Pročitaj mi članak
Треба да се боримо да наше слободе вратимо назад из руку оних који су нам их украли без нашег знања и сагласности.
Француски Национални фронт постао је под водством Марин ле Пен највећа политичка сила у Француској, освојивши највећи број гласова на Европским изборима. Нема сумње да је тај потез дубоко протресао француски али и европски политички естаблишмент.
Ова десничарска странка – која за себе, као и сви “модерни” десничари, тврди да десница и левица данас више не постоји (можда не у центру, али на краковима политичког компаса итекако постоји) – код многих изазива двојака осећња, што није чудно јер странка је под водством Марин Ле Пен укомпоновала толико класичне десничарске (антиимиграцијска политика) и левичарске реторике (заштита права радника, државних служби итд.) да је заиста данас тешко Национални фронт сврстати у неку категорију.
Да је Национални фронт нова појава, такве политичке амалгамације би још и прошле, али Фронт за собом вуче тежак тег сопствене прошлости. Наиме, Марин је ћерка оснивача странке, Жан-Мари ле Пена, који је недвосмислено човек са израженим наци-фашистичким ставовима. Да ствар буде још занимљивија, последњих дана долази до тензија на релацији отац-ћерка.
Нема сумње да је Марин извукла странку из окова пропале и назадне идеологије и од ње учинила водећу политичку силу у земљи. То није могла извести без темељне идеолошке корекције. Пут од „фашистичке“ странке, основане 1972, до „националистичко-конзервативне” странке данас био је њена велика мисија. Али њен 85-годишњи отац је и даље ту, има функцију почасног председника и није нимало задовољан овим процесом.
„Моја ћерка је претворила Национални фронт у бизарну конформистичку странку”, поручио је Жан-Мари, свега дан пошто се Марин јавно оградила од његових антисемитских изјава.
Марин отворено заговара излазак Француске из НАТО и повратак на међународну политику који је предводио истакнути француски председник Шарл де Гол, који је и данас за многе Французе и Европљане симбол несврстане политике).
До сада смо већином читали о Националном фронту у контексту унутрашњих питања, али шта Марин ле Пен мисли о европским и међународним проблемима? Бројне одговоре на управо оваква питања дала је у понедељак у интервјуу за РТ. Наравно, не треба ни истицати како Москви свакако импонира када нова највећа политичка сила Француске за кризу у Украјини не криви њу, већ САД и ЕУ.
Последњи пут кад смо разговарали, предвидели сте да ћете на европским изборима постати најснажнија француска странка. И, ево нас. Шта је прво што желите да учините?
— Најпре ћу формирати групу у Европском парламенту како бисмо спречили сваки нови напредак према европском федерализму, који сматрам изузетно антидемократским. Сматрам како је то противно суверенитету народа као и економским, друштвеним и међународним интересима Француске. Зато ћемо, заједно са савезницима, моћи да наступимо новим гласом, другачијим од онога који је до сада доминирао у ЕУ.
Када гледате ширу слику, евроскептици су и даље у мањини, још немају ни блок. Није се заправо десила никаква велика победа. Зашто се онда стално прича о политичком потресу?
— Верујте ми, видели смо лица ових људи у Бриселу који су нас гледали како долазимо. Мислим да они верују да ће наше присуство променити изглед Европског парламента и самих дебата које ће се водити унутар те институције.
Колики је заправо проблем тих еврокомесара, којих желите да се решите? Зар је питање суверенитета постало толико озбиљно?
— Суверенитет је темељ демократије. Без суверенитета нема демократије јер имати слободу да се стави глас у гласачку кутију је једна ствар, али, ако људи које изаберете у том процесу немају никаква овлашћења јер стварну моћ држе наднационална тела, тад више нисмо у демократском процесу.
То је управо оно кроз шта сада пролазимо. Мислим да је Мендес Франце (бивши француски премијер) 1957. рекао у Националној скупштини да постоје два пута ка тоталитаризму – или се сва овлашћења уједињују у једну или да их пребацимо на наднационално тело. Управо то су учинили изградивши ЕУ – пребацили суверенитет на наднационално тело који није бирано, које нема никакав легитимитет и које намеће своју вољу народу. То се тиче и нашег територијалног суверенитета – ми више немамо контролу над својом имиграцијском политиком јер су све границе отворене од увођења Шенгена.
Исто вреди и за наш монетарни суверенитет јер више немамо контролу над својом валутом. Наш суверенитет над буџетом такође је пребачен на ниво ЕУ, као и правни суверенитет, пошто је 80 одсто закона о којима се гласа у француској Националној скупштини заправо преписане ЕУ директиве. Сматрам да је Француска слободна земља и да би таква требало да остане. Зато, пошто су нам украли наше слободе, треба да се боримо да их вратимо натраг из руку оних који су нам их украли без нашег знања и сагласности.
Не тако давно говорило се о великој новој суперсили – ЕУ. Ови избори показују да блок није уједињен у супердржаву. Зар се Европа никад неће ујединити?
— Овде се не ради у Европи него о ЕУ. Европа постоји, она је сачињена од нација чије се богатство налази у њиховој уникатности, суверенитету, слободи и демократији. Дакле, ја сам за Европу нација – волела бих да већ сутра можемо устројити Европу која ће се ширити, али на земље које су сачувале свој суверенитет, које би радиле заједно у заједничким пројектима. То функционира, то желим да применим, али, да бисмо то постигли, морамо прво да деконструишемо ЕУ.
Пре неколико дана гост ми је био члан странке Алтернатива за Немачку. Он жели да поделити еврозону на север и југ. Мислите ли да је то решење?
— Не, мислим да је то утопијски. Стављамо фластере на структуру која је од почетка неисправна. Што се тиче евра, они би хтели северну еврозону и јужну еврозону. Али у том случају, какву корист имају јужне земље од коришћења наметнутог евра? Било би боље да врате своје националне валуте и да их прилагоде својој економији, запошљавању и извозу. Ако Немачка хоће да има евро на својој територији, нека га има, то је њихова ствар. Ако они у томе виде свој интерес, нека раде шта хоће, али ми немамо интерес у интеграцији у ту „подевро“ структуру.
Дакле, ви желите да браните француски интерес у ЕУ против Немачке? Који су то француски интереси у које се уплиће немачка политика?
— Да будемо јасни, ја нисам германофоб. То не би имало никаквог смисла. Не могу да будем љута на Немачку због тога што они бране своје националне интересе. Једноставно истичем да се њихови интереси разликују од наших – то је тако једноставно. Ја критикујем француске лидере зато што не бране француске интересе, а бране немачке. На пример, видимо да је евро креирла Немачка за Немачку. Евро је скројен на такав начин да одговара Немачкој, али ниједној другој земљи ЕУ. Желим нешто скројено за себе, желим националну валуту. Нарочито зато што је валута питање суверенитета. То је модел: једна валута, једна држава. Тако иначе функционише 95 одсто света.
Ако се сутра вратимо на нашу националну валуту, немачка марка била би прецењена у односу на евро. Наше нове финансије биле би девалвиране у односу на евро. Ми бисмо од тога имали корист, а Немачка губитак. Немачка тренутно профитира од евра јер имају валуту која је структурно девалвирана, што им даје знатну предност у конкурентности.
Зато је ова ЕУ пала под доминацију Немачке откад је Немачка успела да наметне своје ставове другим земљама, а ми остали смо постали мученици. Са гледишта економије, запошљавања, друштва, трпели смо знатне губитке последњих година, и нећу с миром да прихватим патњу француског народа да би се угодило Ангели Меркел.
Очито је да не гледате позитивно на мере штедње које према вама уништавају Европу. Али шта би се друго могло направити за борбу против дужничке кризе?
— Свакако не ово. Јер мере штедње не само да су се показале неправедним већ и нефункционалним. Лабораторија тих мера је Грчка. Само погледајте Грчку – бацили смо тај народ назад у Средњи век. Незапосленост младих је 60 одсто, 30 одсто у остатку радне популације. Смањила су се давања за незапослене, смањиле су се плате, смањили су се бонуси за државне службенике. Више немају приступ адекватном здравству, стопа суицида се удвостручила а смртност новорођенчади повећала се за 50 одсто…
Да ли је то прогрес? Ово су та обећања? Ово је скандалозна срамота! И, поврх свега, ове мере не смањују ни дефицит ни дуг. Грчки дефицит и дуг и даље расту. Зато тврдим да су мере штедње нефункционалне за остварење циља, а циљ је смањење дефицита, али су уједно и страшно непоштене и готово нехумане. Кад само погледате да у неким болницама у Грчкој, када жена роди, дете јој дају тек пошто плати рачун за трошкове порођаја у болници.
Кога бисте волели да видите као шефа Европске комисије?
— Апсолутно ме није брига, они се само мењају. То је легенда за јапије и еврофиле. Њима говоримо: “Види, Јункер!” итд. Док су у стварности сви исти, потпуно исти. Председник Комисије је заправо надзорник у затвору, то је то. Али он је тамо да проводи примену правила. Зато, когод да је надзорник, он ће наметати правила унутар затвора. То је посао шефа Комисије. Рачуна се само ко ће најбоље наметнути ултралибералну политику, трансфер суверенитета, експанзионизам који се намеће европским народима или пак потписивање трансатлантског Уговора са САД против кога ћемо се жестоко борити до краја.
Осврнимо се на Украјину. Због тог питања сте ЕУ назвали „антидемократским чудовиштем“, које је погоршало ситуацију нуђењем партнерства Кијеву. Зашто то мислите?
— Чујте, очигледно је да је, кад је ЕУ понудила то партнерство Украјини, то представљало раскол у односима са Русијом. Радило се о уцени која је могла само да доведе до подела унутар Украјине пошто знамо да се у земљи налазе људи која гледају према Русији и они који гледају према Западу и ЕУ. Тога смо били свесни и потпаљивање ових подела очито је створило услове за опасни грађански рат. ЕУ је започела иницијалну ватру, и од тада је само погоршала ситуацију претњама, уценама, санкцијама – а јасно видимо како ништа од тога не доприноси седању за сто и проналаску мирног решења.
Кажете да је ЕУ одговорна за ситуацију у Украјини – да ли су они уопште знали у шта се упуштају?
— По дефиницији, није на мени да браним способност ових тела. Не знати би било трагично – такво геополитичко незнање ми се чини невероватним. Али, упркос томе, резултат је ту – ЕУ није одиграла улогу коју је могла, па је додатно погоршала ситуацију. Посебно је срамотна чињеница да земље попут Француске више немају дипломатски глас – јер овде имамо сукоб у којем је Француска могла, да је имала снажан политички глас, уравнотежен глас какав желим да вратим, да превазиђе ове тешкоће. Дипломатија ЕУ је катастрофа не само у Украјини – сваки пут кад се ЕУ уплете у неки догађај на глобалној позорници, то чини само како би створила проблем или га повећала.
Да ли је наметање санкција Русији знак да је сољна политика ЕУ подређена САД? Колико ће ЕУ далеко ићи у томе?
— Не знам колико ће далеко ићи, можда ће на крају морати да схвате стварност и закључе да им није у корист да се покоравају америчкој вољи. У сваком случају, то се надам јер ове санкције су само појачале све супротстављене позиције, што нема смисла. Били смо свесни да Русија, суочена са тим санкцијама, свакако неће поручити: „Добро, ако ће бити тако, радите шта желите”. То нема смисла. Санкције које су наметнуте, укључујући и оне против руских посланика, па и председника Думе, посебно су проблематичне јер стварају раскол у историјским традицијама на дипломатском нивоу. Уопште, санкције се не уводе посланицима јер су они глас народа. Зато сад имам утисак као да правила више не постоје осим можда оних које намеће САД, које – истичем то још једном – бране своје интересе, али њихови интереси нису наши интереси.
Може ли Украјина икад постати ЕУ чланица? Мислите ли да би требало?
— Наравно да не. Још једном напомињем – кад је ЕУ обећала Украјини да ће је примити, очито је да је само појачала тензије унутар Украјине. Украјина неће постати део ЕУ – немојмо причати бајке. Украјина дефинитивно нема економски ново да постане део ЕУ. Противим се било каквој новој експанзији, зато ово говорим без икаквих предрасуда. Осећам пријатељство према Украјинцима, и не бих пријатеље позвала у ноћну мору. Желим да напустим ЕУ и зато не могу никог да позивам унутра.
Г7 је осудила Русију за ситуацију у Украјини и позивала на нове санкције. Зашто Западни лидери позивају Русију и председника Путина да заустави насиље, а не власти у Кијеву и новоизабраног председника, са којим су се састајали?
— То је добро питање. Зато јер се налазимо у кулминацији хладног рата, који се води између Русије и САД и коме су се потпуно подредили европски главни градови. О томе се ради, и то је срамота. Такође бих волела да искористим ову прилику да изразим своје дубоко саосјећање и жалост кад видим цивилне жртве у источној Украјини, али и осећај гађења кад видим како умиру окружени општом индиференцијом европске политике и медија. Ово је прави скандал који се догађа на нашим вратима и у праву сте кад кажете да власт у Кијеву мора да преузме одговорност за то. Али требало би да позовемо власт у Кијеву да распусти и разоружа милиције, што би свакако осрамотило многе људе.
Изборе у Украјини су велике силе Запада одмах прихватиле упркос чињеници да у земљи траје грађански рат и да побуњени исток није гласао. У исто време избори у Сирији се називају нелегитимним и пре него што су одржани. Зашто?
— Да, и то се догађа годинама. Мислим, тај и тај одлучи ко је на доброј, а ко на лошој страни. А и то се може променити у сваком тренутку. Добри момци данашњице могу да постану лоши момци сутрашњице, а они лоши данас, можда постану добри сутра ако Вашингтон одлучи да им тако одговара. То је срамота јер на међународном нивоу је учињено много грешака под утицајем Вашингтона, нарочито у Сирији.
Ми смо били једина политичка странка у Француској која се супротставила интервенцији у Сирији, први и једини који смо од самог почетка говорили да се у Сирији наоружавају исламистички фундаменталисти који би, ако би победили, увели владавину терора као и у Либији – где се десило све због нас, ми смо им помогли да дођу на власт. То је тај амерички метод, међународни амерички метод: они бране своје интересе, или мисле да бране своје интересе, јер понекад чине озбиљне грешке. Посебно страшно у томе је да земље Европе више не могу ништа да кажу о том питању. Нема више суверених нација у Европи које би могле да буду глас разума и мирног решавања сукоба, глас равнотеже између различитих интереса и различитих нација.
Обама је рекао да је безбедност америчких европских савезника неповредива, обећавајући јачање америчког војног присуства и вежбе широм Европе. Треба ли Европи таква подршка?”
— Да се бранимо од кога? (смех) Да се бранимо од кога? Као што знате, ми као странка се залажемо за излазак Француске из НАТО, ми имамо визију међународне политике према Шарлу де Голу, ми смо за развој односа са Русијом, без прекидања односа са САД. Ми верујемо да Француска мора да има однос са свим великим светским нацијама и не желимо да нам нико намеће како би требало да гледамо на ствари. Ми тежимо томе да имамо слободу да одлучујемо о квалитету и нивоу наших међународних односа.
Да се бранимо против кога? Кад смо поставили то исто питање једном француском политичару, његов одговор је био: „Против Кине”. На то се једноставно морате насмејати. Ми јасно видимо да се овде ради о томе да САД желе да проведу војну интеграцију, а сутра можда и економску интеграцију како би прошириле свој утицај. Уговор о слободној трговини, који САД желе да потпишу по сваку цену, заправо је само још један начин како да вежу ЕУ за САД у један квазидефинитиван модел. Ово је, напомињем још једном, губитак независности, да и не помињем катастрофалне последице које би тај пакт о слободној трговини имао за нашу пољопривреду, индустрију, одбрану итд. Зато, овде се ради много више о геополитичком пакту а не нужно о чисто комерцијалном или економском споразуму.
Шта даље после ваших успеха? Хоћете ли се кандидовати за председницу Француске 2017?
— Чујте, ако следбеници нашег покрета мени дају поверење, јер у новембру имамо страначки конгрес. Ако будем поновно изабрана за лидера Националног фронта, онда ћу бити и кандидат на будућим председничким изборима, који би се могли одржати и пре него што мислимо – било да се ради о председничким или парламентарним изборима, имајући у виду колико ниску подршку има председник Франсоа Оланд.
Значи верујете да би се избори могли одржати и пре рока?
— То кажу Оландови пријатељи, који су покренули питање како уопште опстати још три године на власти уз тако тешке поразе на свим изборима који су у међувремену одржани. Свега 16 одсто становника Француске данас подржава Оланда. Чврсто верујем у превремено распуштање Националне скупштине. Ако пак ти избори дају исте резултате као и недавно одржани европски избори, где је владајућа председникова странка – која иначе има сву моћ над државом, скупштином, сенатом, регијама, хиљадама општина – освојила мање од 14 одсто гласова, онда једноставно не видим како председник може да настави даље да влада.
(РТ/Адванце)
