Либија више није име државе већ скандала, оцењује један бивши амерички дипломата који је службовао у овој земљи.

Оно што је требало да буде још једна успешна „хуманитарна” интервенција Запада против диктатора који „убија сопствени народ”, завршило се као катастрофа за северноафричку државу и фијаско за Америку којој су амбасадора убили исти они које је претходно ослободила од Гадафија.

Нема никога ко Либију после Муамера Гадафија не назива неуспешном државом – харају различите милиције које се боре за власт, пљачкају, киднапују и убијају, централна влада не постоји, нема органа који би гарантовали безбедност па Ал Каида и Исламска држава (ИД) тамо проналазе идеалне услове и прете да освоје богата нафтна поља. Нажалост, у то се уверило двоје службеника српске амбасаде који су прекјуче отети на путу из Триполија ка Тунису.

Стање у Либији огледа се и у дешавањима у САД, једној од западних земаља које су бомбардовале Гадафијеве снаге 2011, помажући његовим непријатељима да га склоне с власти. Када је требало слати војску у рат, Вашингтон је брујао о Либији као о земљи која ће процветати када јој САД помогну да свргне властодршца. Убрзо је постала, како ју је поменути дипломата назвао у тексту у „Њујорк тајмсу”, „радиоактивна” тема којом нико не жели да се бави из страха да му каријера не буде уништена. Пораз је постао очигледан у Бенгазију 2012. када су исламисти, које је Вашингтон подржавао у рату против Гадафија, убили четворо Американаца укључујући амбасадора САД у Либији Кристофера Стивенса.

Иронијом судбине, амерички амбасадор усмрћен је у земљи у којој је Америка „хуманитарно” интервенисала, а његове убице дошле су из редова побуњеника за које се на Западу тврдило да су легитимна опозиција деспоту из Триполија. Да ствар буде још гора, Стивенс је пре него што је постао први дипломата у Либији био веза између опозиционих милиција и Вашингтона, неко ко је тим организацијама непосредно помагао.

Уклањање омраженог западног непријатеља требало је да се у јавности представи као спољнополитички успех председника Барака Обаме и тријумф доктрине Клинтон о хуманитарним интервенцијама које спречавају геноциде и доносе демократију. Реалност на терену и Стивенсова смрт пореметили су те планове. Настао је прворазредни скандал Обамине владе и његове државне секретарке Хилари Клинтон. Била је то година у којој су се одржавали председнички избори и Бела кућа је с разлогом страховала да би афера „Бенгази” могла да умањи Обамине изгледе на биралиштима. Зато је администрација удар у Бенгазију покушала да представи као спонтани излив беса екстремиста, кивних на Западњаке због филма који се критички односи према муслиманима, да би на крају признала да је реч о организованом терористичком нападу.

Клинтонова је недавно поново пред конгресменима сведочила о овом случају. Тадашња шефица дипломатије и садашња кандидаткиња за шефа Беле куће признала је да је Стивенс небројано много пута тражио од Стејт департмента да му се додели додатно обезбеђење. Молба му никада није испуњена, вероватно због става да је довољно сигуран, што сјајно илуструје америчке илузије о земљама које Вашингтон бомбардује ради мира и демократије. Амбасадор је са само петорицом телохранитеља послат у хаотични Бенгази који је наводно био пријатељска средина јер су се у њему налазили исламисти којима су САД помагале. Ово је важно због тога што САД и у Сирији тврде да разликују умерене од екстремних побуњеника.

Важно је и због тога што то открива да је Клинтонова, архитекта напада на Гадафија, игнорисала молбе амбасадора да му се пошаље помоћ. Испоставило се да се њих двоје ниједном нису чули откако је послат у мисију. За разлику од њених пријатеља ван дипломатске службе, амбасадор није имао њен мејл ни телефон па није ни могао да јој лично саопшти шта се збива на терену.

Републикански конгресмени раније су открили да је бивша прва дама као шефица дипломатије користила искључиво приватни мејл. Из преписке која је под притиском јавности досад објављена види се да је била у редовном контакту са Сиднијем Блументалом, породичним пријатељем, који ју је наговарао да уклони Гадафија и то представи као тријумф доктрине Клинтон.

„Хиларин рат”, како га још зову, завршио се са пуковником линчованим на улици, од чега Либијцима није било нимало боље. Масовно су кренули да прелазе Средоземље, бежећи од беде и радикалних исламиста. Велики планови Вашингтона за Либију свели су се после амбасадоровог убиства на једноцифрени број дипломата које је чувало 150 маринаца. И Обама је посредно признао пораз када је казао да САД нису довољно учиниле да попуне вакуум који је остао иза старе владе. Зато аналитичари и оцењују да Либија најбоље показује како се страна војна интервенција обија о главу земљи која је изводи, а још више земљи у којој се изводи.

Извор: Политика