Да ствари на сиријском ратишту не иду оним током како је то пројектовао Пентагон, јасно је било још када је пре две године Путин успео да спречи агресију НАТО-а на Башара Ел Асада и сиријски народ, а која је била практично свршена ствар, остављајући тако у Медитерану групу америчких борбених бродова, предвођених носачем авиона „Нимиц“, да чекају нова упутства из Вашингтона.

Чини се као да се историја понавља. Истина, овог пута са нешто другачијим улогама главних протагониста ове драме – Русије и САД.

Распадом моћне Отоманске империје, и почетком Великог рата расли су и улози, али и тензије на Блиском истоку. Нерешено арапско питање по распаду Отоманске империје претило је да додатно разбукта ратне страхоте у овом делу света и трајно дестабилизује регион. Тежњом британске и француске дипломатије, иза које се, истини за вољу, крило ширење њиховог колонијалног утицаја на Блиски исток, бар на кратко, добијена је наклоност Арапа за борбу против Османлија, а решавање овог горућег питања одложено је за крај рата. Британци су обећали да ће по окончању рата подржати стварање Велике Сирије која ће бити дом свих Арапа, чиме ће ово питање трајно бити решено.

О АУТОРУ

Никола М. Росић је апсолвент на Правном факултету Универзитета у Београду на смеру за Међународно право.
У међувремену је боравио на стручном усавршавању на МГИМО институту за међународне односе при руском  Министарству  иностраних послова (Московский   государственный   институт международных  отношений  – Университет, МИД России) на тему ,,Russian Foreign Policy: Modern  Challenges  and  Contemporary  Russian  Energy Policy“.
Такође, завршио је једногодишње додипломске студије „Примењене дипломатије“ у аустријској фондацији Friedrich  Ebert Stiftung.
Годину дана касније уписује двосеместрални додипломски програм „Форум за дипломатију и међународне односе“ на Правном факултету Универзитета у Београду који са успехом завршава.
Учесник је многих домаћих и међународних конгреса, семинара и форума из области геополитике, права и политике.
Коаутор је монографије „Косово и Метохија је душа Србије“ у издању Факултета безбедности Универзитета у Београду, и аутор неколико текстова.
Оснивач је и први председник удружења уметника „Друштво младих уметника Рас“.
Говори енглески и служи се руским и шведским језиком.

Да намере Британаца и Француза нису биле крајње часне, сведоче и паралелни дипломатски напори да се цео овај простор у тренутку престанка рата стави под њихову доминацију, што се у начелу косило са званичним ставом влада ове две земље да ће подржати решавање арапског питања по окончању рата.

У том циљу, француски дипломата Франсис Георгес Пикот и његов британски колега Сер Марк Сајкс су већ почетком 1916. године написали текст споразума (споразум Сајкс-Пикот), који је недвосмислено потврдио идеје о подели Блиског истока на британску и француску зону утицаја.

Тај споразум је био у супротности са договором Мек Махона и шерифа Меке Хусеина ибн Алија из 1915. и 1916. године. Док су Арапи били битни Великој Британији тада су Арапима много обећавали. Међутим, Британцима је била очајнички потребна помоћ Јевреја у САД-у, да би се американци наговорили да уђу у рат. Због тога је са Јеврејима склопљена Балфорова декларација 1917. године. Касније је Сајкс-Пикотов споразум проширен и укључио је Италију и Русију. Русија је требало да добије Јерменију и делове Курдистана, а Италија Егејска острва и сферу утицаја око Измира (Смирне) у југоисточној Анадолији.

Касније је италијанско присуство у Анадолији и подела арапских земаља озваничена 1920. године, мировним споразумом из Севра. После Октобарске револуције, Русија је изашла из споразума, а Лењин је објавио тајни Сајкс-Пикотов споразум, као и друге споразуме, чиме је изазвао велику узнемиреност међу савезницима и оправдано неповерење Арапа.

Растакање руске спољне политике и мењање стратешког односа према блискоисточном питању видљиво је било и у случају овог споразума. Руска империја нестајала је у пламену бољшевичке револуције, њени интереси су се мењали као и много шта друго у новој бољшевичкој држави, а улога Русије у овој подели карата постала је маргинална, чиме је, наравно, додатно ојачана позиција Британије и Француске.

На трагу реактуелизације овог споразума, прошле недеље је Washington Post објавио текст с насловом “Нова стратегија за Ирак и Сирију”. Текст потписује познати колумниста Чарлс Краутхамер, још познатији по својем заговарању америчког интервенционизма (гдје год САД од тога има користи). У свом тексту он пише:

“Време да поновно размислимо о Сирији и Ираку.Требамо почети на начин да себи признамо како су старе границе готове, уједињена Сирија и Ирак више никада неће постојати, Сајкс-Пикот карта је прошлост. Можда нећемо ту политику службено прихватити јер она је у контрадикцији с принципом да се колонијалне границе требају одржати без обзира колико су сулудо повучене, јер алтернатива би готово увек била гора. Без обзира на то, у Месопотамији, балканизација је једини пут којим би се требало ићи”.

Каква иронија!

Заговорник идеје о рушењу граница успостављених Сајкс-Пикотовим споразумом, чиме би била на неки начин призната идеја да се свет мора делити по етничким, религијским и другим принципима, није нико други до припадник истих оних западних елита које целом свету намећу идеју мултикултурализма.

Да идеја о „балканизацији Ирака и Сирије“ није лишена смисла, потврђују и све јачи гласови који стижу из Вашингтона, а тичу се намере америчке администрације да цепањем ових суверених држава задовољи политичке апетите својих блискоисточних савезника, са задњим, али и најбитнијим циљем–трајно неутралисање утицаја Ирана на ове просторе, уништавањем тзв. “осовине отпора” (Техеран-Багдад-Дамаск-Бејрут-Газа).

Ипак, времена у којима су САД могле да у потпуности контролишу ситуацију на терену су прошлост. Русија се полако али сигурно враћа у светску арену као озбиљан играч који овог пута свету нуди нешто ново–алтернативу америчкој навалентној политици. Ипак, наивно би било веровати да Америка у ову игру улази неприпремљена и са предзнањем да ће бити поражена, а ни сама Москва још увек није довољно учврстила своје позиције са којих би самостално могла да диктира правила игре.

„Током Арапског пролећа, Москва је изгубила утицај на Блиском истоку, док је Америка, чинило се, поново обновила углед који је изгубила после инвазије на Ирак. Сада Америка не може да пронађе свој пут у региону, док се Русија понаша храбро и неспутано, за разлику од агоније и неодлучности која влада у Белој кући. Сада Америка треба Русију, а не обрнуто“, закључује Јулија Јафе у прошлонедељном издању Foreign policy-ja.

И заиста, чинило се да је, после одлуке Кремља да подржи америчку резолуцију о забрани лета изнад Либије, трајно уздрмана глобална улога Русије као сигурног савезника. Штета је била огромна. Либија је на дуге стазе изгубљена у беспућу међуплеменски ратова и сукоба политичких елита. Иако је најскупљу цену платио либијски народ, Русија је научила пуно из случаја Либије. Да су Руси проникли у прљаву игру Вашингтона потврђује и Оскар Крејчи, чешки политиколог и професор универзитета који у интервјуу за чешки портал „Парламентни листу” истиче да су „Руси схватили да би свако даље попуштање значило да ће Американци ускоро на исти начин поступити и у Средњој Азији”.

Импотентност америчке политике и све агилнији наступи Кремља, били су довољан разлог да подгреју сумње светске јавности да би Путин ову кризу у Сирији могао да искористи као адут за трајни повратак Русије на светску геополитичку сцену, са које она, истина, и није одлазила, али је прилично дуго била у дефанзиви.

Сада је већ свима јасно да Русија нема намеру да се повлачи са Блиског истока. Напротив, она свакодневно подиже улог у овој игри допремањем све већих количина војне технике у своју медитеранску базу у сиријској луци Тартус, али и на војним аеродромима у Латакији и Хомсу, као и сада већ отвореном подшком режиму Башара ел Асада у Дамаску. Иако је званични Кремљ неко време покушавао да демантује наводе западних медија о директном учешћу Русије у рату у Сирији, свакоме ко познаје структуру руских државних медија је јасно да су одговори темпирани тако да медијске натписе демантују недељу дана или неколико дана након што их пренесе цели свет, свесном намером и у договору уредништва с политичким вођством земље.

О томе колико дуго и у ком обиму ће Путин подржати Асада дало би се расправљати, али је битно да у овом кључном тренутку не само за Асада већ и за Блиски исток уопште, режим у Дамаску може да рачуна на отворену помоћ Москве.

И не само Москве. Ових дана на страну званичне владе у Дамаску стала је и Кина, која се, извесно, спрема за дуготрајан боравак у Сирији, јер осим што Пекинг планира и размештање борбених хеликоптера З-18 и контингента од најмање 1000 кинеских маринаца који ће се, заједно с руским и иранским војницима борити у копненим операцијама против ИД у Сирији, ових дана смо сведоци и присуства кинеског носача авиона у руској војној бази у Тартусу. Са друге стране, други највећи Асадов савезник, Иран, страхује да би Сирија могла да потпадне под контролу побуњеника који имају подршку Запада, Турске и његовог највећег ривала – Саудијске Арабије, због чега је Техеран продужио Дамаску кредитну линију вредну милијарду долара, а није ни тајна да Иран преко Хезболаха одавно помаже војне акције Башара ел Асада.

Такође, према руским медијским извештајима које наводи Financial Times, Русија у сарадњи са ирачким властима у Багдаду оснива обавештајни центар за координацију борбе против исламских терориста, а који ће водити по принципу ротације официра из четири земље које учествују у овој операцији. Службеници у центру ће делити и анализирати обавештајне податке, а затим их прослеђивати својим трупама.

Овакав ирачки потез дошао је у тренутку интензивне дипломатске активности уочи отварања овонедељне Генералне скупштине УН у Њујорку где су се састали Обама и Путин.

Позиције са којих су наступали ова двојица лидера, мање-више, биле су нам јасне још одавно али не и последице које ће ова, по свему судећи, историјска седница Генералне скупштине УНа, произвести. Наиме, још после Путиновог говора у немачком Бундестагу пре седам година било је јасно да свет више никада неће бити онакав какав је био до тог тренутка. Путин је јасно дао до знања да за своју земљу жели заслужено место на светској шаховској табли, али и да ће све јасније и чешће Русија заузимати став по свим питањима која се тичу њене унутрашње али и спољне безбедности. Ових дана, у Уједињеним нацијама Путин не само да је потврдио све оно што се тада у Берлину већ могло наслутити, већ је свету јасно дао до знања да је униполарни свет дефинитвно постао прошлост, и да Русија постаје играч који ће бити све битнији, и око кога ће се окупљати све већи број земаља света.

Као што видимо, на страну ове ,,Источне коалиције“, на челу са Русијом сврстава се све више озбиљних играча, што додатно слаби позиције Вашингтона. Све је више држава данас које желе да чују шта Путин има да каже по питању Сирије, па је тако прошле недеље и израелски премијер Бењамин Натаниаху отпутовао у изненадну посету Москви, како би лично са Путином договорио по ком принципу ће бити координисане акције руске и израелске авијације како не би дошло до случајних обарања авиона на обе стране, али и да опипа пулс руског председника и покуша да схвати колико далеко је Путин спреман да иде.

А Путин? Он сигурно игра своју игру. Не би било претерано тврдити да је говор који је одржао ових дана у Уједињеним нацијам значајан за историју таман колико и пад „Берлинског зида“. Он је тај који даје темпо дешавањима на Блиском истоку. Окупља коалицију и све јаче делује против исламиста. Глобална равнотежа снага на челу са Америком, сада је прошлост. И ту нема никакве дилеме. Свима је данас јасно да је Путин тај без кога се ова криза не може решити. „САД треба сарадњу Русије по питању Сирије“ твитовао је Алексеј Пушков, председник одбора руског парламента за иностране послове. „Без тога, САД ће се наћи у споредној улози, и изгубиће битку за наклоност јавног мњења у свету“.

Колико до јуче, било је незамисливо да Влада у Дамаску на челу са Башаром ел Асадом опстане. Ипак, да ствари неће ићи баш онако како су замислили у Вашингтону и Бриселу било је јеасно када је Путин прошле недеље јасно рекао „да ће сви потези који иду у другом правцу – у правцу уништења легитимне (сиријске) владе – створити ситуацију какву смо могли видети у другим земљама у регији и у другим регијама, на пример у Либији, где су све државне институције срушене“, упозорио је Путин. „Били смо сведоци исте ситуације у Ираку“, критички је приметио руски председник, преноси агенција Хина.

Иако су из Париза и Вашингтона ових дана долазила јасна негодовања због оваквог става званичне Москве, изненађујуће или не, али са главне адресе у Европи, из Берлина, дошла је охрабрујућа порука за Путина. Наиме, немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је да сиријски председник Башар ел Асад мора бити укључен у мировне преговоре о Сирији. Меркелова је дала изјаву у четвртак након самита Европске уније о избегличкој кризи. “Морамо разговарати с бројним актерима, то укључује и Асада, али и друге“, изјавила је.

Ипак, све ово треба тумачити у светлу јасне намере Русије да се криза на Леванту што скорије заврши. Путинова подршка Асаду је тактичка манифестација другог приступа решавању проблема у свету, она је све оно што америчка политика није. Поштује демократски изражену вољу суверених народа. Русија признаје право народа да сами одрђују систем у коме желе да живе. Такође, за разлику од америчке праксе да често делује против легитимно изабраних влада и лидера земаља, највиши дужносници Сирије и Ирака су отворено тражили интервенцију Москве. Све ово потвђује чињеницу да Москва данас не води само рат против радикалних исламиста, већ свету нуди нови приступ решавању глобалних проблема. Она свету нуди нови договор!

Извор: nikolarosic.webbly.com / СРБИН.ИНФО

Ознаке: блиски исток, геополитика, Никола М. Росић, Русија, Сирија, СРБИН.инфо