Pročitaj mi članakNemačka mesna industrija perfidno koristi jeftinu radnu snagu sa istoka Evrope i tu ništa nije promenio ni novi zakon donet u avgustu. Najveći igrač na ovom polju je kompanija Tenis koja dolazi i u Srbiju.
„Посао је веома тежак и не можемо наћи много радника вољних да раде под овим условима“, признаје Андре Филштете, портпарол гиганта месне индустрије – у Србији добро познате компаније Тенис. То је покушај портпарола да објасни зашто се месна индустрија у овој мери ослања на екстерне фирме које махом користе јефтину радну снагу из источне Европе.
Филштете је понудио да касније одговори на конкретна питања ДW у вези са румунским радницима који раде у Тенисовим кланицама, али се до закључења текста више није јављао.
Ливију Радион је уморан од чекања. Пре једанаест година је напустио румунски градић Тулчеу заједно са неколико стотина људи – у нади да га у Немачкој чек бољи живот. Румунија се придружила ЕУ 2007. године, а пуноправна чланица заједничког тржишта рада је постала 2014. Теоретски, Румун који ради у Немачкој мора имати иста права као и домаћи радник.
Пасји живот
Радион и његови сународници су потписивали уговоре са румунским компанијама које су обећавале добру зараду, осигурање, плаћени одмор и пристојан смештај. Нису се бунили због смена од 10 до 12 сати дневно, шест дана у седмици, у хладњачама где температура не прелази пет степени. Нису се бунили ни због астрономске кирије од 2.000 евра за стан који им је пронашла фирма. Неки причају да је у тим становима у две спаваће собе спавало и до девет људи. Без знања немачког нису се бунили чак ни због одузимања 50 до 100 евра месечно од плате на име опреме за рад, као што су униформе и сатаре.
Послодавцу је све то било веома згодно. Дошљаци, не знајући језик ни своја права, нису могли ништа да испричају немачким инспекцијама. Чак ни када је првима међу њима затребала лекарска помоћ па су код лекара схватили да њихово осигурање многе трошкове не покрива. Подизвођачи су стално мењали уговоре те многи радници нису имали ни осигурање у случају незапослености. Људи су преко ноћи могли бити избачени на улицу.
Једне ноћи се Ливију Радион онесвестио недалеко од кланице у којој је радио. Када се освестио у болници сазнао је да је добио отказ. Пре тога је имао уговор са једном од бројних екстерних фирми које су онда изнајмљивале раднике једној кланици у Бохуму. Најпре се борио против болести, а сада се бори против индустрије која га је упошљавала.
Синдикати отворили саветовалиште
Према проценама немачких синдиката, месна индустрија у Немачкој запошљава око 20.000 радника – само из Румуније. Хорор који је прошао Радион није усамљен пример. Зато је Савез немачких синдиката отпочео пројекат за раднике ове бранше из других чланица ЕУ. Саболч Шепши води овај пројекат са седиштем у Дортмунду. Он течно говори румунски, док други саветници говоре бугарски, мађарски и пољски.
„Немамо прецизне статистике о броју Румуна који раде у кланицама у Немачкој јер око 90 одсто радника – укључујући оне из Пољске, Мађарске и Бугарске – нису директно запослени“, каже Шепши за ДW. „Многи подизвођачи имају мешани портфолио и често нису регистровани само као компаније које се баве месом већ и као фирме које се баве чишћењем или логистиком. Многи који раде на обради меса заправо су регистровани као особље за чишћење.“
Ливију Радион и његови сународници били су не мало изненађени када су чули да је о њиховом проблему недавно расправљао и политички Берлин. Према новом закону који је донет у августу, управа месне индустрије мора преузети одговорност за своје запослене чак и ако технички имају уговоре са екстерним фирмама. Па ипак, неколико радника који су и даље запослени у месној индустрији анонимно је за ДW потврдило да у пракси нема никаквих побољшања.
Четири месеца након доношења закона је скоро немогуће пронаћи фабрику меса у Немачкој где радници из источне Европе добијају плате по немачком стандарду, а камоли где су директно запослени код фирме за коју заправо раде.
Долазак у Србију
Иза најмоћније немачке фирме Тенис, уједно друге по броју закланих свиња у Европи, стоји милијардер Клеменс Тенис који је више пута са српским председником Александром Вучићем најављивао инвестиције у Србији. Како је речено, Тенис планира заокружени ланац производње – од узгоја до тањира. Према последњим информацијама, Тенис ће у Србију уложити три пута мање од најављеног – 100 милиона евра од чега српска Влада даје 20 одсто, уз бројне пореске олакшице и субвенције.
За потребе Тениса је, како су тврдили представници опозиције и пољопривредника, крајем 2015. донет и посебан закон који предвиђа да инвеститори могу без тендера добити до 30 одсто земљишта у атару сваке општине при чему је један од критеријума број радних места које отварају. У једном разговору за БИРН је представник Тениса Андре Филштете потврдио да је „измена законске регулативе о власништву над земљиштем“ био један од важних услова компаније.
ДW је о Тенису писао још у октобру 2014. када је Александар Вучић обишао централу компаније те са Клеменсом Тенисом присуствовао рурском дербију Шалке-Дортмунд. У том тексту је јавност у Србији први пут упозната са бројним скандалима по којима је Тенис познат у Немачкој – од израбљивања и шпијунирања радника, преко стварања картела или лажних декларација на својим производима, до мутног начина на који је Клеменс Тенис преузео већински удео у фирми од синова свог покојног брата.
