Старт интерконтиненталних ракета на течно гориво подземног базирња лепо изгледа. Отвара се поклопац, затим снажна барутска пуњења избацују ракету на површину, напустивши шахт она за тренутак лебди у ваздуху, затим величанствено почиње да добија убрзање. Шест бојевих блокова снаге по пола метатоне за РС-18, десет по 0.8 метагона за РС-20 – ова моће може да разори градове и читаве земље.

Нова интерконтинентална балистичка ракета на течно гориво биће пуштена у производњу до краја ове године. Она је намењена за замену РС-20 Воевода. Раније је било саопштено да ће се у наоружању ракетних снага стратешке намене нова ракет појавити у другој половини деценије. Почетак производње и пробе ракете 2013. године треба да омогуће да се овај рок испоштује.

Интерконтиненталне балистичке ракете подземног базирања дуго су чиниле основу нуклеарне моћи СССР. И данас оне играју приметну улогу у нуклеарном арсеналу Русије. Постепено избацивање ових ракета из строја поводом израђености већ неколико пута продуженог ресурса постао је један од главних узрока наглог пада руског нуклеарног потенцијала. Јер до недавно основна попуна ракетних снага стртешке намене била је Топољ-М. Затим је стигао Јарс, ипак 3-4 његове бојеве главе нису довољне за то да постану права замена Воеводе РС-20, познатог на Западу као Сатана.

У тим условима разрада ракете на течно гориво нове генерације сматра се разумном, пошто то што она има више пуњења повећава шансе да се пробије систем ПРО. Али иза спољне атрактивности овог решења крију се обзиљни проблеми.

Подземени лансирни уређаји могу да спасу ракету скоро увек, чак приликом нукеларне експлозије на растојању од 200 метара. то је било довољно док је нуклеарно оруже било једино средство уништавања стратешких арсенала противника. Ипак развојем високопрецизних система сваки шахт многаоби да буде избачен из сторја помоћу 1-2 поготка конвенционалног пуњења са неколико стотина килограма експлозива.

Претња од првог удара уз коришћење високопрецизног оружја је постала један од главних узрока због чека је центар теже ракетних снага стратешке намене пренет на мобилне ситеме. Мобилни комплекси који могу брзо да се распореде постали су тежи циљ. При томе ни сателити, ни беспилотне летелице не гарантују њихово благовремено проналажење, као ни то да пронађени објекат неће бити лажни циљ.

Значајне предности мобилних комплекса у поређењу са подземним уређајима дају следећи фактори – могућност брзе смене локације, недоступност због временских услова значајуног дела руске територије сателитском извиђању, огромна растојања, која треба да превладавају беспилотни уређаји.

(Глас Русије)