Триполију на северу земље, што нимало не изненађује с обзиром да се у самом граду налази знатна алавитска мањина која безрезервно подржава Асада, док су већина Сунита у граду против.
Најмање 11 особа убијено је током данашњег дана у Триполију, од тога најмање двоје припадника снага безбедности. Данашњи сукоби најжешћи су откако је поново дошло до ескалације у Триполију пре 4 дана. Подсјетимо како су се жестоки сукоби водили и прошлог лета када је била присиљена да интервенишу и војска. Либанска војска строго настоји задржати апсолутно неутралност нарочито када је реч секташким поделама у земљи, но свима је јасно како се ради о слабој војсци што показује и чињеница да израелски војни авиони готово свакодневно крше либански ваздушни простор без икаквих реперкусија.
Око 130 особа је рањено за време данашњих сукоба у Триполију те се очекује како би и број мртвих могао расти. „Између оних који долазе у болницу и оних који добијају лекарску помоћ у кућама, тешко је проценити прави број рањених у сукобу“, рекао је кореспондент листа Ал-Акхбар. То значи да би број рањених, вероватно и мртвих, могао бити још и већи од службених бројки.
Школе, дућани, радње – све је данас било затворено на улицама Триполија док су беснели оружани сукоби између градских четврти, оних који подржавају Асада и оних који подржавају побуњенике.
До великих тензија у граду дошло је још ове недјеље након што се проширила вест како су младићи из Триполија отишли у Кусаир да би се борили на страни побуњеника.
Информације говоре како су исти до сада убијени, заробљени или се налазе под опсадом сиријске војске.
Није прошло ни сат времена откако је широм Либана, регије и свијета, прострујала вест да сиријска војска улази у Кусаир, а већ је почела пуцњава и гранатирање унакрсно између градских четврти Џабал Мохсен, Баб ал-Таббанех, ал-Кубба, и ал-Манкоубинас у Триполију. Десетине породице дале су се у бег.
Војска је на терену, но није успела да заустави насиље. Локални извори говоре како су по граду распоређени снајперисти који убијају људе. Више локалних званичника рекло је данас како ће „битка у Кусаир значити крв за Триполи“.
Како год да битка за Кусаир завршила, насиље у Триполију ће се наставити. Извјесно је да ће војска ипак преузети контролу над Кусаир након више недеља припреме, но то би могло довести до жестоке освете сунитских милитаната против алавитских градских четврти у Триполију. Према задњим информацијама стање у Бјеруту је мирно, но није искључено да би и тамо могли избити сукоби као директан резултат ситуације у Триполију – то се догодило и прошлог лета.
Надаље, информације како Хезболлах сада већ отворено ратује против сиријских побуњеника снажно су подигле тензије широм Либана. Непријатељи Хезболаха већ сада их прозивају да се „боре против Муслимана, а не против главног непријатеља – Израела“, но то се исто може рећи и за све милитанте који се боре против сиријске војске и Ассада.
Једна ствар је сигурна, што брже решење сиријског конфликта изузетно је важно и за Либан, јер продужењем сукоба у Сирији долази до изузетно велике опасности од грађанског рата у Либану. Један од разлога зашто до сада већ није дошло је тај да западним силама у овом тренутку никако не одговара нови рат у Либану, но и то се може брзо променити.
