У својој новој колумни аналитичар Пепе Есцобар иронично поздравља Збигњева Бжежинског и поручује му „како је његов сан о америчкој хегемонији у Евроазији заувек готов, само је питање када ће то схватити и Немачка, а Русија и Кина су, без обзира на све, промениле геополитичку једначину и заувек спречили и најмању могућност америчке хегемоније у том подручју“.

„Бај, бај Бжежински – Евроазија је отишла заувек“

Кина је покренула амбициозан пројекат „Нови пут свиле“ којим ће спречити одсецање Русије, а која опет предводи целу Евроазију економску унију. То ће бити дан када ће се ЕУ пробудити и видети процват трговине који ће се протезати од Ст. Петербурга до Шангаја. Увек треба имати на уму да је Владимир Путин нешто слично, па чак свеобухватније, предлагао Немачкој пре неколико година, када је понудио заједнички простор од Лисабона до Владивостока.

Требаће времена – биће то тешка времена – али је радикална промена Евроазије неумољива. То подразумева и крај сана о америчкој изузетности и Сједињених Држава као евроазијског хегемона, нешто што још увек изгледало изводљиво на прелазу миленијума, а сада се тај сан топи брзо пред њиховим очима.

Русија гледа на исток, а Кина на запад

Стратешко партнерство Русија-Кина – од енергије и трговине, до одбране и развоја инфраструктуре – само ће учврстити одлуку Русије да се окрене истоку, а Кине према западу. Геополитички, то не значи да је Москва подређена Пекингу, него да је у току изградња симбиозе која се помно развија у више фаза.

БРИКС – најгора реч у Вашингтону – већ одавно изазива глобалну привлачност, а има и све више утицаја од застареле групе Г7. Нова развојна банка БРИКС је спремна прорадити до краја ове године, а могла би бити кључна алтернатива механизмима под надзором групе Г7 и Међународног монетарног фонда.

Шангајска организација за сарадњу (СЦО) се спрема укључити Индију и Пакистан на надолазећем летњем самиту у Русији, а укључивање Ирана као службеног члана након санкција ће бити практично готова ствар до 2016. СЦО ће кончано бити кључ развоја, политичке и економске сарадње и безбедности широм Азије.

Путинова „већа Европа“ од Лисабона до Владивостока – што је значило споразумни суживот између ЕУ и ЕЕУ – може остати на чекању све док Кина не заврши своје мега-пројекте и „Нови пут свиле“ који садржи изградњу нових земљиште за и поморско-инфраструктурне праваце.

У међувремену ће се Кремљ усредсредити на паралелну стратегију и користити источноазијски капитал и њихову технологију за развој Сибира и руског Далеког истока. Кинески јуан се спрема постати резервна валута широм Евроазије у врло блиској будућности, а рубља и јуан ће владати заувек у билатералној трговини.

Немачки фактор

„Већа Европа“ од Лисабона до Владивостока неминовно зависи о решењу немачке слагалице. Немачки индустријалци јасно видети чудеса која Русија може пружити Немачкој – много више него ЕУ као целини – с повлашћеним геополитичким и стратешким каналима у азијско-пацифичком региону. Међутим, исто не важи и када су у питању немачки политичари. Канцеларка Ангела Меркел, без обзира на реторику, чврсто држи линију Вашингтона.

Руска „гасоводна стратегија“ је већ била остварена, на северу гасоводом Северни ток и Јужним током, али је бескрајно полукружно окретање Европске уније довело Москву у ситуацију да откаже Јужни ток и лансира Турски ток, који ће на крају само повећати трошкове енергије за ЕУ.

Европска унија је у замену требала практично добити слободан приступ руским богатим ресурсима и руско унутрашње тржиште. Украјинска катастрофа је означила крај свих тих разрађених планова.

Немачка је већ и „де факто“ диригент у ЕУ, а за све друге „економски брзи воз“. Као извозно опредијељена земља, једини начин за Немачку није окретање на запад или југ, него на исток. Видели смо кобан спектакл оркестра који је свирао за спасавање индустријалаца када је Сји у пролеће 2104. посетио Немачку. Кси је предложио ништа мање него изградњу високо-брзинске пруге која ће повезивати „Нови пут свиле“ од Шангаја до Дуисбурга и Берлина.

Кључна тачка коју Немци не смеју изгубити је важан огранак мега-пројекта „Новог пута свиле“, а то је изградња нове виско-брзинске Транс-сибирске железнице.

Дакле, може се рећи да је „Нови пут свиле“ БРИКС-ов златни пут од Пекинга и Шангаја до Москве, која би у руској престоници могла имати „стратешки пит-стоп“.

Царство хаоса

Стратегија Пекинга „На Запад“ је копном прошла без уплитања суперсила, од Транс-сибирске железнице, до друмских праваца широм централне Азије, па све до Ирана и Турске. Штавише, Русија то види као симбиозу и „вин-вин“ ситуацију за Централну Азију и Евроазијску економску унију.

У међувремену, Пекинг је на осталим фронтовима врло опрезан да не антагонизира САД, владајућу суперсилу, што се видело, на пример, из сасвим искреног, али такође прилично дипломатског интервјуа којег је за Фајнаншл Тајмс дао кинески премијер Li Keqiang.

Један кључни аспект стратешког партнерства Русија-Кина је да су заједно идентификовали Вашингтон као извор невиђено неразумне спољне политике и главни извор хаоса, тачно онако како је Есцобар писао у његовој књизи Царство хаоса (Empire of Chaos).

Посебно важно за Кину и Русију је то што је то хаос који се спроводи по моделу „подели па владај“. Пекинг види да Вашингтон покушава дестабилизовати кинеске периферије (Хонг Конг, Тибет, Ксињианг), те његово активно уплитање око спорова у Јужном кинеском мору. Москва сматра да је Вашингтон опседнут бесконачним ширењем НАТО савеза и да је заробљен идејом спречавања руских напора у Евроазијским интеграцијама.

Дакле, претходна руска геополитичка стратегија је мртва. Нема више покушаја да се осећа укључена у елитни западни клуб као што је Г8. Нема више стратешког партнерства са НАТО савезом и ту је у праву посебна помоћница председника Обаме у Савету за националну безбедност, Celeste Wallander, која је због тога Русији најавила битку без предаха „барем следећих десет година“.

Но, прави стручњаци увек имају и дугорочне планове. Пекинг такође види како је Вашингтон немилосрдан у демонизирању не само Путина, него Русије у целини, а све то представља и пробни балон што би се у блиској будућности могло применити против Кине.

Које се ствари не могу тачно проценити

Све опкладе су искључене када треба донети процену како ће се развијати судбоносни троугао САД-Кина-Русија. Несумњиво може потрајати следећи образац: Американци ће говорити гласно, али ће добро пазити да се не „посклизну“, а Руси „срамежљиво“ неће узвраћати, док у ствари тихо проводе дугорочну стратегију. Кинези ће следити модификовану доктрине „Мали кормилар“ Денг Сјаопинга, говориће врло дипломатски, али више не желећи да се  одсуствује са глобалне позорнице.

Пекинг је сигурно примио на знање поуку Москве: „Вашингтон – у паду или не – никада неће третирати Пекинг као једнаку силу или поштовати кинеске националне интересе.“

Но, остаје отворено питање хоће ли ће Москва ову озбиљну, троструку претњу кризом – санкције, рат ценама нафте, девалвација рубље – искористити да покрене нову стратегију економског развоја. Путинова недавни интервју, иако препун занимљивих одговора, још увек није дао јасан одговор на то питање.

Још једна непроцењива информација је хоће ли Кси, наоружан „меком силом“, харизмом и с пуно новца, моћи истовремено управљати економским моделом и стратегији „На Запад” и угађати лавини партнера потенцијалних партнера у изградњи „Новог пута свиле“.

Коначно, најважније је питање хоће ли икада Брисел одлучити да пристане на обострано корисну симбиозу са Русијом. То је тешко рећи, обзиром на садашњи антагонизам који надилази геополитичка питања. Чини се да је Немачка Ангеле Меркел изабрала да остане потчињена НАТО савезу, што значи да ће остати и стратешки патуљак.

Шта онда ми имамо од Велике Азије од Шангаја до Ст. Петербурга – укључујући и Техеран – уместо да се природна Евроазија протеже од Лисабона до Владивостока. Све у свему, пројекат уједињене Евроазије може и остати недосањани сан, барем за сада, али ће пројекат Велике Азије заживети. Наићи ће на цунами напора уобичајених сумњиваца, али га неће сломити.

Све ће то бити фасцинантно гледати. Хоће ли Москва и Пекинг гледати доле према Западу – политички, комерцијално и идеолошки – без ризика од рата? Како ће се носити с толико притиска? Како ће продати своју стратегију големом делу јужне хемисфере, посебно у њеном азијском делу?

„Но, једна битка већ добијена, а и победа је близу. Бај, бј, Збигњев Бжежински, ваша велика геополитичка шаховска табла и сан о хегемонији су готови“, овим речима завршава своју колумну Пепе Есцобар, што је пажљивим посматрачима мање или више већ познато.

План „Сломити БРИКС“ је дефинитивно мртав

Ипак би требало рећи да је Кини и Русији рат изворно најављен оног тренутка када су се усудили дирнути у један, једини и неприкосновени центар моћи. Тада су одлучили да неће попустити и заиграли су на карту мулилатералног света и регионалних интеграција, посебно оних у Евроазији, као и пројектима у финансијском сектору (Азијска инфраструктурна банка / БРИКС Банка), те заједничким мега-пројектима у инфраструктури и енергетици.

Сада отворено изазивају Вол стрит, Светску банку и центре моћи на Западу, а за крај Кина изричито захтева да јој се додијеле „посебна права вучења“ (Special Drawing Rights/SDR), јер сматра да су околности такве да се вредност СДР-а више не може одређивати само на основу дневног просека средњих вредности 4 светских валута – америчког долара, евра, јапанског јена и британске фунте, што је иначе пракса Међународног монетарног фонда.

Бројни експерти и аналитичари из Пекинга тврде како се Кина налази у ситуацији без преседана у историји. У новом свету у којем доминира несигурност водство Кине одлучно сматра да је група БРИКС највеће достигнуће, како за Кину тако и за остале земље – Бразил, Русију, Индију и Јужноафричку Републику, али и инструмент којим ће се успешно супротставити унутрашњим и спољашњим изазовима који прете земљама чланицама групе брзорастућих економија. Из тог разлога земље групе БРИКС стварају своје институције, јер не желе као конкуренти учествовати у раду међународних организација којима доминира САД, и, барем у случају Кине, врше притисак на оне постојеће (ММФ / ВБ), јер су декларативно још увек „међународне“ .

Кинеско водство за највећу претњу сматра изазове и проблеме који би могли доћи из земаља на које Пекинг нема утицај и то био главни разлог позива на ‘де-американизацију света’, којега је за време америчке кризе око изгласавања буџета за фискалну 2014. годину путем кинеске државне агенције Синхуа упутио аналитичар Лиу Чанг.

Голдман Сач, Морган Стенлиј и Стејт  департмент против БРИКС-а

Опрез Пекинга није безразложан, а можда је стратешку грешку 2007. учинила америчка инвестициона банка Голдман Сач, које ја тада самоуверено објавила рат земљама брзорастућих економија, посебно земљама попут Кине и Русије, јер су се дрзнуле и кренуле са огромним улагањима широм света.

Касније је та стратегија представљена у студији „Broken BRICS„, чији је главни заговорник постао Ruchir Sharma, лидер Сектора за растућа тржишта инвестиционе банке Морган Станлиј. Ruchir Sharma у чланку „Broken BRICS„, којега је објавио часопису Foreign Affairs, наводи како је потребно инвестирати у нова растућа тржишта и тиме поткопати економски и политички утицај којег својим незадрживим економским растом имају земље чланице групе БРИКС. Слабљење групе коју воде Кина и Русија би према Sharmi омогућило опоравак и економски раст осталим земљама у свету.

Голдман Сач и Морган Станлиј су одлучили како је инвестиције најбоље преусмерити у групу ‘Next Eleven’, 11 земаља међу којима су Мексико, Индонезија, Нигерија, Турска, Египат, Пакистан и остали. То је требало за последицу имати да под управљачком палицом шпекуланата с Вол стрита група БРИКС добије озбиљну конкуренцију у нимало уједињеној, нити хетерогеној групи од 11 светских земаља које повезује искључиво макроекономска статистика Голдман Сакса и одлука о преусмеравању инвестиција Ruchirа Sharmе из Морган Стенлија.

Можда је сада много јасније инвестициона политика Русије и Турској, Кине у Пакистану, те јачање руске сарадње са Египтом од доласка на власт председника Ал-Сисија. Након свега, испада као да су у Москви и Пекингу озбиљно схватили чланак „Broken BRICS“ и хтели су да предухитре западне улагаче, који због глобалне кризе још увек не располажу са довољно средстава да би одржали глобалну хегемонију.

Упоредо са преусмеравањем инвестиција, поткопавање утицаја кинеског и руског привреде на глобалном нивоу се препознаје иу транспацифичком и трансатлантском трговинском савезу (ТПП и ТТИП). Осим ових трговинских споразума, Америци је приоритет и енергетска независност. Нема никакве сумње да су стратешка партнерства Сједињених Држава с бројним светским земљама под изговором „слободног тржишта“ велики и вишеструки изазов за БРИКС и то у првом реду за две привредне силе у експанзији као што су Кина и Русија. Стога су обе земље дале до знања да ове споразуме о „слободној трговини“ виде као инструменте којима се жели ограничити њихов утицај у свету.

БРИКС и земље групе МЕНА (Middle East and North Africa)

Кина и остале светске привредне силе, као и све земље Запада, озбиљно су забринути због таласа екстремизма који је захватио Блиски исток и Северну Африку, што је утицало на промену односа према земљама групе МЕНА (Middle East and North Africa). Екстремизам у земљама које су пометене Арапским пролећем и хаос у земљама попут Либије, Сирије, Ирака и Јемена је узроковало политичку нестабилност, што уз бројне терористичке нападе екстремиста угрожава било какву економску сарадњу са земљама из те регије.

Међутим, то је уједно био још један од разлога зближавања Русије и Кине, јер је кинеска економија, обзиром на своју енергетску зависност, требало ресурсе из тих земаља, а безбедност и стабилност на Блиском истоку и Северној Африци су били приоритет Пекинга. Све кинеске компаније након пада Гадафија су напустиле Либију, што је Кину, уз умањену испоруку енергената из осталих земаља које су дестабилизоване протеклих година, натерало да у надолазећим деценијама повећане испоруке нафте и гаса обезбеди од руских добављача.

Нико за сада не може са сигурношћу тврдити да ће МЕНА изгледати кроз неколико година, али је сасвим сигурно да ће простор од Туниса па све до кинеских граница бити сасвим другачији од онога какав је био пре избијања „демократских промена“ које знамо под именом Арапско пролеће .

У целом овом процесу је позитивно што је успешан отпор Башара Ал-Асада и одустајање од војне интервенције у Сирији довело до америчког отрежњења и гашења америчког сна о „Великом Блиском Истоку“, барем како тренутно ствари стоје.

Наравно, одређени кругови у Вашингтону још увек заговарају интервенцију у Сирији и трајну америчку војну присутност у Ираку, те да Бела кућа буде та која ће управљати мировним преговорима између Израела и Палестине, али је Обамина администрација ипак закључила како политику Блиског истока и Северне Африке више не намерава кројити на начин како је то чинила у Ираку и Авганистану и да војних интервенција са „америчком чизмом“ на терену неће бити. Треба ли им веровати, то је тешко рећи, но чињеница је да у овом тренутку Сједињене Државе нису више неприкосновени светски полицајац и за Кину и Русију је то био тренутак када су схватили којем путем треба ићи и да се морају вући одлучни потези.

БРИЦС пуно више од групе којој је темељ привредна сарадња

Економски аналитичари су често шпекулирали о искреним намерама Кине унутар групе, међутим због бројних потешкоћа за Пекинг је група БРИкС више од економског партнерства. За Кину је БРИКС ентитет који јој омогућава добитак на глобалном нивоу у геоекономском и геостратешком смислу, посебно, јер је та група чврсто умрежена са осталим интеграционим пројектима, од који су најважнији Евроазијска унија, Шангајска организација за сарадњу, али и латоноамерички МЕРКОСУР, АЛБА и ПетроКарибе .

Сваку сумњу о суздржаном или прорачунатом приступу партнерима унутар групе разбија извештај о раду 18. конгреса Комунистичке Партије Кине из 2012. године у којем су се одредиле смернице стратегије Кине за следећих неколико година. КПК тада наглашава како су искључиво Уједињене нације, група Г20, БРИКС и Шангајска организација међународне институције у којима Кина мора учинити све како би што више ојачале. То су за КПК групе у којима ће Кина најбоље остваривати стратешке интересе и побољшати своју позицију у односу на светске силе које јој се супротстављају на глобалном нивоу.

О озбиљности приступа довољно говори податак да је Кина за оснивање БРИКС Банке од почетних 100 милијарди долара издвојила 41 милијарду, а друге четири чланице ће уплатити износ од 59 милијарди УСД.

Нема сумње да су потези које вуку чланице групе БРИКС, а највише Кина и Русија, одговор на необјављени рат од стране америчких инвестиционих банака иза којих стоје ММФ, Светска банка и Сједињене Америчке Државе. Спровођење плана Голдман Сакса и Морган Стенлија, у чему им је помагала америчка администрација, овим је потезима озбиљно осујећена, као и привилегије Вол стрита на глобалном нивоу.

Кина и Русија, али и Бразил, Индија и Јужноафричка Република  у овом тренутку могу све дозволити, али да остану пасивни посматрачи, то свакако не па охрабрује чињеница да су у том смислу повучени бројни потези који су дали конкретне резултате.

Хетерогеност групе БРИКС

Наравно да унутар групе постоје различита мишљења о заједничким институцијама и нормално је да свака земља има своје амбиције које кроз групу жели остварити у највећој могућој мери. Индија и Бразил су често били забринути због доминантне позиције Кине унутар групе у економском смислу, тако да Индија, која је била идејни творац „БРИКС Банке“, жели да банка има јачу улогу у инфраструктурним пројектима, док Кина жели да се више пажње посвети трговини унутар групе. Русија опет жели да БРИКС постане платформа заједничког наступа на глобалном нивоу у свим сегментима и да се „створи механизам за стратешку сарадњу широког спектра“, што укључује и онај геостратешки. Иако неке чланице желе брже, а неке постепене реформе, унутар групе се сви слажу како је реформе потребно провести, као и преиспитати улогу међународних институција с тим да је БРИКС свима апсолутни приоритет.

Односи Кине и Индије су увек били комплексни и као такве их треба посматрати, а индијски премијер Нарендра Моди ускоро путује у Пекинг, што ће бити сурет од изузетног значаја.

Иако може звучати преоптимистично, можда би било добро сетити се света како је изгледао почетком 2000-их и када се чинило да смо дошло до „краја историји“, а данас се Пепе Ескобар у занимљивој колумни изругује Збигњеву Бжежинском и његовом сну о глобалној хегемонији Сједињених Држава. Но, последње странице овог дела историји још требају бити исписане и за сада се може говорити о добијеним биткама, иако многи не сумњају у коначну победу.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић, Србин.инфо

Oznake: analiza, BRICS, geopolitika, Kina, N. Babić, Rusija, SAD