(Н. Бабић)

Амбициозни план „Америчког века на Пацифику“ је био велики блеф Каганових неоконзервативаца, а Обамина азијска турнеја је почетак краја планова о изолацији Кине.

Цео свет већ више од годину дана пажљиво прати збивања на Далеком Истоку и ескалацију напетости између Вашингтона и његових савезника и Кине. Данас, три године након што је америчко „Савјет за иностране послове“ (America’s Pacific Century) први пут објавило амбициозни план „Америчког пацифичког века“, којег је представила тадашња америчка државна секретарка Хилари Родам Клинтон, предсједнички уред и Цапитол Хилл се морају суочити са болном истином да су изгубили још једну битку.

Хилари Клинтон је у октобру 2011. у часопису Foreign Policy најавила велики дипломатско – стратешки заокрет у америчкој спољној политици, према којем је Вашингтон све ресурсе са Блиског Истока, Европе и Централне Азије требао преусмерити на војно – политичко окружење највеће азијске силе у успону – Кине.

Азијска турнеја Барака Обаме крајем априла ове године би се могла да сматра и неслужбеним признањем слома америчке стратегије, коју је амерички председник, ваљда сигуран у њен успех и да ће на тај начин заслужити високо место у америчкој историји, назвао по себи – „Обамина доктрина“. Пре но што анализирамо амерички пораз у покушају сукобљавања с Кином, вратимо се накратко у октобар 2011. Када је бивша државна секретарка Хилари Клинтон најавила стратегију предстојећег „Америчког века на Пацифику“.

Хилари Клинтон је 11. октобра 2011. најавила заокрет у америчкој спољној политици и након ратова у Ираку и Авганистану пребацивање фокуса на азијско – пацифичку регион.

„У последњој деценији се наша спољна политика из пост – хладноратовског мира морала да суочи са захтевним обавезама у Ираку и Авганистану. Једнако брзо као што су прохујали ти ратови, ми ћемо морати да убрзамо напоре и да се окренемо новим глобалним реалностима. Уместо да се повучемо из света, ми морамо да гурамо напред и да обновимо наше вођство. Оскудно ресурсе ћемо без двојбе морати да уложимо мудро и тамо где ће нам донети највећи профит и због тога су Азија и Пацифик наша прилика за 21. век.

Наравно, други региони такође остају од виталне важности. Европа је дом већине наших традиционалних савезника и још увек први партнер Сједињеним Америчким Државама са којима се суочава у свим глобалним изазовима, те заједно улаже средства у осавремењивање структуре нашег савеза. Блиски Исток и Северна Африка су одабрали нови пут који има велики утицај на глобална кретања, а Сједињене Америчке Државе се залажу да наши нови партнери промене тај регион. (овде је реч о исламистима који су уз америчку помоћ тада насилно преузимали власт на северу Африке оп. А.). Африка поседује огроман неискоришћен потенцијал за привредни и политички развој у годинама које долазе. Наши суседи у западној хемисфери нису само наши највећи извозни партнери, они на глобалном нивоу имају све већу политичку и економску улогу. Свака од тих регион захтева амерички ангажман и вођство и ми смо то спремни провести.

Ја сам свесна да постоје они који нашу издржљивост доводе у питање и то смо слушали и раније. Након рата у Вијетнаму се говорило да је Америка била у повлачењу и то је теза која се понавља сваких неколико деценија. Међутим, кад год је Америка доживела неуспех, ми смо га успјели превазићи новим идејама и иновацијама. Наша способност да се вратимо још јачи је без премца у модерној историји. Она вуче своју снагу из нашег модела слободне демократије и слободног предузетништва, модел који је и даље познат као најмоћнији извор просперитета и напретка у целом човечанству. Где год кренем чујем како свет у Сједињеним Америчким Државама још увек види водећу земљу.

Наша војска је далеко најјача, а наша економија далеко највеће на свету. Наши радници су најпродуктивнији, а наши факултети су познати у целом свету. Дакле, не би требало бити никакве сумње да Америка има капацитете да осигура и одржи глобално вођство у овом веку, као што смо то чинили у протеклом“, овим речима је тадашња америчка државна секретарка Хилари Клинтон најавила фокусирање на Азију и Пацифик.

Треба нагласити како америчку стратегију у азијско – пацифичком региону – „Pivoting to Asia“ – посве сигурно није осмислила гђа. Клинтон, а још мање актуелни амерички председник Барак Обама. Амерички званичници, па тако и Хилари Клинтон и Барак Обама, имају улогу да ову стратегију представе јавности и у најбољем случају им је дозвољено да да ову контроверзну нијансу „америчке изузетности“ објаве („како Америка има најбољу демократију, економски модел, војску, факултете, раднике и да је омиљена у целом свету који јој признаје вођство“), међутим, саму бит стратегије америчке глобалне хегемоније промишљају посве други људи.

Наиме, неколико месеци након што се огласила Хилари Клинтон, Роберт Каган, утицајни неоконзервативац и аутор пројекта „New American Century“ и директор организације „The Foreign Policy Initiative“, али и супруг актуелне помоћнице америчког државног секретара Џона Керија, Викторија Нуланд, разговарајући с тадашњим подсекретаром Сејт департмента задуженим за Далеки Исток и Пацифик, Kurtom Campbellom, наглашава „како су земље азијско – пацифичке региона кључ у решавању доминантних питања у 21 веку и да је прерано говорити о повлачењу из Авганистана и Ирака због преданости Вашингтона у активностима у азијско – пацифичком региону“.

Каган и Кампбел су тада рекли „како су САД традиционално усмеравале пажњу у североисточну Азију и да Америка заостаје у свом ангажману на југоистоку азијског континента“.

Отприлике у то време се први пут спомиње стратегија „Pivoting to Asia„, што није ништа друго него пресецање свих комуникација – војних и привредних – Кине са осталим земљама у региону, чиме се азијског гиганта хтјело ставити у својеврсну“ војно – политичку и економску карантин“.

Кембел је тада рекао да ће спровођење те стратегије захтевати одрживу и другачију расподелу дипломатских и војних ресурса.

„Амерички однос с Кином ће бити најсложенији однос којег смо икада имали, а одговор Пекинга ће бити пресудан за управљање безбедносним и економским питањима у 21 веку „, сложили су се тада Роберт Каган и Курт Кембел и додали да амерички приступ људским правима у Кини „мора бити недељив од америчке економске и безбедносне политике и да је то тема коју су у више наврата покренули у Пекингу, као и осталим ауторитарним земљама у региону“.

Тај су разговор Роберт Каган и подсекретар Стејт департмента за азијско – пацифичку регион водили на самом истеку 2011. Иако се „Obamina doktrina„ у медијима као термин почиње да спомиње самим ступањем на дужност америчког председника, амерички председник тек након иступа државне секретарке Хилари Клинтон и Роберта Кагана званично најављује и њену активну спровођење.

Транскрипт разговора Роберта Кагана и Курта Кембела: PDF.

Након тога се кренуло у покушај блокаде Кине, постављање противракетног штита у земљама савезницама Вашингтона и дипломатске активности којима се под маском „Транспацифичког партнерства“ Кину хтјело избацити са тржишта у региону. Од свих активности свакако је најопаснији агресивни амерички милитаристички приступ који је прерастао у трку у наоружању у азијско – пацифичком региону, а све наводно због неријешеног питања суверенитета над неколико острваца у Јужном кинеском мору.

„С највећим бројем распоређених нуклеарних бојевих глава и с више од половине светског становништва, Азија ће у 21. веку остати запамћена или по великим ратним сукобима или по најбољој сарадњи међу народима. Као председник САД – а одлучио сам се за следећу стратегију. САД ће играти важну улогу, у којој ће настојати дугорочно одржавати стабилност у тој региону. Дао сам задатак свим нашим експертима који раде на националној безбедности да појачају нашу присутност у тој региону. Азија и Пацифик су нам апсолутни приоритет. Овде, у Аустралији, радићемо на сарадњи по питању поморске безбедности и одбране заједничких интереса у Јужном кинеском мору“, изјавио је Обама о свом обраћању приликом посете Аустралији и могло се кренути у сучељавање с Кином..

Као што смо на почетку рекли, данас, три године након најаве пребацивања фокуса америчке спољне политике на Азију и Пацифик и нешто више од годину дана како трају напетости у Јужном кинеском мору, око Сенкаку острва, Вашингтон данас мора да призна да је нешто пошло по злу и стратегија не даје жељене резултате. Разлог неуспеха лежи већ у најави америчке државне секретарке која је 2011. изјавила „како цео свет препознаје америчку изузетност и признаје америчко глобално вођство“, слиједом тога се Вашингтон само декларативно фокусирао на Азију и Пацфик, стварао напетости, а сав углавном финансијски терет директног сукоба оставио савезницима.

Британски The Independent је Обамину азијску турнеју коментарисао нагласком „како је амерички председник посетио Јапан, Јужну Кореју, Малезију и Филипине како би покушао да одбрани темељна начела његове (?!) Доктрине“, што само по себи говори како на Далеком истоку данас нису више толико уверени у искреност Вашингтона, као у време када је то изгледало као „велики савезнички поход на заједничког непријатеља на Далеком истоку „.

У јеку напетости у Јужном кинеском мору прво велико скретање од стратегије у азијско – пацифичком региону се догодило у Сирији, када је амерички председник запретио да ће бомбардовати ту земљу због „напада хемијским оружјем“, а који је, како се касније испоставило, био false-flag операција коју исламистички милитаната повезани са Ал Каидом извели оружјем које им је било достављено из Турске.

Када се због интервенције руског министра спољних послова Сергеја Лаврова тај потез показао потпуним промашајем, рефлектори Стејт департмента су се уместо Азије брзо преусмерили на југоисточну Европу и Вашингтон активно учествује у свргавању украјинског председника Виктора Јануковича где узрокује кризу која је још увек у току.

Резултат америчке „авантуре“ у Украјини је припајање Крима Руској Федерацији, док се у Кијеву оружаним превратом поставља „влада“ пуна радикалних еурофанатика и неонациста и Вашингтон на крају отвара ново поглавље Хладног рата с Русијом. Свестан своје немоћи у односу на одлучност Кремља, Обама се одлучује да посвети дуго занемареном пројекту „Америчког века на Пацифику“, али се чини како је амерички председник имао приличних потешкоћа у покушају да, како пише The Independent, „да савезнике подсјети на темељна начела његове (?! ) доктрине „.

Његов обилазак четири азијске земље је био покушај да се америчке протекторате покуша да увјери у искреност америчке администрације. Можда амерички савезници нису ни сумњали у добру вољу Барака Обаме, али никако није могао да увјери лидере Јапана, Малезије, Филипина и Јужне Кореје да је обећања способан и да испуни.

Веродостојност Вашингтона је постала упитна већ на првој станици његовог пропутовања, у јапанској престолници, Токију, где је Обама рекао „како споразум о заједничкој одбрани између Јапана и САД – а покрива и јапанско Сенкаку острвље „, атола око којих се Јапан спори с Кином.

Овде се заиста мора да постави питање јесу ли Сједињене Државе заиста спремне ући у рат са Кином ради групе ненасељених острваца од којих се неколико већи део године налази под водом?

Јапанци могу да сумњају у Обамину искреност, будући да се у њих тренутно води расправа о измјени послератног устава који је земљи бранио поседовање озбиљне војне силе, укључујући и нуклеарно оружје. Вашингтон блефира и Јапанци то знају, али крупним корацима иду ка реорганизацији своје војске која неће да зависи од милостињи Вашингтона.

На следећој станици – Јужној Кореји – Обама је себи доделио улогу арбитра у дугогодишњем спору између Јапана и Јужне Кореје због присиљавања корејских жена на сексуално ропство за време јапанске окупације током Другог светског рата. Говорио је о заслуженој казни за Јапанце и улазио у јефтини петпарачки популизам , а онда је променио тему и говорио о  заједничкој будућности и савезништву“.

Јапанци су били огорчени јер је Обама прво чекао да напусти њихову земљу, а онда се дотакао прилично незахвалне теме у региону у којој још увек „траје“ Други светски рат.

Корејци такође нису били задовољни, јер је за њих недовољно све што није безусловна подршка њиховом ставу о том питању. Обама је крајње недипломатски ушао на клизав терен Другог светског рата у југоисточној Азији, а да можда ни сам не зна о чему је говорио, као када је историчаре изненадио незнањем о томе како је земља којој је Вашингтон поклонио независност то остварила пре само неколико година.

Јужнокорејску председницу Парк Гуен – Ксие, кћерку бившег диктатора Парк Чунг – Ксеа који је чврстом руком владао земљом од 1963. до 1979., Обама ће памтити као прву жену председницу Јужне Кореје која се кристално јасно противила „провокацијама од стране Пјонгјанга“, док је амерички председник упутио неодређену претњу „одмаздом уколико Северна Кореја буде тестирала још једну другу нуклеарну бомбу“.

На конференцији за новинаре је Обама поред председнице Парк Гуен – Хие зрачио неодлучношћу, што су приметили и новинари који су касније у својим написима озбиљно посумњали „непоколебљиву преданост америчку у одбрани Југа“. Једини који су на свој начин потврдили савезништво САД – а и Јужне Кореје су севернокорејски медији, који су Бараку Обами и јужнокорејској председници без имало околишања поручили шта мисле о њима и њиховим претњама.

У Куала Лумпуру се амерички председник ангажовао у контроверзној расправи око несталог авиона у којој бивши малезијски премијер, Махатхир Мухамед, изјавио да за катастрофу треба да одговара компанија Боинг, а не ваздухопловна државна компанија Malaysian Airlines.

Изгледа да су амерички председник и његови саветници азијску турнеју „припремили“ уверени да ће бити дочекани са одушевљењем, а испало је да је у свим земљама Обама урушио већ прилично нарушен кредибилитет Вашингтона.

Кључна станица његове турнеје је остављена за крај и на Филипинима га је дочекао председник Бенињо Акуино Трећи који је америчког председника угостио како би заједно прославили потписивање новог војног споразума који ће повећати америчку војну присутност, први пут након што су са Филипина протјерани 1992. године. Изгледа да ће се америчке трупе вратити у пет старих база које су напустили пре више од 20 година и то је можда једини успех Обаминог пропутовања, с тим да савезнике није успео да убеди у преданост стратегији „Америчког века на Пацифику“.

Уместо да са савезницима разговара о теми због које је наводно и дошао, Обама се у Куала Лумпуру кратко осврнуо на планове о јачању пажње у азијско – пацифичком региону, али му је Украјина ипак била у првом плану. Своје слабости и недостатак јасних порука савезницима амерички је предсједник прикривао ругајући се Москви због „Пирове победе Владимира Путина на Криму“ и истовремено слао поруке Кинезима „да не покушавају то чинити у свом дворишту“.

У сваком случају, никаквих јасних порука нити конкретних предлога није било и овај би се пут могао да упореди са потпуним дебаклом приликом посете Саудијској Арабији неколико недеља раније где се амерички председник понашао на потпуно идентичан начин: од краља Абдулаха је тражио уступке, причао му о Украјини и потреби да се „обузда подивљали Владимир Путин“, а да ништа није понудио заузврат. Саудијцима на памет не пада да због потреба Вашингтона смањују цену нафте како би Обама могао имати некакве шансе у сукобу с Москвом.

Ако Обама иде према новом Хладном рату са Русијом, онда он неће бити потпун без осовине Москва – Пекинг савеза и то је већ свима јасно. Међутим, ако Сједињене Америчке Државе крену у сучељавање против две највеће евроазијске силе, то значи да ће се под хитно морати да увећа војни буџет, Пентагона и НАТО савезника, али и свих земаља југоисточне Азије.

Ретки искрени критичари у Сједињеним Државама су Обаму упозоравали „како се не може истовремено сукобљавати с целим светом и да мора изабрати једног противника, у противном су све активности његове администрације унапред осуђене не неуспех, а поготово ако за непријатеље истовремено изабере Кину и Русију „.

Такозвани „Азијски зглоб“ је заправо само трик и Обамина администрација нема ни могућности ни жеље за војно сукобљавање с Кином. То се видело из знаковитог „пропуста“ у распореду и да Обама није посетио Тајван. Једноставно се није се усудио појавити у још једној болној тачки у источној Азији, на месту једног од ретких „замрзнутих“ сукоба преосталих из времена Хладног рата. Обама је знао да ће његова појава у Тајвану за Кинезе бити незамислива провокација.

Барак Обама је на свом пропутовању хтео да створи утисак да је цела регион испреплетена бројним проблемима, од којих сваки може изазвати озбиљан војни сукоб с најмногољудније земље на свету. Свима је јасна немоћ Сједињених Држава и празних Обаминих претњи и да је заиста „због Сенкаку острва спреман ићи у рат са Пекингом“.

Вашингтон у Јужном кинеском мору има право гласа у истој мери колико Пекинг има у Мексичком заливу. Уосталом, када се већ толико залаже за територијални интегритет Јапана, зашто Вашингтон упорно одбија да размотри идеју о окончању окупације Окинаве, иако Јапанци то траже годинама.

Лидери земаља на Далеком Истоку сваким даном постају све свеснији да Кина више није земља коју воде диносаури монолитне Комунистичке партије неспремни на било какав дијалог и амерички председник очигледно није успео у својој намери да спаси „своју“ доктрину у азијско пацифичком региону. Политика војног окружења Кине са потпуно нејасном визијом ко би требао што да чини у будућности разочарала је америчке „савезнике“, а упорно инсистирање на војном окружењу Кине је наследницима Мао Це Тунга отворила нове могућности да се покажу као доследни бранитељи националних интереса. Када у овој игри дође време да се отворе карте, на видело ће изаћи велики блеф неоконзервативаца из Кагановог кружока и амерички савезници у југоисточној Азији ће сазнати да Сједињене Државе ипак нису „земља са далеко најјачом војском, највећим привредом, најпродуктивнијим радницима и најбољим факултетима“ и да нема никакво покриће за озбиљне претње азијском диву у незадрживом успону.

Шта ће се тада догодити? Ниједан. Обама или његов наследник ће приликом следеће посете савезничким земљама у југоисточној Азији имати „топао“ дочек као Обама у Саудијској Арабији, а могуће је да ће након украјинске кризе тако бити иу Европи.

(Адванце)

Oznake: analiza, Kina, N. Babić, Pacifik, Robert Kagan, SAD