Pročitaj mi članakPoštovani kancelarko, Kao profesor emeritus Univerziteta Johana Gutenberga u Majncu i dugogodišnji direktor Instituta za medicinsku mikrobiologiju, osećam se dužnim da kritički dovodem u pitanje dalekosežna ograničenja u javnom životu koja trenutno preduzimamo kako bismo smanjili širenje virusa „Kovid-19“.
Напомињем да ми није намера да умањим опасности од вируса или да ширим политичку поруку. Међутим, сматрам да је моја дужност да дам научни допринос стављању у перспективу тренутних података и чињеница, и, осим тога, да поставим питања за која прети опасности да буду изгубљена у бурној расправи.
Разлог моје забринутости лежи, пре свега, у заиста непредвидивим социо-економским последицама драстичних мера изолације које се тренутно примењују у великим деловима Европе и које се већ увелико примењују у Немачкој.
Желим да критички разговарам и да предочим, уз неопходно предвиђање, предности и мане ограничавања јавног живота и резултирајуће дугорочне ефекте.
С тим циљем суочен сам са пет питања на која до сада није довољно одговорено, али која су неопходна за уравнотежену анализу.
Хтео бих да вас замолим да брзо одговорите, а истовремено апелујем на Савезну владу Немачке да развије стратегије којима ће се ефикасно заштитити ризичне групе без ограничавања јавног живота широм света, јер је то ограничавање семе за још интензивнију поларизацију друштва него што је то било досад.
Са највећим поштовањем,
Проф. ем. др мед. Сухарит Багди
Питања:
I – Статистика
У инфектологији, коју је основао Роберт Кох, традиционално се прави разлика између инфекције и болести. Болест захтева клиничку манифестацију. [1] Због тога у статистику требају бити укључени само пацијенти са симптомима попут повишене температуре или кашља.
Другим речима, нова инфекција, мерена тестом „Ковид-19“, не значи нужно да имамо посла са новооболелим пацијентом коме треба болнички кревет. Међутим, тренутно се претпоставља да пет одсто свих заражених људи озбиљно оболи и да им треба вентилација. Пројекције засноване на овој процени сугеришу да би здравствени систем могао бити преоптерећен.
Моје питање: Да ли су пројекције разликовале заражене људе без симптома и стварне, болесне пацијенте – тј. људе који развијају симптоме?
II – Опасност
Већ дуже време кружи један број коронавируса, што је било углавном незапажено од стране медија. [2] Ако се покаже да вирусу „Ковид-19“ не треба приписати значајно већи потенцијал ризика од већ циркулирајућих коронавируса, све противмере постале би очигледно непотребне.
Међународно признати међународни часопис за антимикробне агенсе ускоро ће објавити рад који тачно говори о овом питању. Прелиминарни резултати студије могу се већ данас видети, и они доводе до закључка да се нови вирус НЕ РАЗЛИКУЈЕ од традиционалних коронавируса у погледу опасности. Аутори то изражавају у наслову свог рада „SARS-CoV-2: Страх против података“. [3]
Моје питање: Како се тренутно оптерећење одељења интензивне неге са пацијентима са дијагностикованим „Ковид-19“ упоређује са другим коронавирусним инфекцијама и у којој мери ће ови подаци бити узети у обзир у даљем одлучивању од стране савезне владе? Поред тога: Да ли је горе наведена студија узета у обзир у планирању до сада? И овде, наравно, „дијагностикован“ значи да вирус игра пресудну улогу у пацијентовом стању болести, а не да претходне болести играју већу улогу.
III – Ширење
Према извештају из „Зидојче Цајтунга“, чак ни цитирани „Институт Роберт Кох“ не зна тачно колико је тестирано на „Ковид-19“. Чињеница је, међутим, да је у последње време у Немачкој примећен нагли раст броја случајева како се повећава количина тестова. [4]
Стога је разумно сумњати да се вирус већ незапажено проширио код здраве популације. То би имало две последице: прво, то би значило да је званична стопа смртности, на пример, 26. марта 2020. године била 206 смртних случајева од око 37.300 инфекција, или 0,55 процената [5] – превисока; и друго, то би значило да би било тешко спречити ширење вируса у здравој популацији.
Моје питање: Да ли је већ постојао случајни узорак здраве опште популације за потврђивање стварног ширења вируса или се то планира у блиској будућности?
IV – Смртност
Страх од пораста стопе смртности у Немачкој (тренутно 0,55 посто) тренутно је предмет медијске пажње. Многи су забринути да би се могло догодити као у Италији (10 процената) и Шпанији (7 посто), ако се не предузму мере на време.
Изненађена канцеларка
У исто време се широм света прави грешка када се извештава о смрти повезаним са вирусом, чим се утврди да је вирус био присутан у тренутку смрти – без обзира на друге факторе. Ово крши основни принцип инфектологије: само када је сигурно да је узрочник одиграо значајну улогу у болести или смрти, може се поставити дијагноза. Савез научних медицинских друштава Немачке у својим смерницама изричито пише: „Поред узрока смрти, мора се навести и узрочни ланац са одговарајућом основном болешћу на трећем месту на умрлој листи. Повремено се морају навести и четворовезани каузални ланци. “[6]
Тренутно не постоје службене информације о томе да ли су, бар у ретроспективи, предузете критичније анализе медицинских картона како би се утврдило колико је смрти заправо узроковао вирус.
Моје питање: Да ли је Немачка једноставно пратила овај тренд опште сумње „Ковид-19“? Односно, да ли намерава да настави категоризацију некритички као у другим земљама? Како, дакле, направити разлику између праве смрти повезане са короном и случајног присуства вируса у тренутку смрти?
V – Упоредивост
Страшна ситуација у Италији се више пута користи као референтни сценарио. Међутим, права улога вируса у тој земљи из многих разлога је потпуно нејасна – не само зато што се овде примењују и тачке 3 и 4, већ и због тога што постоје изузетни спољни фактори који ове регионе чине посебно угроженима.
Један од тих фактора је повећана загађеност ваздуха на северу Италије. Према проценама СЗО, ова ситуација је, чак и без вируса, довела до преко 8.000 додатних смрти годишње у 2006. години само у 13 највећих градова у Италији. [7] Од тада се ситуација није битно променила. [8] Коначно, показало се и да загађење ваздуха увелико повећава ризик од вирусних болести плућа код врло младих и старијих људи. [9]
Штавише, 27,4 одсто посебно рањивог становништва у овој земљи живи са младима, а у Шпанији чак 33,5 посто. У Немачкој је тај број само седам процената [10]. Поред тога, према проф. др Р. Бусеу, шефу Одељења за менаџмент у здравственој заштити на ТУ Берлин, Немачка је значајно боља од Италије у погледу одељења интензивне неге – за око 2,5 пута [11].
Моје питање: Који напори се улажу да се становништво упозна са тим елементарним разликама и да се схвати да сценарији попут оних у Италији или Шпанији овде нису реални?
