Прочитај ми чланакУпркос деценијама санкција и изолованости, економија у Северној Кореји показује изненађујуће знаке живота.
Ким је економски раст поставио као приоритетни политички циљ упоредо са развојем нуклеарног арсенала.
Фото: Ројтерс
Ким је државним фабрикама омогућио више аутономије над тиме шта ће производити, а породице у задругама сада имају појединачне парцеле. Када буду испуниле државну квоту, моћи ће да задрже и продају вишкове како год желе. У развоју тржишта све већи број Севернокорејаца видеће супериорне производе направљене у иностранству и можда преиспитати заосталост сопствене нације. „Захваљујући пијацама, много мање Севернокорејаца данас из земље бежи због глади него деведесетих година“, каже Ким Сеунг Еун, пастор који је дисидентима помогао да се домогну Јужне Кореје. „Сада у Јужну Кореју одлазе у потрази за бољим животом са којим су се упознали на пијацама.“
На десетине пијаца отворило се у градовима широм земље откада је севернокорејски лидер Ким Џонг Ун ступио на функцију пре пет година. Растућа класа трговаца и предузетника буја под заштитом званичника владајуће партије. У престоници Пјонгјангу изградња је у експанзији.
Дисиденти, редовни посетиоци и економисти кажу да тржишне силе у повоју почињу да преобликују Северну Кореју – овакав развој компликује покушаје да се обуздају Кимове амбиције у погледу нуклеарног програма.
Економски напредак земље олакшао му је да поднесе притисак Сједињених Америчких Држава и да обезбеди средства за финансирање нуклеарног програма.
Док Северна Кореја остаје дубоко осиромашена, процењени годишњи раст под Кимовом владавином иде од један до пет одсто, колико износи и у неким развијенијим економијама које нису ометене санкцијама.
Али ограничено прихватање тржишних сила у ономе што би требало да буде бескласно друштво такође је коцка за тридесеттрогодишњег Кима који је 2013. економски раст поставио као приоритетни политички циљ упоредо са развојем нуклеарног арсенала.
Дозвољавањем да се шире приватна предузећа, он подрива владин централни аргумент социјалне супериорности над јужнокорејским капиталистичким системом.
Информације цуре, а култ личности око Кима и његове породице се урушава.
И док људи оно што им треба проналазе изван државне економије, све су мање дужни сопственим властима.
Северну Кореју деведесетих је погодила велика глад изазвана поплавама, сушом и укидањем совјетске помоћи. Влада је престала да обезбеђује оброке и два милиона људи је умрло.
Ким Џин Хи, која је из Северне Кореје 2014. побегла и, попут осталих који су интервјуисани за потребе овог текста, на југу користи друго име, урадила је оно што многи други раде како би преживели. Престала је да се појављује на послу, у фабрици за производњу машинског алата у рударском граду Мусану, а дане је проводила на импровизованој пијаци продајући све чега је могла да се докопа. Сличне пијаце изникле су широм земље. „Наш став према влади био је овај: ‘Ако не можете да нас нахраните, оставите нас на миру да за живот зарадимо на пијацама'“, каже Ким Џин Хи.
Пијаца у Мусану наставила је да расте и након што је оскудица хране попустила. До тренутка када је Ким Џин Хи отишла из земље, на пијаци је уз њену тезгу већ било још хиљаду других. Од 2010. године број пијаца које је одобрила влада удвостручио се на 440, а сателити бележе њихово ширење у већини градова. У земљи са двадесет пет милиона становника, према једном истраживању, око 1,1 милион људи сада ради посао трговца или управника на овим пијацама.
Незваничне тржишне активности такође су у порасту: људи праве и продају обућу, одећу, слаткише и тесто у својим кућама; традиционалне пољопривредне пијаце које у руралним местима ничу сваких десет дана; кријумчари који ваљају ствари са црног тржишта, попут холивудских филмова, телевизијских серија из Јужне Кореје и смартфона који се могу користити у близини границе са Кином.
Најмање 40 одсто становништва Северне Кореје укључено је у некакав вид приватног предузетништва, што је, према речима директора севернокорејске обавештајне агенције Ли Вјунг Хоа, упоредиво са подацима из Мађарске и Пољске непосредно након пада совјетског блока.
Севернокорејци су некада радили искључиво за државна предузећа, имања и фабрике. Примали су плате и купоне којима су храну и остале потрепштине могли да купују у државним продавницама. Али тај систем доживео је крах деведесетих, а већина државних радника сада месечно заради једва долар.
Економисти процењују да минимални трошкови живота у Северној Кореји износе 60 долара месечно.
„Ако сте обичан Севернокорејац данас, и не зарађујете на пијацама, вероватно ћете умрети од глади“, каже Ким Нам Чол, четрдесетшестогодишњи дезертер. „Једноставно је.“
Према проценама Корејске развојне банке, осам одсто потрошачких добара која се продају на севернокорејским пијацама пореклом је из Кине.
Али Ким Џонг Ун подстакао је земљу да на локалном нивоу повећа производњу и тако мање зависи од Кине. Његов позив охрабрио је произвођаче да одговоре на захтеве тржишта. Обућа, алкохол, цигарете, чарапе, слаткиши, јестива уља, козметика и нудле произведене у Северној Кореји већ су са тржишта истисли кинеске верзије.
Редовни посетиоци Пјонгјанга кажу да је у повоју права потрошачка економија. „Конкуренција је свуда“, написао је недавно Ридигер Франк, економиста са Универзитета у Бечу.
Телефонски сервис покренут 2008. има више од три милиона претплатника. Увезени соларни панели постали су статусни симбол. А у Пјонгјангу у продаји се може наћи и оно што је државна пропаганда осуђивала као „септичку јаму капитализма“ – кока-кола.
