Pročitaj mi članak
Анализа: Молдавија на прекретници – експанзионизам Румуније и неизвесна будућност некада просперитетне земље
У овом се осврту нећемо детаљно да бавимо Украјином у којој готово сви аргументи иду у прилог тези да је у току оркестрирана ‘ револуција ‘ у режији прозападних невладиних удружења, него ћемо да се посветимо Молдавији и Грузији; то су земље које су се одлучиле на чвршће везе са Бриселом.
Осим геостратешких и геополитичких разлога, Москва је Кијеву поручила ‘ како ће у случају отварања украјинског тржишта производима из ЕУ морати да предузме радикалне мере у сврху заштите своје привреде ‘, а то би Украјину, којој је Брисел одлучио ‘ помоћи ‘ с једва милијарду евра, практично бацило на колена.
Што се тиче сиромашних земаља као што су Грузија и Молдавија, ту је ситуација нешто другачија. Нити једна од те двије земље не може да угрози руско тржиште, али руски председник ни у једној од њих не жели да види претерано ширење западног утицаја. Грузија има проблема са покрајинама које је изгубила у ратној авантури Микхаила Шакашвилија и новоизабрани грузијски председник и премијер знају да ће, уколико се у потпуности окрену Бриселу, заувек остати без Јужне Осетије и Абхазије. Обојица имају времена цео један мандат да одлуче у ком ће смеру водити земљу, аи један и други су изјавили ‘како им је један од највећих приоритета успостављање добрих веза са Москвом’.
Због настојања Брисела да Молдавију увуче у своју орбиту, та се сиромашна земља нашла на прекретници. Молдавци су уочи самита у Виљнусу организовали масовне демонстрације на којима су захтевали од владе у Кишињеву да поступи као Украјина, но то се није догодило. Без обзира на споразум са Бриселом, Молдавија има два велика нерешена питања која ће знатно отежати молдавски пут у Европску унију, а то је проблем са румунским територијалним претензијама и де – факто независна Придњестровска Молдавска Република, која подсећа на Јужну Осетију и Абхазију, као и на источне и јужне делове Украјине у којима живи русофонска популација.
‘Велика Румунија’ Трајана Басескуа
Због украјинског ‘НЕ’ Европској унији, који данима пуни насловнице медија, многима је промакла изјава румунског председника Трајана Басескуа коју је дао пре но што ће отпутовати на самит у Виљнусу. Британски Телеграф преноси како је Басеску изјавио да је ‘након више од 70 година подијеле између Румуније и Молдавије дошло време да се те две братске земље опет уједине’. Не треба посебно напомињати како је његова изјава дочекана у Москви, поготово након одлуке владе у Букурешту да на свом територију распореди пројектиле противракетног штита НАТО савеза. Због те одлуке службена Москва на Букурешт више не гледа благонаклоно нимало, а изјава Трајана Басескуа о уједињењу с Молдавијом односе између две некада савезничке земље би могла спустити на најнижи ниво у историји.
Трајан Басеску, који иначе често критикује Москву, рекао је ‘да Румунија и Молдавија требају окончати поделе које су им уочи Другог светског рата наметнули Стаљин и Хитлер’, а његов позив је дошао само два дана пре но што ће Молдавија потписати Споразум о слободној трговини којега многи сматрају најавом чланства у ЕУ.
Није никаква тајна да Русија жели да задржи утицај у земљама у свом окружењу и да их жели видети у Евроазијској унији. Румунски председник је знао да ће на његову изјаву уследити реакција Москве, међутим његови аргументи о ‘братском народу који годинама гради добре односе, те како Молдавци говоре румунским језиком’ могу да се протумаче као негирање постојања молдавске нације и отворено негирање молдавске посебности.
Да Румунија већ дуже време ради на томе, говори и податак да је влада у Букурешту 2009. понудила држављанство свим Молдавцима који могу доказати своје румунско порекло. Ту је понуду прихватило око милион Молдаваца, а верује се како ће многи покушати да искористе то право и то само како би се лакше кретали унутар ЕУ.
‘Кад један народ има прилику да буде заједно, од тога се не би требало одустати. То се не мора десити одмах, али ће се догодити једног дана, јер крв није вода. Мислим да је ово право време да кажем како нам је то у циљу, наравно, ако Молдавци то желе. Након уласка у НАТО и ЕУ, уједињење са Молдавијом је трећи велики циљ наше спољне политике’, изјавио је Трајан Басеску.
Треба рећи како нису сви Румуни мишљења као њихов председник. Молдавија је најсиромашнија земља у Европи и многи Румуни се питају може ли њихова економија поднети притисак и трошак поновног уједињења. Предлогу ће се можда супротставити и Брисел који унутар граница ЕУ жели независну Молдавију, а Русија ће свакако искористити утицај којег има у де – факто независној Придњестровској Молдавској Републици у којој се говори руским језиком и која не жели да покида своје везе са Москвом.
Молдавија и Придњестровска Молдавска Република
Како би знали о чему је реч, потребно је појаснити најважније детаље о збивањима у земљи која је у сновима о Великој Румунији Трајана Басескуа. Данашња Молдавија је настала на развалинама Совјетског Савеза, а 1991. године је званично постала независна. Након тога је годинама вођена кампања брисања свих трагова који би упућивали на совјетску еру. Као слова је уведена латиница, а школски програм је усклађен са оним румунским.
Молдавија је била мултиетничка земља у којој су Молдавци који говоре румунским језиком живели поред оних који су се служили руским, те заједно са украјинском и осталим националним мањинама у земљи. Након проглашења независности се тај етнички мозаик нашао угрожен од стране прорумуњски опредијељених Молдаваца, од којих су многи већ тада тражили уједињење са Румунијом. Кренуо је талас дискриминације и то највише према русофонској мањини и Украјинцима.
Од првих дана независности се Молдавија нашла подељена на националној основи, а ту су политику пропагирале националистичке групе и политичке групације, сличне онима са којима на нашим просторима имамо горка искуства из ’90 – их. Прорумунске странке су подржавале независност, а један део и уједињење, док су проруске групе тражиле уједињење са Руском Федерацијом. Украјинска мањина је са своје стране тражила да се уједини са Украјином.
Ситуација је дегенерирала до те мере да су се створила два фронта, а осим међуетничких сукоба се отворио и проблем југа земље. Румунија етничка заједница у Молдавији је отвореним шовинистичким иступима захтевала надзор над јужним делом, а заборавили су да је Молдавија била протекторат у саставу Отоманског царства и да на југу земље живе Гагаузи који су турског порекла, али се од анадолских Турака разликују само по томе што припадају православној конфесионалној заједници.Ова се мањина прва нашла на удару прорумуњски опредијељених Молдаваца, али једним делом и оних који гледају ка Русији.
У читавом том хаосу међуетничких сукоба и рата који је кулминирао у пролеће 1992. и трајао неколико месеци, дошло је до проглашења проруске Придњестровска Молдавске Републике, а Гагаузи су добили велику културну аутономију. Молдавија све до данас преживљава као земља која нити је целовита, нити је суверена на целом свом територију, а Придњестровље ће очигледно своју судбину да веже за Руску Федерацију о којој у потпуности зависи.
Од совјетског благостања до беде и сиромаштва у земљи из које сви беже
Ово би отприлике могла бити дефиниција данас најсиромашније европске државе. За време Совјетског Савеза је Молдавија била земља у којој се производило све за огромно совјетско тржиште, пре свега вино, ликери, дуван и житарице. Бројне државне и мање приватне фарме су узгајале на стотине хиљада грла стоке чије је месо завршавало у градовима широм СССР – а. Велики градови су били високо индустријализовани, али се падом СССР – а у врло кратком периоду све променило.
Молдавско привреду је изгубило тржиште и прва је пропала пољопривреда. Фабрике тешке индустрије у државном власништву су затворене, а компаније које су зависиле о производњи дувана су продате мултинационалним компанијама. Укратко – од периода у којем готово да и није било незапослених и људи без прихода, Молдавија је ушла у неизвесну будућност из које већина Молдаваца спас тражи бијегом из земље.
Политички контекст ‘осамостаљења’
У политичком смислу је дошло до поделе друштва на либерале и комунисте, али и на филоруске групе и оне се противе било каквим везама са Москвом. То се видело и на протесту од пре десетак дана, којега је у главном граду Кишињеву организовала проруска КП. Либерални и националистички блок остаје при ставу да је чланство у ЕУ једина будућност за Молдавију и све то подсећа на украјински сценарио.
Осим прозападног става једног дела Молдаваца, велику улогу игра и Румунија која распирује антируски сентимент и пропагира уједињење двије земље, но сви знају да је такво што с независним Придњестровљу немогуће остварити без оружаних сукоба. Није само изјава Трајана Басескуа карактер експанзионистичке политике Букурешта. У октобру је у Румунији одржан велики скуп подршке уједињењу с Молдавијом – тзв. ‘Марш за Бесарабију’, али треба рећи како кампању уједињења већ дуги низ година подржава и охрабрује америчка администрација.
Лидер КП Молдавије Владимир Воронин, некада истакнути функционер СССР – аОсим Придњестровља у самој Молдавији је против уласка у ЕУ Комунистичка Партија коју води Владимир Воронин и која има велики утицај политичком животу земље. КПМ земљу жели да види у Евроазијској унији у друштву Русије, Белорусије и Казахстана и чврсто се противи иредентистичким тежњама прорумуњских националиста.
Будући да молдавски комунисти у целој земљи имају изузетно велику подршку, тешко је прогнозирати где ће на крају завршити Молдавија, али и сама Придњестровска Република. Европа Молдавији не нуди ништа, док Владимир Воронин, некада истакнути функционер СССР – а, сматра како је Евроазијска унија једино право решење за Молдавију, будући да је реч о тржишту на којем ће моћи пласирати своје производе, а које ЕУ опет не жели ‘ јер не задовољавају стандарде брукеллеске’.
Велики протести КП Молдавије у марту 2012.
Европа ће Молдавији без икакве сумње, једнако као што то чини ис Украјином, обећавати да ће улазак у ЕУ препородити земљу и како је то једини исправни пут за молдавски народ. Те поруке међутим имају само једну сврху, а то је окружити Руску Федерацију и Молдавија је ништа више него жртвено јање 1 лицемјерне политике. Молдавци још увек имају времена променити одлуку, без обзира што су потписали Споразум о слободној трговини, али у случају да поверују лажним обећањима бити ће једноставно препуштени експанзионизму Румуније у коју ће прво емигрирати школовани и способни део популације и тамо радити за мизерну накнаду.
Што се тиче румунског национализма, он ће с друге стране унутар својих граница још више распламсати страсти мађарске националне мањине, која ионако од Будимпеште има јаку подршку у својим сепаратистичким тежњама.
У следећих неколико месеци, највише кроз пар година, сазнаћемо да ли ће се та земља наћи у Евроазијској унији или у заједници ‘равноправних европских народа ‘ у којој ће им Трајан Басеску објашњавати како’ уопште нису народ, него Румуни које су Стаљин и Хитлер одвојили од матичне домовине’. Чак и у том случају велики је број оних који се с тим у самој Молдавији никада неће сложити.
Придњестровска Република сигурно неће бити део такве Молдавије и посве је извесно да ћемо сведочити међународној афирмацији де – факто независне европске државе. Како год било, Молдавци су ти који морају да одлуче о својој будућности и ради њих самих се можемо надати да још увек постоје они који се сећају времена када то није била земља беде и сиромаштва из које сви беже главом без обзира, него једна од развијенијих регија нестале државе. КП Молдавије ће свакако одиграти велику улогу у могућем обрату, а којега ће Брисел под сваку цену покушати да онемогуће. Стога све ово што се ових дана дешава у Украјини, кроз неко време можемо очекивати иу Молдавији.
