Ruski narod je tokom svoje istorije prolazio kroz veoma teške periode. Ideologija i vera u nešto što je uzvišenije od opipljive stvarnosti često su služile kao pokretačka snaga i inspirisale građane Rusije na velika dostignuća. Pogledajmo kako je evoluirala ruska ideologija u proteklih pet vekova.

16. век: Трећи Рим

Средином 15. века пала је Византијска империја, али је нешто раније Софија Палеолог, рођака последњег византијског императора, отпутовала у Москву и удала се за великог кнеза Ивана. Неколико деценија касније, учени монах Филотеј из Пскова (1465-1542) осмислио је концепцију Москве као „Трећег Рима“. „Рим је био први, Константинопољ је био ’Други Рим’, а Москва је ’Трећи Рим’ – последњи бедем православног хришћанства“.

Москва је наследила византијски грб на коме је приказан двоглави орао као симбол очувања истините вере. Та концепција се темељила на есхатолошким идејама према којима је Москва „последње православно царство“ којим управља благочестиви и мудри монарх. Он је уједно и заштитник православне цркве. Та концепција се добро уклапала у институцију царизма, коју је у Русији увео Иван Грозни.

17. век: Симфонија цркве и државе

Када је 1589. године Јов постао први патријарх московски, Руска православна црква је постала независна од константинопољског патријарха. Средином 17. века је патријарх Никон покренуо своје црквене реформе, и тада су он и цар Алексеј користили византијску концепцију „симфоније“, тј. хармоничног односа између црквене и световне власти. Поменуте реформе су на крају изазвале раскол у руском православљу, а самом патријарху Никону је одузета црквена власт. У сваком случају, Црква је крајем 17. века заузимала врло значајно место у руском друштву.

18. век: Служење држави и лојалност цару

Петар Први је у току својих реформи створио нову државну идеологију са далекосежним последицама. После посете Европи он је донео законе који сваког племића обавезују да служи држави и да се без поговора потчињава царским наредбама, и уједно да се придржава грађанског права на коме се темељила држава. Када је проглашен за императора, Петар је укинуо место патријарха у Руској православној цркви и у својим рукама концентрисао световну и црквену власт.

19. век: Православље, аутократија и народност

„За веру, цара и отаџбину“ – то је био полузванични мото и позив да се узме оружје у руке током Наполеонове најезде, што је био одговор на паролу француских републиканаца „Слобода, једнакост, братство“. Министар образовања Сергеј Уваров увео је 1833. године тријаду „Православље, аутократија и народност“, што је свакако била новија верзија чувеног ратног поклича.

Била је то прва званична идеологија коју је подржао цар Николај I, а са њим и многи руски интелектуалци, међу њима и писац Николај Гогољ. Том идеологијом су уједињене раније националне идеје. Тријада је подразумевала: 1) очување православне вере и заштиту Цркве, 2) лојалност држави у њеном аутократском уређењу, где је цар био врховни владар и отац земље и народа, 3) очување националне традиције и једнаких грађанских права за све народе у Русији. Тријада је била званична идеологија све до пада империје 1917. године.

20. век: Пролетери свих земаља, уједините се!

Бољшевици су осмислили потпуно нову идеологију и наметнули је руском народу. Православну веру су потиснуле комунистичке идеје. Комунисти су уместо Свете Тројице прослављали Лењина, Маркса и Енгелса. Лењин је после смрти проглашен за вечитог лидера („Лењин је живео, Лењин је жив, Лењин ће живети вечно!“). Комунистичка партија је уместо цркве постала орган који би требало да уједини све људе овога света („Пролетери свих земаља, уједините се!“). Партија је била својеврсно отеловљење „народне власти“, а аутократија је званично укинута. Међутим, власт је, као и раније, и даље била у рукама једног лидера.

Концепција „народности“ је трансформисана у представу о СССР-у као светској држави која уједињује различите народе који теже за слободним и праведним светом („СССР је бедем мира“). За разлику од „тријаде“, ова нова идеологија је имала глобалне амбиције. Совјетски Савез је дуго гајио наде на организовање светске социјалистичке револуције.

21. век: Јединство, патриотизам, независност

Комунистичка идеологија је доспела у ћорсокак када је током 1980-их економска и политичка криза уздрмала СССР, после чега се он изненада распао. Застарела совјетска идеологија је завршила у „старом гвожђу“ историје, а новопечена Руска Федерација је годинама била без икакве званичне идеологије. То је тако трајало све док Владимир Путин није преузео одговорност по овом питању. Данашња руска идеологија се готово у потпуности заснива на његовим говорима и вредностима које он истиче, а међу њима је најважније благостање руског народа. Тај циљ се, по Путиновом мишљењу, може постићи помоћу концепције коју чине три императива.

Први је јединство руског народа (владајућа политичка странка се зове „Јединствена Русија“). То је у неком смислу васпостављање концепције „народности“. „Наше јединство је најчвршћи темељ будућег развоја“, рекао је Путин 2018. године у свом гошишњем обраћању Федералној скупштини.

Други императив је патриотизам. Он „треба да се заснива на нашој историји“ и да се потврђује „развојем здравог начина живота који подразумева физичке активности и спорт“, како би се „дошло до високих резултата и победе“.

И треће, све то није могуће постићи без чврсте спољне политике: „Русија је земља са историјом која траје преко хиљаду година. Она је скоро увек имала ту привилегију да води независну спољну политику“. Руски председник је такође у више наврата истакао да је данашњи свет мултиполаран и да је немогуће вратити се на биполарно доба Хладног рата. Укратко, данашња руска идеологија је развијена и модерна верзија „тријаде“ из 19. века, која је у периоду од неколико протеклих векова у Русији најдуже била на снази.

ГРАНДИОЗНИ РУСКИ ПРОЈЕКАТ који веже Европу и Азију https://t.co/1WmkIl4ngf

— СРБИН инфо (@srbininfo) November 2, 2018

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Izvor: rbth.com

Oznake: Rusija