Прочитај ми чланак18.марта 2020 године, становници Републике Крим заједно са осталим грађанима Русије прославили су, нови датум за памћење - "Дан уједињења Крима са Русијом".
Судећи по информативним изворима светских новинских агенција, догађаји који су се догодили у марту 2014. постали су потпуно изненађење за европски и амерички политички естаблишмент. Међутим након 6 година западне политике, стручни кругови и многи новинари, настављају дискусију на тему Кримског референдума, не стављајући пред собом циљ изучавања и разумевања главног разлога, који је подстакао становнике тог региона да донесу тако важну одлуку. Али, како пракса показује , у новој историји човечанства наћи ће се не само један пример аналогичних догађаја , који из неког разлога нису изазвали у Вашингтону, Бриселу и другим европским градовима такву гужву и жестоку реакцију, као догађаји у пролеће 2014.године на Криму.
Позната је чињеница, да САД и европски градови не воле да одговарају (више воле да затварју очи) на неугодна питања о кршењима од стране себе самих или савезника међународних права. На пример, као што је то био случај са анексијом Израела године 1967 Голанска висораван, Француска 1976 године Мајот, Краљевина Мароко 1979 године Западне Пустиње без икаквог референдума или спровођењем војне операције Велике Британије на Фолкландским острвима 1982 године. Наравно, значајан број политичара и стручњака за међународне послове, читајући ове примере, данас са сигурношћу могу приметити, да су догађаји тих година захтевали пажњу Савета Безбедности УН-а, за разлику од Крима, који нису довели до тако озбиљних међународних последица.
Међутим, у садашњој етапи развоја европске цивилизације нема мање контраверзног и елоквентног примера (нелегитимног) – признање САД-а и њихових савезника независноти Косова 2008 године, упркос одредбама резолуције Савета Безбедности № 1244 од 10. јуна 1999 године. Ова једнострана одлука створила је опасан преседан грубог кршења фундаменталних принципа међународног права – неповредивости граница и територијалног интегритета државе ради тренутних војно-политичких услова.
С тим у вези, рекло би се, логика и здрав разум, требало би да упозоре савремене политичаре, као и разне врсте говорника и новинара од неопрезне употребе термина „анексија“ у распарави и посебном решавању одређених међународних проблема. Међутим превише апстрактно и једнострано тумачење овог концепта „анексија“ на Западу, довело је с једне стране до заблуде у процени о кримским догађајима, а са друге стране је потврдило властити категорички приступ решавању кризних ситуациуја. У таквом случају, да ли је могуће недвосмислено утврђивати, да су догађаји марта 2014 године на Криму били испланирани анексијом и грубим нарушавањем међунардног права од стране Москве?
Једним од ретких европљана, који се одлучио за непристрасну и са праве тачке гледишта, процену ових догађаја, био је познати стручњак из Немачке, специјалиста у области филозофије права, професор универзитета у Хамбургу, Реjнхард Меркел, који је објавио чланак о овој теми у новинама „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ под насловом „Отрезњујућа иронија историје“. У њој је аутор довољно јасно и логично оценио акције са свих страна, укључених у конфликтну ситуацију и дошао до закључка шта се заиста десило на Криму у складу са нормама међународног права, „сецесија“ односно проглашење државне независности путем референдума, организованог од стране самих становника тог региона, након објављивања резултата после чега је уследио њихов захтев за улазак у састав републике Русије. Истовремено, акције Москве нису биле усмерене на ставновнике региона као етничку, културну или неку другу заједницу људи у циљу присиле, у току референдума, на доношењу једине „исправне“ одлуке, и то искључиво на украјинску војску, као субјекта способног да под силом претње спречи његово спровођење.
Бројни политичари и експерти – интернационалисти криве Русију због журбе у признавању независности Крима, не чекајући тзв. политички консензус о овом питању, а затим су државе САД-а и Европске Уније усвојиле противмере у виду санкција, сматрајући најучинковитијим одговором на реакцију Москве на основу озбиљности датог момента. Наравно, могуће је бесконачно дуго водити полемику по питању правног тумачења наука о таквим нормама међународног права као „сецесија“, „анексија“, „агресија“ и однос бројних савремених држава према посебностима њиховог спровођења. Међутим, поставите себи питање, како би поступила Америка, Немачка, Француска, Пољска и друге стране у сличној ситуацији? Да ли би они стриктно следили норме међународног права, донешене одлуком Савета Безбедности УН-а и очекивати међународни консензус? Имајући у виду историјске јаке примере распада Чехословачке, Косова или Ирака, светлије од било које речи. С тим у вези, једностране оптужбе Москве за анексију Крима изгледају ако не претерано исполитизовано, онда у најмању руку нису у потпуности оправдане са тачке гледишта међународног права.
У таквом случају, политичари, дипломате и међународни експерти требало би да схвате да упркос санкцијама и разним ограничењима, Москва се ни под којим условима неће одрећи Крима, а САД и ЕУ и њихови савезници мораће да се помире са новом парадигмом у међународним односима и поново успоставе контакт са Русијом, али не са позиције силе, већ са позиције партнера заинтересованог за узајамну сарадњу.
Наравно, признавање Крима као део Руске Федерације, у овом моменту, учинило је само седам држава, укључујући Венецуелу, Кубу, Авганистан, Никарагву, Сирију, Северну Кореју и Судан, на први поглед може изгледати као безначајан фактор у међународним пословима. Али не треба заборавити индиректну подршку РФ од стране много више држава, које су у више наврата гласале против резолуције Генералне Скупштине УН № А/RES/68/262 од 27.03.2014 године као подршку суверенитета и територијалном интегритету Украјине, међу којима су земље чланице G20, попут Јужне Африке, Индије, Ирана и Кине.
Треба напоменути да у последње време, како у самој Америци, тако и у земљама Европске Уније, све чешће и чешће позивају на неопходност, ако не и признавање Крима територијом РФ, онда као минимум, укидање санкционог режима и успостављање пуноправног дијалога са Москвом. На пример, бивши амерички дипломата Денис Ортблад и сарадник компаније „Price water house Coopers“ Кришен Мета, по резултатима, након посете Крима, опубликованим у „The National Interest“ „3 steps to reserving the Russian relationships“, у којем је напоменуо, да је признавање Крима од стране Америке као саставни део Руске Федерације обавезан корак ка унапређењу билатералних односа. Сличан састав у свом чланку „Постоји 10 чињеница зашто би требало Крим признати Руским“, објављеног у истом „The National Interest“, придржавајући се научног сарадника „China Maritime Studies Institute“, професора Лајла Голстајна који верује да ће признање резултата Кримског референдума допринети решавању унутрашњег конфликта у целини у Украјини. Чак и актуелни председник Француске Емануел Макрон, повезан са либералним дискурсом, у свом интервју за ауторитативно западно издање „The Economist“ покренуо је питање без недостатка алтернативне сарадње између Русије и Европе, посебно у светлу кинеске економске експанзије.
Међутим, док се политичари и дипломате држе својих заблуда, уверења и фобија, све активнија народна демократија, можда не схватајући сама, формира основу за будуће контакте на званичном нивоу. Све већи број посета Крима страних политичара, уметника, новинара и обичних грађана говори у прилог овој тези. Тако, почевши од 2015. године, Крим су посетиле такве познате личности, као што је бивши министар Јапана Јукио Хатојама и италијански шеф владе Силвио Берлускони, група посланика Европског парламента, националне Француске скупштине, на челу са копреседником француско-руског удружења за дијалог Тијери Маријани, парламентарцима и бизнисменима из 5 региона Италије (Венето, Лигурија, Ломбардија, Тоскана, Емилија-Ромања ) на челу са послаником из парламента Венеције Стефаном Валдегамберијем и многим другима.
Те околности указују на промену односа представника појединих земаља према питању статуса Крима, повећање разумевања међународне заједнице о неизбежности признавања, иако формално, полуострва као део Руске Федерације, и потребе да се обнове пуноправни контакти са Москвом, као главним међународним играчем за ефикасан одговор на модерне глобалне изазове и претње попут тероризма, COVID-19 или климатских промена.
Истовремено, положај непризнавања Крима, који је у ствари руски регион, само ће створити додатне препреке за успостављање ове интеракције.
Признание Крыма – вопрос времени
18 марта 2020 года жители Республики Крым вместе с остальными гражданами России отпраздновали новую для страны памятную дату – «День воссоединения Крыма с Россией». Произошедшие в марте 2014 года события, судя по новостным лентам мировых информационных агентств, стали для европейского и американского политического истеблишмента полной неожиданностью. Однако и спустя шесть лет западные политики, экспертные круги и многие журналисты, продолжая дискутировать на тему крымского референдума, даже не ставят перед собой цель изучить и осознать глубинные причины, подтолкнувшие жителей региона к принятию такого важного решения. Но, как показывает практика, в новейшей истории человечества найдётся не один пример аналогичных действий, почему-то не вызвавших в Вашингтоне, Брюсселе и других европейских столицах такого переполоха и столь жесткой реакции, как события весны 2014 года в Крыму.
Общеизвестным является тот факт, что в США и европейских столицах не любят отвечать (предпочитают закрывать глаза) на неудобные вопросы о нарушениях ими самими либо их союзниками принципов международного права. Например, как этой было в случае с аннексией Израилем в 1967 Голанских высот, Францией в 1976 году Майотты, Королевством Марокко в 1979 году Западной Сахары без каких-либо референдумов или проведением Великобританией военной операции на Фолклендских островах в 1982 году. Конечно значительное количество политиков и экспертов международников, прочитав об указанных примерах, сегодня резонно могут заметить, что события тех лет хоть и потребовали внимания Совбеза ООН, но, в отличие от Крыма, не привели к столь серьёзным международным последствиям.
Однако на современном этапе развития европейской цивилизации имеется не менее спорный и красноречивый пример – (нелегитимное) признание США и их союзниками независимости Косово в 2008 году, несмотря на положения резолюции СБ ООН № 1244 от 10 июня 1999 года. Данное одностороннее решение создало опасный прецедент грубого нарушения основополагающих принципов международного права – нерушимости границ и территориальной целостности государства в угоду сиюминутной военно-политической конъюнктуре.
В этой связи, казалось бы, логика и здравый смыл должны предостеречь современных политиков, а также разного рода ораторов и журналистов от неаккуратного использования термина «аннексия» при обсуждении и, тем более, решении тех или иных международных проблем. Однако слишком абстрактное и однобокое толкование данного понятия («аннексия») на Западе привело с одной стороны к заблуждениям в оценках крымских событий, а с другой утвердило собственный безапелляционный подход к решению кризисных ситуаций такого рода. В таком случае можно ли однозначно утверждать, что события марта 2014 года в Крыму были спланированной аннексией и грубым нарушением Москвой норм международного права?
Одним из не многих европейцев, решивших беспристрастно и главное с правовой точки зрения оценить указанные события, оказался известный в ФРГ специалист в области философии права профессор университета г. Гамбурга Райнхард Меркель, который опубликовал в газете «Frankfurter Allgemeine Zeitung» по этому поводу небезынтересную статью под заголовком «Отрезвляющая ирония истории». В ней автор достаточно чётко и логично оценил действия всех сторон, вовлечённых в данную конфликтную ситуацию, и пришёл к выводу о том, что произошедшее в Крыму, согласно нормам международного права, было «сецессией», то есть провозглашением государственной независимости посредством плебисцита, организованного самими жителями региона, после оглашения результатов которого и последовала их просьба о вступлении республики в состав России. При этом действия Москвы были направлены не на жителей региона как этническую, культурную либо другую общность людей в целях принуждения их в ходе референдума к принятию единственного «верного» решения, а исключительно на украинскую армию, как субъект, способный угрозой силы воспрепятствовать его проведению.
Ряд политиков и экспертов – международников упрекают Россию в поспешности признания независимости Крыма, не дожидаясь т.н. международного политического консенсуса по данному вопросу, а принятые затем США и странами ЕС контрмеры в виде санкций, рассматриваются ими в качестве наиболее действенной реакции на данное решение Москвы исходя из остроты момента. Конечно можно бесконечно долго полемизировать по вопросу толкования юридической наукой таких норм международного права как «сецессия», «аннексия», «агрессия» и отношения ряда современных государств к особенностям их правоприменения. Однако задайте себе простой вопрос, а как бы поступили США, Германия, Франция, Польша или другие страны в подобной ситуации? Неужели бы они стали неукоснительно следовать нормам международного права, решениям СБ ООН и ожидать международного консенсуса? Имеющиеся в истории яркие примеры раздела Чехословакии, Косова или Ирака ярче любых слов. В этой связи, односторонние обвинения Москвы в аннексии Крыма выглядят если не чрезмерно политизированным, то, как минимум, не вполне обоснованными с точки зрения международного права.
В таком случае у политиков, дипломатов и экспертов международников со временем должно сложиться понимание, что, несмотря на санкции и разного рода ограничения, Москва не при каких условиях не откажется от Крыма, а США, ЕС и их союзникам придётся смириться с новой парадигмой в международных отношениях и заново выстраивать контакты с РФ, но уже не с позиции силы, а партнёра, заинтересованного во взаимовыгодном сотрудничестве.
Конечно признание Крыма частью РФ на текущий момент только семью государствами, в числе которых Никарагуа, Венесуэла, Куба, Афганистан, Сирия, Северная Корея и Судан может показаться на первый взгляд не существенным в международных делах фактором. Но не следует забывать, что косвенно РФ поддерживает намного больше стран, которые неоднократно голосовали против резолюции Генеральной Ассамблеи ООН № A/RES/68/262 от 27.03.2014 года в поддержку суверенитета и территориальной целостности Украины, среди которых и государства-члены G20 такие как ЮАР, Индия, Иран и КНР.
Следует отметить, что в последнее время, как в самих США, так и странах ЕС всё чаще и чаще звучат призывы о необходимости если не признания Крыма территорией РФ, то как минимум отмены санкционного режима и возобновления полноценного диалога с Москвой. Так, бывший американский дипломат Деннис Ортблад и сотрудник консалтинговой компании «Price water house Coopers» Кришен Мета по результатам посещения Крыма опубликовали в «The National Interest» статью «3 steps to reserving the Russian relationships», в которой отметили, что признание США Крыма неотъемлемой частью РФ является обязательным шагом на пути улучшения двухсторонних отношений. Аналогичной позиции в своей статье «Есть десять причин, чтобы признать Крым российским», опубликованной в том же «The National Interest», придерживается научный сотрудник «China Maritime Studies Institute» профессор Лайл Голстайн, считающий, что признание результатов Крымского референдумы будет способствовать разрешению внутреннего конфликта на Украине в целом. И даже нынешний президент Франции Эммануэль Макрон, ассоциирующийся с либеральным дискурсом, в своём интервью авторитетному на Западе изданию «The Economist» затронул вопрос о безальтернативности сотрудничества России и Европы, особенно в свете экономической экспансии Китая.
Однако, пока политики и дипломаты находятся в плену своих заблуждений и фобий всё активнее действует т.н. народная дипломатия, возможно сама того не понимая формируя основу для будущих контактов на официальном уровне. В пользу данного тезиса красноречиво свидетельствует растущее количество визитов в Крым иностранных политиков, деятелей искусств, журналистов и обычных граждан. Так, начиная с 2015 года Крым посетили такие известные личности как экс-премьер-министр Японии Юкио Хатояма и бывший глава итальянского правительства Сильвио Берлускони, группы депутатов Европарламента, национального собрания Франции во главе с сопредседателем ассоциации „Франко-российский диалог“ Тьерри Мариани, парламентарии и бизнесмены из пяти регионов Италии (Венето, Лигурия, Ломбардия, Тоскана, Эмилия-Романья) во главе с депутатом парламента Венеции Стефано Вальдегамбери и многие другие. Указанные обстоятельства свидетельствуют об изменении отношения представителей отдельных стран к вопросу статуса Крыма, росту понимания международным сообществом неизбежности признания, пусть и формально, полуострова частью РФ и необходимости восстановления полноформатных контактов с Москвой, как с крупным международным игроком для эффективного реагирования на современные общемировые вызовы и угрозы, такие как терроризм, COVID-19 или изменение климата. При этом позиция непризнания Крыма, который уже по факту является российским регионом, будет только создавать дополнительные преграды налаживанию этого взаимодействия.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
Совет лидеров отделений Международного общественно-политического движения «Русско-славянское объединение и возрождение».
.
