Прочитај ми чланак
(Стандард)
Ноам Чомски, амерички лингвиста, филозоф, историчар и политички активиста, познат по критичком ставу према спољној политици САД и модерном капитализму, ових је дана боравио у Либанону и за дневни лист Ал-Акхбар из Бејрута дао опширан интервју у коме се осврнуо на ситуацију на Блиском Истоку, случај Едварда Сноудена, рат у Сирији и побуне у арапском свету боље познате као „Арапско пролеће“.
За Блиски Исток тврди да је ушао у фазу распада споразума Сyкес-Пицот. Споразум Сyкес-Пицот, склопљен 16. маја 1916, био је тајни споразум влада Велике Британије и Француске, којим су две земље одредиле сфере свог утицаја на Блиском и Средњем Истоку после завршетка Првог светског рата.
Чомски тврди да је „у току прекрајање империјалних граница које су у протеклих сто година биле један од главних разлога за ратове у Трећем свету“. Што се тиче Сирије, дао је прилично чудно виђење ситуације у тој земљи. Наиме, Чомски тврди да „САД и Израел уопште не желе да Асадов режим падне, а то што шаљу оружје побуњеницима не значи ништа јер, ако би САД и Израел хтели да униште Асада, Израел би мобилисирао трупе на Голанској висоравни и тиме би побуњеницима помогао више него оружјем“.
Тврдња како би „након ратова могло доћи до прекрајања граница на Блиском Истоку и на северу Африке“ није од јуче. Промена граница је саставни део америчког пројекта Нови Блиски Исток (Неw Миддле Еаст), који, осим ширења америчког утицаја у каснијој фази предвиђа и стварање нових држава као што је Курдистан, уз поделу Ирака, Либије итд.
Интервју са Чомским, објављен 16. јуна, преносимо у целини:
АЛ-АКХБАР: Господине Чомски, како је насловљено ваше предавање?
НОАМ ЧОМСКИ: Не сећам се да има некакав наслов, али говори о легитимитету граница међу државама и могућности да се оне распадну.
Мислите ли да Блиски Исток пролази кроз процес ревизије споразума Сyкес-Пицот?
— Мислим да је споразум Сyкес-Пицот у фази распада, што је занимљив феномен. Прошло је један цео век и споразум Сyкес-Пицот, који су тада наметнуле империјалне силе, нема више легитимитет. Он још увек штити интересе истих сила које су га у то време наметнуле. Тако је у целом свету. Тешко је наћи једну границу која има било какво оправдање, укључујући и америчко-мексичку границу или границу између САД и Канаде.
Гледајте, у свету је готово сваки сукоб последица наметнутих империјалних граница и ниједан нема везе са становништвом које тамо живи. Споразум Сyкес-Пицот се распада и како год да се заврши у Сирији – а тешко је замислити како ће се завршити – али ако ишта преживи, делови Сирије ће се одвојити. Курдско подручје је већ сада готово аутономна област и они се почињу повезивати са ирачким курдских подручјима, а то се у одређеној мери може прелити и на југоисточну Турску. Шта ће се догодити са остатком земље, тешко је рећи.
Мислите ли да ће о новим границама одлучивати локално становништво или неки нови империјализми?
— Волео бих да то буду народи, али свет не функционише на такав начин. Можда једног дана буде могуће, али не још, и не данас.
Што мислите о интервенцији Хезболаха у Сирији?
— Хезболах је у врло тешком положају. Ако у Сирији победе побуњеници, Хезболах ће остати незаштићен, а то може да значи њихову пропаст. Постоји разлог да се тако мисли, нисам сигуран да је ово онај прави и могло би се расправљати о томе, то је разумљиво.
Хоћете ли се срести са лидером Хезболаха Насралахом овај пут?
— Не, јер не знам да ли је то могуће. Иако то желим, не верујем да је могуће.
Ако се икад сретнете, шта бисте му рекли?
— Желео бих се срести с њим, али само да сазнам нешто више о његовим плановима и размишљањима. Он сигурно неће од мене тражити савете. То знате.
Позвали сте људе да дају подршку турским демонстрантима. Што имате за рећи о побуни у Турској?
— Мислим да демонстранти на тргу Таксим чине велику ствар. То што они раде је екстремно важно на глобалном нивоу. Почетна реакција Ердогана је слична Мубараковој и Асадовој, тј. брутални одговор на захтеве људи у остваривању њихових легитимних права. Последње вести од јутрос, које се могу и не морају показати тачним, говоре да је на помолу мирно решење сукоба. Вест су саопштилио представници демонстраната са трга Таксим. Ердоган је за грађевинске радове у парку Гези наводно одлучио да сачека одлуку суда. Ако суд дозволи, провешће се референдум у Истанбулу, што се разликује од референдума на државној разини. Ако се успе имплементирати, мислим да се ради о добром помаку набоље.
Да ли је могуће догађаје у Турској повезати са онима у Сирији у протекле две године?
— Мислим да је оно што се догађа у Турској део опште побуне у целом свету против строге и аутократске привредне и социјалне политике наметнуте свуда у протеклих неколико деценија. Реакција је било свуда, а неке су чак убележиле и успех.
Највећи успех се догодио у Латинској Америци, која се први пут за последњих 500 година, што није мала ствар, ослободила утицаја Запада, посебно доминације САД, које су њом владале у последњих сто година. Ради се о изузетном успеху.
Мислим да је и „Арапско пролеће“ било део тих побуна. Оне се такође догађају и у Европи; у Грчкој, Шпанији, чак у одређеној мери у Француској. Важни друштвени покрети су устали против бруталних мера штедње, које Европу воде у пропаст. Европа је богата и она није Сирија, па се зато не може рећи да иде ка општем уништењу. Бит те политике је дезинтеграција социјалне државе, а таква држава је највећи допринос којег је Европа дала савременом свету.
Имате ли неки коментар на случај Едварда Сноудена?
— Пре свега, ради се о херојском делу човека који је хтео да људи знају шта њихова влада ради. Јавност углавном жели да зна шта њени представници раде. Наравно да владе не мисле тако, оне желе да раде у тајности. Провео сам много времена у потрази за тајним документима у САД, које су можда и најслободније друштво, али је већина докумената са ознаком тајности. То се чини да би се влада заштитила влада од сопственог становништва, а не из безбедносних разлога. Мислим да свако ко то покуша да разоткрије ради праву ствар. Уствари, пројекти америчке владе су нелегитимни и треба их разоткрити. Мислим да ће они који то учине трпети последице, али то је најбоља ствар коју могу да направе.
После 11. септембра 2001. Американци су се запитали: „Зашто нас остатак света мрзи?“ Можемо ли се ми (на Блиском Истоку; оп. а.) запитати зашто нас Американци мрзе?
— Мислим да је то у неку руку занимљиво јер исто питање постављено је далеке 1958, кад је тадашњи председник Ајзенхауер тим који му је водио предизборну кампању питао: „Зашто Америку мрзе у арапском свету?“ И то не владе, које су га подржавале, него народи.
Исте године, 1958, амерички Савет за националну безбедност објавило је извештај који је четири године било доступан јавности и у коме су навели да је „перцепција у арапском свијету да САД подржава диктатуре и блокира демократију“ и како то чинимо јер желимо да задржимо контролу над ресурсима, тј. њиховим енергетским залихама. Међутим, у документу стоји да треба да тако поступамо без обзира на кампању мржње која се води против нас. Тако је било 1958, у години када је Ајзенхауер присилио Британце, Французе и Израел да оду из Египта, и није се очекивала мржња, а ње је било и уочени су тачни разлози због које је постојала.
После 11. септембра 2001. Џорџ В. Буш је изнова отворио питање: „Зашто нас мрзе?“, и говорило се да они мрзе нашу слободу и тако даље. Пентагон Ресеарцх Буреау објавио је резултат истраживања и они су били исти као и они Савета за националну безбедност из 1958.
Друго је питање било: зашто Американци мрзе нас?
— Зашто Америкаци? Они то не чине. Зашто амерички народ? Амерички народ нема никакву представу о свему томе.
Амерички политичари?
— Разлози ду они о којима је расправљао Савет за националну безбедност. Мора се блокирати демократија, морају се подржавти диктатори да би се надзирали ресурси. Блиски Исток није ништа другачији од остатка свијета. Зашто је Стејт Департмент подржавао Сухарта у Индонезији? Из истих разлога.
Што мислите о Израелу?
— Израел води исту политику какву је водио 1971, кад је у мировном уговору Египту понудио све, а Палестинцима ништа. Од тада води исту политику; политику експанзије коју правда безбедносним разлозима и то није ништа необично јер САД подржавају Израел. Кад би САД престале с том праксом, они више то не би могли чинити. Израел је чинио прилично опасне ствари овде у Либанону; сигурно сте то пратили. Али све су радили притајено. Нису излазили у јавност са великим изјавама, али, ако сте читали изјаве људи из безбедносних служби војске и владе, јасно вам је да они неће дозволити да се допрема оружје Хезболаху. У прошлом рату су научили лекцију и неће опет учинити исту грешку. Следећи пут ће рат дуже трајати, што значи да ће се Израел потрудити да уништи Либанон.
Мислите ли да ће САД учинити све како би се Израел зауставио на одређеном нивоу?
— Под Обамом сигурно не. Он је први амерички председник који није наметнуо никакава ограничења Израелу. Сви остали председници су Израелу наметали ограничења да не би могао да да оде предалеко. На пример, Реган је подржао инвазију на Либанон 1982, али је средином августа наредио Израелу да се заустави јер је то штетило америчким интересима.
Има ли икакве везе одлука Обаме да наоружа сиријске побуњенике са Израелом?
— Не, то су одвојене ствари. Пре свега, Израел није био против Асада. Он је био мање или више врста диктатора кога су хтели и радио је што им је одговарало. САД се не противе Асаду, чак су и обавештајно сарађивали. Не у потпуности, али довољно. Да Израел и САД желе да поткопају Асадов режим и да помогну побуњеницима, могли су то да учине врло једноставно и без оружја. Израел је могао да мобилише знатне снаге на Голанској висоравни и Сирија би била присиљена да мобилише додатне снаге. Будући да то нису учинили, они не желе да режим падне.
Хоћете ли „Арапско пролеће“ назвати арапским пролећем или ћете му дати друго име?
— Мислим да је то добро име. Не знам да ли је оно сад „Арапска зима“, али сам сигуран да је бар „Арапска јесен“. Претпостављам да ће се догодити још једно пролеће. Не мислим да је ситуација стабилна. Чини ми се као континуиран процес, али, као што сам рекао, то се догађа у целом свету у различитим облицима.
Јесте ли још увек оптимиста?
— Немам другог избора. За две или три генерације ћемо сви бити потопљени, али постоје неке назнаке које ми уливају наду у напредак.
