Бивши председник Јужноафричке Републике и један од највећих бораца за људска права преминуо је у 95. години.

Нелсон Мендела, бивши председник Јужноафричке Републике и један од највећих бораца за људска права преминуо је у 95. години. Вест о смрти потврдио је председник Џејкоб Зума, решавши да је Мендела преминуо у свом стану.

Мендела је преминуо после дуге и тешке болести. Иако је последњих годину дана било информација о побољшању здравственог стања, он је изгубио последњу битку. Последња три месеца Мендела је био на лечењу.

Нелсон Ролилала Мандела (Нелсон Ролихлахла Мандела; 18. јул 1918 — 5. децембар 2013) био је први демократски изабран председник Јужне Африке и први црнац који је обављао ову функцију (9. мај 1994—јун 1999). Важи за једног од главних бораца у борби против доминације белаца над црним народом Јужне Африке и против апартхејда.

У младости је студирао право. Био је активан у политичком покрету за остварење права црне већине у Јужној Африци. Године 1961. био је један од оснивача војног крила Афричког националног конгреса које је организовало саботаже. Због ове активности, био је оптужен за тероризам, због чега је провео 27 година у затвору (1963—1990).

После ослобађања из затвора реактивирао се у политици. Био је цењен због свог нереваншистичког става према белцима и због напора које је уложио да уједини Јужноафриканце, који су вековима живели расно и племенски подељени.

Добитник је Нобелове награде за мир 1993.

Биографија – Младост
Рођен је 18. јула 1918. године у једном селу у близини Умтате (Транскеј),[1] у краљевској породици, која је припадале племену Тембу.[2] Његов отац, Хенри Мандела, као подпоглавар био је члан Транскеј већа и председник Скупштине већа главног поглавара Тембуа. Након смрти његовог оца бригу о њему преузео је поглавар Тембуа, његов ујак, који га је заправо одредио за наследника.

Ипак, он је био задивљен судским процесима племена и у њему се јавила жеља да постане адвокат. Приче старих припадника племена о ратовима у којима су бранили своју отаџбину, подстакле су га да сања о томе како ће и он дати допринос у борби за слободу свога народа.

Ишао је у Колеџ Кларкбери,[3] а касније је матуру припремао на методски усмереној Вишој школи Хилдтаун.[4] Кратко након тога Мандела је доспео до Форт Хер Колеџ у Елису у источној Кап провинцији, где се показао као вођа студената, јер је организовао бојкот предавања. Године 1940. отишао је у Јоханезбург, одакле је завршио колеџ као ванредни студент, те почео са студијем правних наука. 1944. године прикључио се Афричком националном конгресу.

Лига младих АНК-а под вођством Антона Лембедеа постала је скупљач критика због форми и политичких садржаја националног покрета. Поред Нелсона Манделе остали чланови Лиге били су, између осталог, Вилијам Нкомо, Волтер Сисулу, Оливер Тамбо и Ешби Мда. Лига младих поставила је себи задатак, да АНК учини масовним покретом, који би требао заступати раднике, сељаке и запослене.

Мандела је своје другове задивио дисциплинованим радом и преданим напорима, те је 1947. године изабран за генералног секретара Лиге младих.[6] Преданим радом, кампањама у самој основи, те изреком Инџанисо (Истина) лига младих могла је да се надмеће и за водећи ниво самог АНК-а.

Подстакнута победом Националне странке 1948. године, до које је дошло због апартхејда у самој основици друштва, Лига младих инспирисала је акцијско деловање које је бојкот, штрајк, непослушност грађана и несарадњу означило својим оружјем, што је прихваћено као званични програм АНК-а.

Политички програм
Овај програм акције разрадили су Дејвид Бопапе, Ешби Мда, Нелсон Мандела, Џејмс Нџонгве, Волтер Сисулу и Оливер Тамбо. Због имплементације истог старе снаге у вођству биле су замењене младима, те је Волтер Сисулу преузео функцију генералног секретара. Конзервативни др. А. Б. Кума изгубио је своју председничку позицију у корист др. Ј. С. Морока, који је важио као изразито милитантан.

Програм Лиге младих циљао је, пре свега, на потпуно одржање држављанства, те на реципрочну парламентарну заступљеност свих грађана Јужне Африке. При том се посебан акценат полагао на поделу замље, право на синдикате, као и на образовање и културу. Обавезно основно образовање требало је бити уведено за сву децу, као и масовно усавршавање одраслих.

Крајем 1951. године АНК је усвојио план акција за кампању непоштовања закона апартхејда. Званични почетак одређен је за 26. јун 1952. године. Дана 6. априла 1952. године АНК је позвао на масовни протест због прославе 300-годишњице доласка првих европских досељеника у Кап. Мандела је путовао кроз целу земљу да би организовао ове протесте.[9] Због свог рада у току ове кампање изведен је пред суд, осуђен на девет месеци затвора и присилног рада. Осим тога добио је и забрану учествовања на било каквој јавној манифестацији у трајању од шест месеци након издржавања казне, и његова дозвола боравка ограничена је само на Јоханезбург.
Каријера

Управо у ово време он је завршавао студиј, те је добио звање адвоката. Заједно са пријатељем Оливером Тамбоом отворио је адвокатску канцеларију у Јоханезбургу. Због његових заслуга у току Кампање отпора именован је за председника Лиге младих и АНК-а у региону Трансвал, а крајем 1952. године за замјеника председника АНК-а.
Оптужбе

Влада је покушала да Мандели одузме адвокатску дозволу на основу оптужби које су против њега подигнуте. Ипак, Врховни суд је одлучио да је он часно служио својим црним суграђанима, те да није учинио ништа због чега би му се одузела лиценца да ради као адвокат.

Мандела је свој политички рад у то време концентрисао на разраду плана који је требао организаторски учврстити АНК због заоштравања услова борбе. План је по њему добио име М-план. 1950-тих година он је играо велику улогу у борби против Банту – одгоја и у популаризацији Повеље слободе. У другој половини ’50-тих година окренуо се борби против искориштавања рада, Закона о пасошима и сегрегације отворених Универзитета. Већ рано он је открио да Бантустан-политика заправо представља привредни апсурд. Њему је било сасвим јасно да ће врло брзо доћи време масовних ограничења, политичких прогона и полицијског терора.
Хапшења

1950-тих година Мандела је био жртва различитих форми притиска и тлачења. Био је хапшен и затваран. Након Шарпвилског масакра 1960. године АНК је забрањен, а Мандела под оптужбом да је починио велеиздају био затворен.[10] Мандела и још 150 других учесника демонстрација су били окривљени да су у име интернационалног комунизма планирали пуч и свргавање власти јужноафричке државе. Томе је одговарала смртна казна. Судски процес због велеиздаје завршен је 1961. године, када је Јужна Африка била на путу да постане Република и сви оптужени пуштени су уз кауцију.

Илегални рад
Пошто је АНК сада био илегална организација, морало се радити у тајности. У марту 1961. године 1400 делегата састали су се на Свеафричкој конференцији под вођством АНК-а. У ревносном говору Мандела је позвао апартхејд-режим да сазове Скупштину која ће представљати све грађане Јужне Африке, те да разради Устав који ће почивати на демократским принципима. Уколико не дође до испуњења овог захтева, упозорио је, већина становништва (дакле, црначки домородци) ће свечаност проглашења Републике дочекати масовним штрајком.

Мандела се одмах након тога дао на посао да у тајности организује борбу. Иако је успео мобилисати мање људи него што је очекивао, ипак је наишао на значајну подршку широм земље. Влада је одговорила највећом војном мобилизацијом од рата па на овамо, а Република Јужна Африка рођена је у атмосфери страха и стрепње.

Мандела је морао да живи одвојено од своје породице, те је стално мењао место боравка да га владини шпијуни и свугде присутни информанти не би открили. Некад је био одевен као радник, некад као шофер. У то време са осталим водством АНК-а он је основао један други милитантни огранак АНК-а Умхонто ве Сизве (прев. Копље народа), који се припремао за насилно решавање ствари.

Умхонто ве Сизве
Године 1961. формиран је Умхонто ве Сизве. Мандела је постао главни заповедник, а 1962. је упркос забрани напустио земљу и путовао неколико месеци. У Етиопији се обратио Панафричком покрету за слободу Источне и Централчне Африке а, а у другим земљама су га такође срдачно прихватили. У току овог путовања, већ слутећи, да ће доћи до оружаних разрачунавања, он је организовао кампове за увежбавање герилског ратовања за чланове Умхонто ве Сизве.

Судски процес
Кратко након повратка у Јужну Африку Мандела је био ухапшен. Оптужба је гласила: Позив на илегални штрајк и излазак из Јужне Африке без важећег пасоша.

Његово највеће настојање у току процеса било је да докаже да се ту у ствари суди афричком народу. Од самог почетка Мандела је оспоравао легитимитет суда да донесе пресуду у његовом случају; није се осећао нити правно, нити морално обавезним да поштује законе парламента, у којима он није био заступљен. У току једног политичког процеса дошло је до сукобљавања различитих интереса група становништва, те самим тим судови нису могли бити непристрасни и фер. У уводу је Мандела рекао:

„Одбацујем расизам, јер га третирам као варварски чин, без обзира долазио од црног или белог човека.“

На крају овог судског процеса Мандела је осуђен на пет година затвора. Док је одслуживао ову казну, позван је пред суд и у току Ривонија-процеса оптужен је за саботажу. Његове изјаве у току процеса ушле су у историју отпора против апартхејда и биле су инспирација за све оне који су се борили против апартхејда. Његов целокупан говор наћи ћете на страницама са документима. Његове закључне речи биле су:

„Борио сам се против белачке доминације и борио се против црначке домиације. Неговао сам идеал демократског и слободног друштва у којем све особе живе заједно у хармонији и с једнаким могућностима. То је идеал за који се надам да живим и да га остварим. Ако је потребно, за тај сам идеал спреман и да умрем.“

Мандела је био осуђен на доживотну робију и први део своје казне одслужио је у злогласном Робен Ајланд затвору, који се налазио седам километара од обале Кејптауна и имао највише мере сигурности. У априлу 1984. године пребачен је у затвор Полсмур у самом Кејптауну, а децембра 1988. године у затвор Виктор Верстер у близини Парла, одакле је коначно и пуштен на слободу. Још у затвору он је одбијао помиловање и укидање изречене казне.

Као протууслуга од њега се тражило да призна Банту-политику, тиме што би признао Транскеј, те са захтевало обећање да би се он тамо (у Транскеј) и преселио. Код друге понуде, опет се од њега захтевало да као противуслугу објави одрицање од оружја. Његов одговор је био да затвореници не могу склапати никакве уговоре и да само слободни људи могу преговарати.

 

Ослобађање 1990. и председнички мандат
Дана 11. фебруара 1990. године ослобођен, Мандела је одмах почео са радом да би постигао циљеве које је себи зацртао пре четири деценије. На првој Годишњој конференцији АНК-а 1991. године, након што је он то 1990. одобрио, Мандела је именован за председника.

Нелсон Мандела се никада није двоумио по питању демократије и једнакости. Упркос провокацијама, он никада на расизам није одговорио расизмом. Његов живот је инспирација за све оне у Јужној Африци и у целом свету, за све оне који живе потлачени или као грађани другог реда, за све оне који желе то да победе.

Године 1993. Нелсон Мандела је добио Нобелову награду за мир, а 1994. године након првих општих избора у Јужној Африци постао је председником Јужне Африке. 1999. године он се повукао из политичког живота и тренутно живи у свом родном месту у Транскеју.

(Википедија, Србин.инфо, Курир)

Oznake: Južna Afrika, aparhejd, belci, Nelson Mendela, rasizam, crnci