Pročitaj mi članak
Доктрина превентивног удара прети Ирану.
Стари синдром Перл Харбора испољава се сада и код иранског нуклеарног програма, при чему се свет забринуто пита да ли је израелски напад на Иран неизбежан.
Став Техерана, који је у заштити својих права на развој нуклеарне технологије већ напричао много тога противречног и уопште непотребног, не иде на руку иранским ајатоласима.
Закључак свих прогноза јесте или уопште не започињати ракетно-авијацијски удар или извршити то брзо, прецизно и победнички.
Али такав сценарио није лак јер ниједан ратни план не преживи судар са стварношћу. Посебно када је Иран у питању, јер су америчке трауме с Техераном још свеже.
Дакле, преговори између представника Међународне агенције за атомску енергију, ИАЕА, и власти у Техерану око иранског нуклеарног програма теку по систему топло-хладно, мало се одвијају, а још више се прекидају. Инспектори ИАЕА тврде да им Иранци не омогућавају да посете сва места за које се сумња да су локације иранског тајног војног нуклеарног програма, Техеран, наравно, то енергично демантује.
Истовремено, западни медији спекулишу и сумњају да је Израел уопште војно способан да самостално изведе операцију бомбардовања иранских нуклеарних постројења не би ли тако зауставио иранске атомске амбиције. Зато су у Израел похрлили сви могући функционери Вашингтона да увере Израелце да не учине оно „што не могу да учине”. Па онда „Њујорк тајмс”, који се позива на „америчке одбрамбене званичнике блиске Пентагону”, изражава сумњу у израелске могућности, јер би Израелцима „требало најмање 100 авиона који би прешли укупан пут од око 3000 километара”.
Одговор на све могуће дилеме да ли је Израел војно способан за такву операцију јесте потврдан – да, Израел има капацитете, знање и средства за тако нешто. Осим тога, Израел је сценарио евентуалне операције бомбардовања иранских постројења за нуклеарна истраживања или производњу атомског оружја већ проигравао.
Наиме, пре неколико година израелска авијација имала је велику и врло сложену вежбу, при чему је око 250 борбених авиона, Ф-15 и Ф-16, одлетело до границе територијалних вода Шпаније, тамо кружило око пет минута и затим су се сви авиони вратили у матичне базе.
Израелски авиони приближили су се територијалним водама Шпаније скоро до Гибралтара, долетели су из разних праваца, у ваздуху су борбене групе биле одвојене и до 150 километара, али су се сви авиони нашли изнад замишљених циљева истовремено, што је довољно јасно показало да се ради о вежби синхронизованог удара на више просторно удаљених циљева.
Током лета, борбене авионе горивом су снабдевали авиони-танкери, КЦ-130 из 103. и 131. сквадрона, као и авиони-танкери КЦ-707 из 120. сквадрона израелских ваздушних снага.
Истовремено, с том ваздухопловном вежбом у Израелу се одвијала и велика вежба целокупног система ПВО, као и масовна мобилизација свих структура цивилне заштите. Скоро целокупно становништво било је у склоништима.
Израел има супериорну авијацију која може да долети до Ирана и изврши ударе по одређеним циљевима. За евентуални напад на иранска нуклеарна постројења спремни су авиони Ф-16, 104 апарата из базе „Неватим”, у бази „Рамат-Давид” спремно је још 120 авиона Ф-16, верзија Д и Ц, као и 101 авион Ф-16 верзија.
И у бази „Рамон-Хатзерим”. Значи, укупно 325 авиона Ф-16 опремљених најпрецизнијим бомбама и ракетама, пре свега с ласерски вођеним бомбама ГБУ-28 које пробијају бетон и земљу дебљине 30 метара. Ради заштите ловаца-бомбардера Ф-16 на таквом задатку биће ангажована и 24 ловца Ф-15 из базе „Хатзерим”. Иначе, израелска војна индустрија направила је специјалне пенетраторе ПБ-500А за бомбе Мк-83 и Мк-84 управо ради разбијања подземних нуклеарних постројења у иранском нуклеарном комплексу у Натанцу.
Ако Израел нападне Иран, куда све могу да иду руте израелских авиона? Авиони Ф-15 и Ф-16 могу да прођу кроз ваздушни простор Јордана или Ирака без већих проблема. Јордан сигурно неће ометати израелске авионе, јер знају како би се то завршило, а Ирачани сада и немају ПВО. Израелци могу да користе и део ваздушног простора Сирије.
Могу да лете и преко Саудијске Арабије, па онда у ниском лету изнад Персијског залива, да их не би открили ирански радари. Тако израелски авиони могу релативно лако да се нађу изнад својих мета. Сваки авион Ф-15 и Ф-16 може да понесе по четири бомбе ГБУ-28 које продиру дубоко кроз земљу, бетон и челик и тек онда експлодирају. Те бомбе зову „убицама бункера”, а њихову куповину договорили су председник САД Џорџ Буш и израелски премијер Ехуд Олмет још 2007. године. Израел је тада купио и бомбе ГБУ-39 за гађање мањих циљева.
Могућа рута израелских авиона до пре годину дана био је и лет кроз турски ваздушни простор, али сада је то због тренутних односа две земље скоро немогуће, али није и апсолутно искључено. Зависи како одлучи Вашингтон. Постоји и опција лета кроз међународни ваздушни простор око Саудијске Арабије, али је то прекомпликовано и са становишта изненађења скоро неизводљиво. Све руте захтевају најмање једно или два танковања горивом током лета. Рута око Саудијске Арабије и више танковања.
Израел може да се одлучи и на удар својим ракетама, за тзв. џерихо опцију. Израел располаже са око 130 балистичких ракета типа „џерихо-2” и „џерихо-3”, домета и до 4.800 км. Израелска ратна морнарица има три подморнице класе „делфин” способне да лансирају америчке крстареће ракете УГМ-109 „томахавк”, а те подморнице могу неопажено да уђу у Персијски залив.
Чиме Иранци могу да се бране? Ирански систем ПВО је далеко од технологије 21. века. Чак ни руски ПВО систем „тор” ту не може много да помогне, једна батерија тих ракета и две батерије старих пројектила „хоук” бране нуклеарни центар „Бушер”, а по једна батерија система „тор” и система „хоук” штите центар у Есфахану. По једна батерија истих ракета је око иранског свемирског центра „Шеман”, док две батерије пројектила бране Арак нуклеарни комплекс.
Центар „Фордов” штите по једна батерија система „тор” и „хоук”, а нуклеарни комплекс у Натанцу бране четири батерије „хоука”, једна руског система „куб” и две батерије модерније верзије система „тор”.
У евентуалној ваздушној борби с израелским авионима Ф-15 ниједан ирански авион нема великих шанси за успех. Техеран, заправо, располаже с укупно 40 до 50 оперативно исправних авиона. Стари амерички ловци Ф-14 које имају Иранци и руски Миг-29 у верзији коју има Иран тешко да могу да се супротставе израелским пилотима.
Дакле, по цену врло прихватљивих губитака, израелски авиони могу да униште део иранске нуклеарне инфраструктуре. Неке објекте могу да униште бомбама ГБУ-28, неке не могу. Површинске објекте и инсталације за лансирање иранских балистичких ракета могу да униште. Целокупан ирански нуклеарни програм могу да врате 10 до 15 година уназад.
Циљеви израелског удара биће пре свега постројење с центрифугама у Натанцу, 220 км југоисточно од Техерана, и „Фордов”, постројење са 3.000 центрифуга за уранијум, око 95 км југозападно од Техерана. Нуклеарни центри „Есфахан”, 345 км југоисточно од Техерана, и „Арак”, производња тешке воде, 245 југозападно од Техерана, такође су мете.
Циљеви „друге категорије” су војна база „Парчин”, 35 км југоисточно од Техерана, и две ракетне базе, „Иман Али” близу града Корамабада у Лорестан провинцији, и база у Табризу у северној провинцији Азербејџан-Шарки. У тим базама смештени су ирански балистички пројектили „шахаб-3” и нове ракете „гадр”. Вероватни домет тих ракета је до 1.500 км. Нико не развија ракете тог домета да би носиле само класичну бојеву главу.
Но, пројектила који могу досегнути Израел Иранци и немају много, само четири лансера за 20 пројектила „шахаб-3”, те 16 лансера за „шахаб-1” и „шахаб-2”. С друге стране, израелска ПВО располаже са 17 батерија ракета „хоук” побољшане верзије, шест батерија ракета „патриот”, три батерије пројектила „ероу” и с најмодернијом мрежом радара за гледање „иза хоризонта”, све лоцирано код Хадере, Палмачима, Неватима и Бершебе.
Чак и да Иран лансира ракете на Израел врло мали број тих пројектила евентуално би и прошао кроз ПВО систем Израела. Евентуалном блокадом Хормуза Техеран би само помогао САД, па и неким земљама Залива, да и оне уђу у сукоб. Остају још терористички напади „Хезболаха”. И цене нафте. У Израелу као да је почело одбројавање, трка с временом ушла је у завршну фазу.
Иран је у последњих 15 година развио прилично снажну војну индустрију, а има и одличну војну сарадњу са Северном Корејом. Оружане снаге Ирана броје укупно 523.000 припадника, уз резерву са још око 350.000 људи. Копненој војсци Ирана највише недостају модерни тенкови, од укупног броја од 1.613 тенкова само је 480 модерних типа Т-72. Остало су тенкови Т-55, па британски „чифтен” и амерички М-60А1. Основну ватрену моћ иранске копнене војске чини артиљерија са својих 8.200 топова. У саставу копнене војске је и 230 хеликоптера разних типова.
Техеран је у развоју домаће војне индустрије приоритет дао стратешким ракетним снагама, ратној морнарици и авијацији. Копнена војска била је мало запостављена, јер су у Техерану правилно проценили да у евентуалном сукобу с било ким нико неће на копнену инвазију Ирана. Превише велика територија и претежак терен.
Иранци су протеклих година развили неколико типова балистичких ракета, од „шахаб-1”, домета од 1.300 км до „шахаб-3” с дометом од 1.500 км. Ту су и пројектили типа „гадр” и „саџил”, док је статус ракете средњег домета типа „ашура” за сада непознат. Све те ракете нису под командом војске, већ Исламске револуционарне гарде.
Иранска авијација поседује 312 борбених авиона разних типова. Ударну снагу чини 44 америчка авиона Ф-14 „томкет” још из времена шаха Резе Пахлавија, 35 бивших ирачких авиона Миг-29 и десет ирачких „миража Ф-1Е” који су прелетели у Иран у време „Пустињске олује” 1991. године да их не би Американци уништили у Ираку.
У саставу авијације лете и амерички ловци-бомбардери Ф-5 „тајгер” и Ф-4 „фантом”, руски авиони Су-25 и Су-24, али и домаћи авиони Ф-7 „азаракш”, једна врста копије авиона Ф-5. Ваздухопловна индустрија Ирана усмерила је своје напоре на модернизацију постојећих америчких авиона Ф-14, Ф-4 и Ф-5 тако што су Иранци свуда по свету, где је то било могуће, куповали резервне делове за те летелице, а код куће све то модернизовали.
Одустајање Москве да Техерану прода ПВО систем С-300 јесте проблем за иранску заштиту нуклеарних постројења, иако за блиску ПВО Иранци имају сасвим довољно ракета „кротал”, „репир”, „тајгеркет”, „хоук”, „стингер” и „стрела-2М”. За одбрану од напада из ваздуха на већим даљинама и висинама имају руске пројектиле СА-5 и „тор”, али у мањем броју.
Иранска војна индустрија развила је протеклих година целу гаму брзих борбених чамаца наоружаних супермодерним торпедима. Брзи торпедни чамци класе „тир”, возе и до 54 чвора на час, лансирају по два суперкавитациона торпеда типа „далам”, која опет иду брзином од невероватних 200 чворова на час.
Сумња се да су та иранска торпеда заправо копија руског чувеног торпеда типа ВА-111 „шквал”, чију је технологију Ирану дала Северна Кореја.
Та торпеда лансирају се из руских подморница класе „кило”, а Иран поседује три такве подморнице.
Ни један ратни брод на свету не може да се бори против руског торпеда типа „шквал”, који је узгред несрећно потопио и руску нуклеарну подморницу „Курск”. Уз четири ракетне фрегате и десетине брзих чамаца са кинеским крстарећим ракетама, уз домаће крстареће пројектиле развијене на основу руских и кинеских, иранска ратна морнарица може у сваком тренутку да запречи провидбу кроз Хормуз.
Ирански поморски стручњаци јавно кажу да они само примењују „југословенску тактику обалне одбране”, стратегију асиметричног рата на мору. Са једне стране имате америчке носаче авиона и супермодерну авијацију, с друге стране имате Иранце са добрим рељефом, брзим чамцима, добрим и нечујним подморницама, супербрзим торпедима и нисколетећим ракетама.
(Мирослав Лазански, Политика)
