Pročitaj mi članakEU na zapadnom Balkanu kao da prihvata deficite demokratije u zamenu za stabilnost, piše u opširnoj analizi Noje cirher cajtung, prenosi Dojče vele.
На Балкан се гледа стереотипно и таква политика Запада је и реална и иритирајућа.
„На Балкану приче о измишљеним догађајима и клишеи често иду руку под руку“, пише Иво Мајнсен, новинар швајцарског Ноје цирхер цајтунга: „Било да је дугогодишњи владар Црне Горе непосредно пред изборе измакао наводном покушају да га убије руска тајна служба или је националистичка руља продрла у македонски парламент, у западној јавности увек настаје исти утисак: регион је жариште конфликата пуно национализма, завера и неконтролисаних емоција.“
„Тако се гледа и на тамошњу политику. Подручје бивше Југославије важи као лабилно и изложено нездравим утицајима. Тако је пре неколико недеља генерал Кертис Скапароти, главнокомандујући америчких јединица у Европи, рекао да је Балкан ‘буре барута’ где силе као што је Русија поново сеју немир, баш међу Србима. До сличног закључка је дошао и Брисел, где је један дипломата ЕУ недавно описао регион као геополитичку шаховску таблу.“
КУРТИ: За Косово је важније уједињење Митровице од столице у УН https://t.co/xUxkijr2hD
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 6, 2018
„Та перспектива је реална и истовремено иритирајућа. Реална зато што схвата да наслеђе рата – нерешени суседски односи, етничке напетости, безбедносни дефицити и недостатак поверења – и даље делује и да је потребан одговор на пораст политичких трзавица. Иритирајућа јер су земље региона бар по уласку у овај миленијум постале сталан део Европе: Словенија и Хрватска као чланице Европске уније, а кандидати за приступ: Србија, Црна Гора, Македонија, Албанија, Косово и Босна и Херцеговина – са милионима досељеника, поп-културом, породичним везама, политичким партнерством и туризмом. Птичја перспектива бирократије често превиђа живу мрежу коју су ти односи створили.“
„Извођење паметне политике из те непрегледне ситуације – није једноставно. Но, Европска комисија је то ипак покушала, након што је јењао елан из 2003, када је први пут поменута европска перспектива за Западни Балкан.“
Аутор укратко преноси да је реч о новој стратегији ЕУ коју је представио шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер и описује како ЕУ покушава да балансира између кризе сопственог кредибилитета на Балкану и замора када је реч о проширењу заједнице; помиње утицај Турске и „руску пропаганду“ и то као „сиве зоне“ – те напомиње да се „те сиве зоне смањују у јеку транспарентног поступка приступа ЕУ“.
„Тако је политиколог Димитар Бечев у својој књизи Ривал Поwер констатовао да је руски економско-политички утицај битно смањен откако је Брисел спровео транспарентну регулацију енергетског тржишта. Изгледи за чланство у ЕУ су и мотивација Србији да се потруди око конструктивног приступа косовском проблему.“
„Европска перспектива тако представља главни разлог због којег повратак пожара из деведесетих година у бившој Југославији изгледа незамисливо; ЕУ и САД су гаранти да ће покушаји дестабилизације бити пригушени.“
„Но геостратешки и демократско-политички циљеви нису увек у међусобном складу. Европске вредности које се сада пропагирају често противрече западној реалној политици на западном Балкану. Берлин, Вашингтон и Беч су често зарад краткорочних циљева стабилности жртвовали демократске идеале. Тако је тадашњи аустријски министар спољних послова Себастијан Курц 2016. потпомогао националистичко-ауторитарну владу Македоније да би била затворена Балканска рута. На Косову Запад и данас потпомаже мафијашку коалицију бивших господара рата. А и олигархијски режим Мила Ђукановића није био препрека да Црна Гора прошле године буде примљена у НАТО.“
„Посебно је контрадикторна ситуација са претендентом на чланство у ЕУ који много обећава – Србијом. Тамо једном партијском државом влада Александар Вучић, политичар са ауторитарним цртама који стално утврђује и шири своју моћ. А његова влада истовремено поуздано спроводи привредне реформе и ради на помирењу у региону – то су две области у политици које би било тешко спровести у демократскијем систему.“
„Дилема између демократије и стабилности значи да се ЕУ упушта у ризик да пријемом балканских земаља истовремено извезе стабилност и увезе нестабилност. Јер, колико год јасно повезивање са Европом деловало позитивно, тесни контакти Србије са Русијом или Босне и Косова са Турском – неће нестати“, закључује Иво Мајнсен у тексту за Ноје цирхер цајтунг.
