Док траје прекид ватре у Сирији, утицајне снаге Вашингтона оличене у секретару одбране Ештону Картеру, начелник Здруженог генералштаба Данфорд и директор ЦИА Бренан су очигледно несрећни због тог стања. Не само да су прокоцкали стотине милиона долара на сиријски подухват без добитка, већ су и понижени брзом победом Русије која је дошла упркос предвиђањима САД да ће Москва доживети „још један Авганистан“ у Сирији.

То значи да могу бити заинтересовани за нову рунду „хибридног рата“ против разноврсних мета. Запад, посебно САД, пате од системске кризе коју су проузроковале декаде економског неолиберализма и која постепено уништава средњу класу. Дакле, економски раст ових земаља углавном зависи од њихове могућности да обезбеде „растуће тржиште“ било којим средствима укључујући „обојене револуције“.

Иако су САД претрпеле неколико тактичких застоја претходних година, оне не планирају да промене стратегију и неће је променити све док не реформишу економију или доживе економски колапс. У међувремену, можемо очекивати још „обојених револуција“ и тајних ратова усмерених ка промоцији неоколонијалистичких односа широм света. Једино питање је где. Постоји неколико кандидата.

Сирија

Рат још није готов али дефинитивно може поново да ескалира. Међутим, очигледно је да се амерички приступ рату, донирањем оружја милитантима, показао као мање ефективан у односу на руски, који се ослонио на легитимне сиријске политичке институције.

Обртање тренда би захтевало дозволу Турској и државама Персијског залива да војно интервенишу у Сирији. Тај потез би био екстремно опасан за Турску и друге стране силе и угрозио би интегритет НАТО-а, чије се европске чланице оштро противе таквој идеји.

Затим постоји питање да ли САД заиста желе да дају Турској слободу у Сирији и Ираку, узевши у обзир њене неоотоманске и пантурске амбиције које су у супротности са сопственим интересима САД.

Украјина

Рат ни овде није готов. Али овде, такође, Русија има предност. Чак и обезбеђивањем напредног оружја НАТО-а Украјини не би гарантовало победу у Донбасу и уместо тога би испровоцирало снажан руски одговор који би сместио САД и НАТО на позицију губитника: директно војно учешће које носи ризик и нуклеарне размене би поново разјединило НАТО или понизило, где би само маргинално ефективне економске санкције спасиле образ.

Даље, близина Европе значи и опасност од још једног таласа избеглица који би преплавио ЕУ, што је разлог зашто Европа инсистира на спровођењу своје политике у Украјини, независно од САД.

Јерменија и/или Азербејџан

Обе земље, посебно Јерменија, имају блиске односе са Русијом што их чини примамљивом „утешном наградом“ за Вашингтон, посебно што њихове економије пате због глобалне економске кризе.

Када се боље погледа, њихова атрактивност као мета постаје мања када се схвати чињеница да су две земље ривали и да би унутрашњу нестабилност једне земље искористила друга земља.

Такође, обе су јако далеко од Европе и јако близу Русије, која чак има и стациониране трупе на територији Јерменије. Док би се неки незапослени милитанти Исламске државе могли искористити у региону, то би имало супротан ефекат на Грузију која не би могла да подржи доминацију Азербејџанаца у непосредном суседству.

Белорусија

Постоје индикације да западне силе покушавају да придобију Белорусију на своју страну постепеним смањењем санкција и других отварања према њеном руководству.

Штавише, Белорусија има своје националистичке снаге које су у погледу идеологије и циљева сличне украјинским. Ипак, Белорусија није Украјина.

Мања је, доминантно се говори руским, нема Степана Бандере да прогања својом политиком из гроба и постоје чврсте везе између руске и белоруске војске што гарантује да војска неће бити искоришћена од стране неког националистичког режима у будућности. Коначно, пример Украјине је вероватно највећи противотров за било шта што би подсећало на „обојену револуцију“ у Белорусији.

Куба

„Побољшање“ односа између Кубе и САД не значи да су последњи напустили своју политику промене режима коју заговарају преко педесет година. Уместо тога, до промена је дошло услед чињенице да санкције нису дестабилизовале кубанску владу већ су уместо тога здружиле народ око Фидел Кастра и Комунистичке Партије.

Штавише, Куба ће ући у период нестабилност након Фиделове смрти, што ће САД сигурно покушати да искористи. Русија је предалеко да ефективно помогне Куби у следећој рунди суберзија, које ће без сумње бити добро финансиране и припремљене – заједница Кубанаца у егзилу у Флориди не ради ништа друго осим тога, уз помоћ обавештајних служби САД.

Египат

Недостатак воље Хоснија Мубарака да преда економију Западу и жртвује економске интересе земље на олтару глобализације довео је до тога да САД направе египатско пролеће на тргу Тахрир.

Међутим, „обојена револуција“ је промашена. Мубарак је замењен Морсијевим Муслиманском братством чије се руководство показало као већи економски националисти него глобалисти, тако да њихов долазак на власт није поздрављен у Вашингтону.

Када је египатска војска свргла Муслиманско братство, деловало је да је Запад то поздравио иако је заправо био забринут шта је то његова револуција направила. Осим тога, ал-Сиси је одмах потражио Русију као сигурност против будућих покушаја САД да дестабилише земљу, у чему никад нису успели. Египатска војска је доказала да је кохезивна сила способна да одлучно брани суверенитет земље. То ће и убудуће радити уколико је потребно.

Иран

Иран је Куба Блиског истока: дуго изолована земља која се припрема за могући преврат коришћењем „меке силе“. Земља је превише велика да би Русија могла директно да интервенише те све зависи од јединства иранског руководства и оружаних снага.

Као што је пример Украјине показао, ако значајан део безбедносног апарата постане корумпиран идејама „обојене револуције“, тада земља постаје немоћна да се одбрани. Да ли Иран поседује „природни имунитет“ остаје да се види. Међутим, сигурно ће бити тестиран наредних година.

Централна Азија

Овде су могућности за антируску дестабилизацију највеће. Степен руског утицаја је значајан али није довољно висок да спречи „обојене револуције“. Земље региона имају велике минералне ресурсе који су без сумње запали за око америчким енергетским компанијама. Близина Авганистана значи да Исламска држава може да покуша да рашири свој утицај у Централној Азији врло лако, у региону који представља најбољи запослење милитаната након дебакла у Сирији.

Дестабилизација региона би оштетила и интересе Кине тако што би се угрозио нови Пут свиле, што би довело до раздора ЕУ и Кине, повећавајући изолованост економије ЕУ и бацајући је у руке САД. Коначно, дестабилизација Централне Азије би имала изолујући ефекат на Иран, чији се нуклеарни споразум није допао америчким конзервативцима. За сада, Централна Азија се чини као највероватнија сцена нове рунде хибридног рата у коме ће и Русија и Кина морати да се добро пазе.

Упутница

https://southfront.org/where-will-america-strike-next/

(Србин.инфо – превод Маја Орлић)

Oznake: SRBIN info, Amerika, rat, svet vesti, Sirija, Ukrajina