Pročitaj mi članakPoznati britanski geolog Herbert Henry Tomas objavio je 1923. godine temeljnu studiju o Stounhendžu, tvrdeći da je pronašao precizne tačke na kojima su praistorijski ljudi iskopali kamenje. Međutim, s analizom je postojao samo jedan problem, pogrešna je.
Геолозима је требало око 80 година како би то исправили, објављује нова студија.
„У најбољем случају, Томас је био забораван и неуредан, али у најгорем случају био је обмањујући“, изјавио је истраживач Роб Иxер, геолог на Универзитету у Лестеру и почасни научни сарадник на Институту за археологију Универзитетског колеџа у Лондону у Енглеској.
Након што су провели десет година проучавајући разне стене на Преселијским планинама, Бевинс и Иxер су схватили да Стоунхенџово камење заправо и долази с Преселијских планина, али из потпуно другачијих делова планине које је Томас у почетку идентификовао.
ОДБАЦИВАЊЕ ШЕЗДЕСЕТОСМАШКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ предуслов да опстану Срби https://t.co/gPO2MCa8H9
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 15, 2018
„Једном када смо схватили да је све погрешно, вратили смо се на материјал који је користио, примере које је користио, танке делове које је користио, карте које је користио и након поновног и поновног читања било је очигледно да су се његове изјаве све мање мењале“, рекао је Иxер.
„Томас је само гледао укупно више од 20 или 30 танких секција, док смо Ричард и ја само погледали неколико стотина танких делова истог материјала, укључујући све његове.
Та места су даље северно од оних које је Томас предложио у својој студији 1923. године и око 140 миља од Стоунхенџа. У новој студији, научници су приметили да је „Томас без сумње био изврстан петрограф“, али његов рад није био потпун, с обзиром да је провео само један дан на Пресели Хилсу и прикупио само 15 узорака.
Штавише, археолози и геолози данас користе алате високе технологије, попут „рендгенске флуоресцентне спектрометрије за целу геохемију стене или технике ласерске аблације ИЦП-МС за одређивање минералног састава“ којима Томас није имао приступ, пише у студији објављеној часопису „Антиквитети“.
Жива наука
