Pročitaj mi članak
Деветог маја у интервјуу естонском листу Постимеес генерални секретар НАТО-а Андрес Фог Расмусен је изјавио да због дејстава Русије ”… више не можемо да будемо сигурни у гаранције мира и безбедности у Европи. Зато морамо да променимо тенденцију последњих година када су у Европи смањивани трошкови за одбрану. Не можемо да наставимо разоружање док Руси модернизују наоружање и прете суседима. Зато позивам пре свега државе НАТО-а у Европи да увећају одбрамбене трошкове”.
Отприлике исто то он је говорио 25. маја за време посете Вашингтону у свом излагању у Броокингс Институтион. У чланку Вол стрит џорнела посвећеном овом догађају, смањења се заиста описују као опасна – већина НАТО земаља, изузев САД, Велике Британије, Грчке и Естоније, не желе да испуне обавезе издвајања двопостотног удела из свог националног бруто производа за војне трошкове.
Шта више, према истраживању које је 2012. извео Универзитеет националне добране САД, НАТО снаге немају бојеву готовост, нису обучене и недовољно су опремљене. Како пише Вол стрит џорнел, ако се Владимир Путин усмери на пример на источну периферију НАТО-а – на пример, на заузимање балтичких земаља, алијанса, чак уз постојање политичке воље, можда неће имати могућности да се супротстави.
Чудно. Још 25. фебруара Старс анд Стрипес које је врло тешко осумњичити за проруско расположење, цртао је сасвим другу слику. ”Према годишњим статистичким подацима које објављује алијанса, без обзира на предстојеће смањење оружаних снага многих држава чланица, НАТО данас остаје највећа војна сила у свету које претиче потенцијалне противнике по бројности оружаних снага и одбрамбеним трошковима. Према подацима Стокхолмског међуанародног института за мир, сума војних буџета свих земаља света 2012. је износила 1,745 трилиона долара. А укупни ”одбрамбени” трошкови свих земаља НАТО-а 2013. године су изнели више од једног трилиона долара.
Исте те 2012. године, према подацима овог Института, војни трошкови Кине су износили 166 милијарди долара, Русије – 90 милијарди. Трошкови Ирана су мањи од 7 милијарди. Узгред да кажемо да ако се рачунају укупни трошкови на одбрану, Русија троши на оружане снаге иста та два одсто националног бруто производа које генерални секретар НАТО-а захтева од сваке земље НАТО-а.
Шта више, по речима директора програма Стокхолмског међународног института за мир Сема Перло-Фримана, по војним трошковима Русија може да се пореди са Западом само по нуклеарном потенцијалу.
Али конвенционалне оружане снаге Русије имају много озбиљних проблема у погледу команде, управљања и мобилности, и са тачке гледишта фактичке способности вођења савременог рата оне значајно заостају за западним земљама.
Бројност оружаних снага алијансе, по сопственим подацима НАТО-а за 2013. годину, превазилази све армије потенцијалних противника. У редовима ”бранилаца Европе” сада је 3 370 000 војника. У оружаним снагама Русије, по западним оценама, служи 766 хиљада.
Уз такву статистику тешко је замислити како ће Русија кренути војском на Европу. Између осталог, НАТО функционери имају сасвим други интерес. Не ради се чак о декларисаној тежњи САД да пребаце терет трошкова за одбрану Европе на своје партнере из блока. Војна индустрија Запада захтева нове наруџбине, војне и цивилне структуре блока гаранције очувања многобројних радних места. Ко треба о томе да се брине? Наравно, генерални секретар НАТО-а. Претходне бесмислене операције на Блиском и Средњем Истоку у које су биле укључене земље чланице блока ништа осим разочарања код њих нису изазвале. Покушаји да се врати златна ера НАТО-а – комфорна, безбедна и бескрајна конфронтација са традиционалним ”противником” сасвим је друга ствар.
Да ли ће Европа поверовати лепим речима генералног секретара НАТО-а или ће се окренути реалним цифрама и здравом разуму показаће блиска будућност.
(Глас Русије)
