Pročitaj mi članak
Могадиш – Сомалија је доста проблематична земља за новинарско извештавање, можда и најтежа у којој сам до сада био. Чак и у Чеченији у време када је тамо беснео рат, па и у Авганистану, имао сам већу слободу кретања, па самим тиме и већу могућност сагледавања ситуације. Овде у Могадишу имате само један хотел који вам препоручују домаћини. Да бисте ушли у „Џазира палас”, који се налази врло близу аеродрома у Могадишу, морате да прођете неколико контрола. Прво вас претреса хотелско обезбеђење на улазу у уску уличицу у којој је споредни улаз. Сви наоружани „калашњиковима”. На главни улаз не можете јер је заграђен великим бетонским блоковима с две челичне рампе и тешким гвозденим вратима….
Када се нађете на хотелском паркиралишту унутар зидина, не баш великог хотелског комплекса, онда вас преузимају други службеници безбедности а пртљаг морате да оставите да га они детаљно прегледају. Из хотела, из собе, али и с рецепције, не можете да зовете ниједан број у граду, али ни у иностранству. Но, зидни часовници који показују време у Токију, Лондону, Дубаију и Њујорку висе изнад рецепције. Интернет више не ради него што ради. Храна у хотелу је очајна, пиринач и полуспржена пилетина, рибе је зачудо мало иако је Индијски океан ту.
Хотел је у последња два месеца два пута нападнут камионима и аутомобилима с експлозивом које су довезле самоубице. Прво возило покушава да пробије блокаду на улазу у хотел, друго одмах настоји да искористи ефекте експлозије да би се пробило што ближе хотелу. У прошлом нападу погинуло је 16 гостију хотела, који се иначе рекламира реченицом: „Ми смо најсигурније место у Могадишу”. Белаца, гостију у хотелу заправо и нема, увече дођу тек ретки владини службеници. Стране дипломате, припадници разних хуманитарних организација, као и неколико наших лекара, који су овде у мисији ЕУ, живе унутар добро чуваног кампа УН и практично ретко и излазе изван тог простора.
Наиме, централна власт не може апсолутно да контролише ни периферију Могадиша, о унутрашњости да се ни не говори. Сомалија је званично федерална држава, али код становништва не постоји осећај лојалности држави, мислим да већина и не зна шта је то држава. Овде су сви лојални свом племену, локалним командантима разних банди кријумчара и убица. Шта се догађа у Сомалиленду, делу Сомалије, то скоро нико не зна, странци тамо и не иду. Осим Британаца. Од Могадиша према југу и централним деловима земље владају терористи из исламистичког Ал Шабаба, који имају формиране већ праве јединице са џиповима, ручним бацачима, ракетним лансерима. Заправо, да идете у унутрашњост Сомалије морате да будете или луд или да имате много пара и да се надате да ће вам то бити пролазна карта код локалних разбојника, који могу да вас убију управо зато што имате паре. Јер, тај Ал Шабаб тврди да се прво бори против владе у Могадишу, па затим и владе у Вашингтону.
Када сам улазио у зграду у којој ради председник Сомалије Хасан шеик Мухамед на улазу су ме зауставили војници из Уганде. Зграда је у оквиру посебног комплекса, све је доста руинирано, као да је недавно бомбардовано. Председников саветник за медије је један врло одлучан, али и углађени Британац, којем само што на челу не пише из које је „компаније”. Председника чувају војници из Уганде, а саветује га Британац. Африка је то.
На улици испред хотела „Џазира палас” и на уличицама около нема ниједног таксија, из хотела усред дана нико и не излази без оружане пратње. Оклопљени џипови су овде једино средство да као белац преживите на улици. Док су ме возили у оклопљеној „тојоти” ка председничком комплексу, испред и иза су ишла два пикапа у којима су сомалијски војници с „калашњиковима” бесно гледали на све стране. Онако, седећи с ногама избаченим ка улици. Нисам сигуран да ли би успешно одговорили на ватру неког нападача или би једноставно побегли, али закон улице овде има своја правила. Осетили су то Пакистанци и Американци 1993. године. Гледајући физиономије камених лица неких од тих војника, то су праве афричке убице. Једноставно ни не знају за други посао.
Улице у Могадишу посебна су прича, лош асфалт препун рупа, гомиле камења, лима и одломљеног бетона, макадам, краве и козе, магарци и таљиге, све то морате да заобилазите успут. И сиромашни људи који у гомилама чуче уз зидове полусрушених кућа и кућица. Људски очај осећа се и у ваздуху…
Кажу да у водама Индијског океана испред Сомалије има доста гаса и нафте. Зато сви настоје да се на време овде и позиционирају. Посебно су активни Италијани, њихови карабињери држе и аеродром у Могадишу. Наравно, Американцу су дискретно у позадини. У Сомалији је некада Совјетски Савез имао велику поморско-ваздухопловну базу „Бербера” и то је била једина совјетска војна база у Индијском океану. С обзиром на дубину мора, база „Бербера” омогућава сидрење и највећих ратних бродова, као што су носачи авиона. Због Совјета некада у „Бербери”, Американци су острво Дијего Гарсија претворили у своје највеће поморско-ваздухопловно упориште на Индијском океану.
Ноћ је и мој се тродневни излет у Могадишу завршава ујутро. Кроз полуотворена врата терасе хотелске собе с Индијског океана допиру лаки таласи свежег ветра, нешто је мања влажност него дању. Каква је будућност Сомалије? Мало сам био, још мање видео, али чим сам чуо да овде потенцијално има нафте и гаса, неке ствари су јасније.
(Политика)
